TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA VRATIMA "CRNE KUĆE" Decembar je 1943. godine. Noći su hladne, a dani puni bure i snega. Dug i naporan marš doveo nas je na domak Banja Luke — uoči Nove godine. Fašisti orgijaju po gradu. Pogledi su nam upereni u osvetljenu dolinu Vrbasa i najlepši grad Bosanske krajine. Na obrisu mračnog horizonta ocrtavaju se objekti našeg napada. Borci se okupili u jednom šibljaku i na utuljenoj vatri zagrevaju svoje premrzle prste, vodići računa da ih vatra ne oda neprijatelju. Napad je počeo 31. decembra oko 23 časa. Krenuli smo u vodnim kolonama. Naša desetina je u izvidničkoj patroli. Neopaženo smo prodrli u prve ulice grada. Primetismo siluetu neprijateljskog stražara. Hladna decembarska noć primorava ga da se užurbano kreće patrolnom stazom. Čuje se kako pod njegovim koracima škripi zamrznuti sneg. Polako mu se približavamo. Poslednji skok, i već smo pored njega. Bez otpora podigao je ruke uvis. Oduzeli smo mu oružje i predali ga komandiru voda. Iznenađen, stražar ni reči nije progovorio. Borba još nije počela. Od uhvaćenog stražara dobismo podatke o jačini i mestu posade kojoj on pripada. Krećemo dalje. Nismo daleko odmakli, kad pred jednom trospratnom zgradom zarobismo i drugog stražara koji nije ni pokušao da se brani kad smo mu se približavali. Jednostavno smo mu uzeli pušku sa ramena i on je počeo da plače. Saopšti nam da je mobilisan i pre 15 dana doveden iz Sinja u Banju Luku. Pokazao nam je gde je straža. Ulazimo u stražaru. Komandir straže i sledeća smena sede. Naše prisustvo ih je iznenadilo. Stajali su kao ukopani i nemi. Pokupismo oružje. U naširn rukama je 8 neprijateljskih vojnika. To je veliki uspeh pre početka borbe. Od komandira straže doznali smo da na trećem spratu grupa oficira dočekuje Novu godinu. Radić i ja, ne čekajući naređenje, uputismo se gore. U društvu žena i dece, uz muziku i bogatu trpezu, četiri domobranska oficira sedela su u sobi. Naša komanda: "Ruke uvis!" bila je izvršena. Žene i deca su takođe podigli ruke uvis. Iznenađenju nije bilo kraja. Jedan od prisutnih ipak prikupi snage i upita nas: "Otkud partizani u gradu?" Nismo se dugo objašnjavali. Žene i decu odvojismo na jednu, a muškarce na drugu stranu sobe. Radić je stajao na vratima, a ja sam uzimao pištolje i vršio pretres. Žena jednog oficira bila je u drugom stanju. Opraštajući se od nje, zarobljenik je zagrlio svoju ženu i milujući je po kosi tiho joj šaputao: "Ako rodiš sina, sačuvaj ga dok se ne vratim". Odjednom, sirene su dale znak za uzbunu i svetla se ugasiše. Vatra mitraljeza, automata i pušaka odjekivala je čitavim gradom. Neprijateljska artiljerija dejstvuje po periferiji. I naši topovi i minobacači tuku ciljeve u gradu. Čujemo sa svih strana: "Juriš!" "Ura!" "Napred proleteri!" Krećemo dalje. Uroš se ljuti što smo prekinuli vezu. Jedan stariji čovek pokaza nam gde su ustaško-domobranske posade. Žena ga opominje da se vrati u stan. Starac se pozdravi sa nama i poželi nam uspeh. Na oko 200 metara naiđosmo na organizovan otpor neprijatelja. Ustaše galame, kao da se ljute na domobrane. Jedan neprijateljski vonjik zapomaže, traži pomoć. Borba nije dugo trajala i neprijatelj se povukao ka centru. Noć je tamna i nemamo jasnu predstavu u kom delu grada se nalazimo. Borba se vodi sve većom žestinom, otpor neprijatelja je žilav i jak. Neprijatelj oseća naš zastoj i tuče sve jače mitraljeskom i minobacačkom vatrom. Noć je bila na izmaku. Nazire se dnevna svetlost. Dobili smo naređenje da zaposednemo kuće od tvrdog materijala i da se utvrdimo. Osvanuo je 1. januar 1944. godine. Na licima boraca oseća se umor, ali veliki uspeh u protekloj noći daje im snage. Taj uspjeh obećava. Iznenađeni smo odlukom našeg komandira da se desetina povuče u rezervu. To je bio zaslužen odmor posle napornog zadatka koji smo uspešno izvršili. Odmaramo se u jednoj dobro nameštenoj muslimanskoj kući. Našem odmoru nije smetala zaglušujuća paljba topova i minobacača, dobovanje mitraljeza i pušaka, ali nisam mogao zaspati. Šetao sam po prostorijama napuštene kuće. U jednoj prostoriji nađoh oko 100 kg loja. Da li je nabavljen na pošten način? Dva mladića razgovaraju sa Bracom u dvorištu. Priđoh im i saznadoh da je to kuća jednog ustaše. Brzo smo se saglasili da loj i deo drugih namirnica podelimo siromašnim susedima. Dan je već na izmaku. Desetina je u sastavu voda i svoje 3. čete. Od vodnika Tomića primam nov zadatak. Upoznajemo se sa rasporedom prostorija i neprijatelja, zloglasnog zatvora "Crna kuća". Neprijatelj uporno brani prilaze. Vatra je tako jaka i snažna da su naši pokreti ograničeni na metar-dva. Razmišljamo o ovom složenom zadatku i puzimo napred. U mislima, pred nama se pojavljuju šumarci i crepom pokrivene kućice naših sela, vidimo svoje drage i mile. Mišići na licu su zategnuti kao testera. Oštri pogledi upereni su u neprozirnu noć. Već smo na oko 50 metara od "Crne kuće". Vatra je sve snažnija. Svaki borac je pripremio bombu, čvrsto je stežući. Čujemo kako ustaše galame. Jedan od njih glasno govori: "Evo ih!" Keča i Stanko su ispred nas na par koraka. Zadatak im je da bombama razbiju ulazna vrata. Stankova bomba, uz gromoglasan tresak, otvara ulaz i parčad raznesenih vrata pada svuda oko nas. Upadamo u "Crnu kuću". Vodimo borbu prsa u prsa sa koljačima u crnim uniformama. Uskoro su pristigli i ostali delovi 3. čete. Već vodimo borbu za prvi sprat. Ustaše se uporno brane. Znaju da ne mogu očekivati nikakvu milost. Moju radost i uzbuđenje prekinuo je neprijateljski metak koji me je pogodio u levu ruku. Ranjen sam upravo onog trenutka kada sam bio na vratima zloglasne tamnice. Drugovi Kečak i Ljiljak izneli su me sa bojišta. Dok sam odlazio u pravcu bolnice, u mislima sam se nalazio u borbenom rasporedu svojih drugova koji su nastavljali borbu za svaki kamen i kuću ovog lepog grada nad kojim su uskoro zalepršale partizanske zastave. Dušan DUKIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument