TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
NA
TREĆU RATNU NOVU GODINU Približavao se kraj 1943. godine. Mećava je besnila kako to često biva na planinama Bosne u decembarskim danima. To je bila treća po redu zima koju smo, kao po nekom pravilu, provodili pod vrlo teškim okolnostima. Mrzli smo se na Grmeču 1941, na Raduši i Prenju 1942, na Cincaru 1943. godine. Operacije naših jedinica u razbijanju VI neprijateljske ofanzive već su nas bile iscrple. Dok smo vršili protivnapade prema Šujicama i Livnu, doživljavali smo takve trenutke koji su nas najčešće ohrabrivali i podsticali. Naša 2. četa 3. bataljona ima posebno mnogo žrtava. Ali, postizali smo i zapažene uspehe. Kao retko kada borci su čak i na tenkove jurišali. Desetkovani Nemci u neredu su se povlačili pod zaštitom gradskih zidina Livna. Međutim, odbrana na Borovoj glavi i Cincaru u decembarskim danima 1943. godine donosila je nevolje kakve se retko pamte. Na snegu i vejavici koja je besnila sa divljeg Cincara borci su se smrzavali. Kada smo doznali da brigada kreće prema Krajini u ofanzivna dejstva, bili smo presrećni. Nismo znali kakav je zadatak, ali da se sprema nešto ozbiljno, to smo brzo zaključili. Preko Jajca i
Mrkonjića marš-ruta nas je vodila niz dolinu Vrbasa. Štabovi bataljona,
brigada i odreda okupljali su se u Mrkonjiću. Nema sumnje da je to radi
dogovora o nekoj ozbiljnoj i velikoj akciji. Nova godina je na pragu. Znali smo da se priprema iznenađenje za
neprijatelja. Lane smo isto tako baš za Novu godinu oslobađali Teslić. Po
svoj prilici ovoga puta to mora biti Banja Luka. To je logika boraca. Pokušavamo
da u toj logici nađemo opravdanje našem prebacivanju u ovaj kraj u vreme dok
neprijatelj još uvek nastavlja sa ofanzivom prema Bugojnu, Gornjem Vakufu i
Prozoru. Na dan 31. decembra izbismo pred Banja Luku. Komandant našeg bataljona Anđelko Rodić pozvao je komandire i političke komesare četa i izdao im usmenu zapovest za napad na Banja Luku. Sa posebnom pažnjom slušali smo komandantove reči. Našoj četi pridodao je deo bataljonske artiljerije, protivtenkovskog oružja i bacača. Doznali smo da će na Banju Luku napadati više krajiških brigada. To nas je posebno obradovalo, jer nam se posle Bihaća ponovo pružila prilika da isprobamo snage, da se u slobodnom gradu zagrlimo, zapevamo i zaigramo našu "Kozaru". To je zaista retka prilika da se vidimo sa našim najbližim rođacima i prijateljima, sa kojima se već godinama nismo susreli. Spremni smo da upadnemo u okršaj za koji znamo da neće biti nimalo lak, ali ni tako težak da u njemu ne uspemo. Bilo je i težih situacija iz kojih smo izlazili kao pobednici. Toga smo svi svesni. U četi vlada raspoloženje kao da se sprema na svadbu. Čudnovato, ali tako je. Vreme napada se sporo primicalo. I poslednje pripreme su izvršene. Svi znamo da je teren oko grada rovit. Četnici i ustaše već godinama vrše svoj uticaj na narod okolnih sela. Upozoravam na tajnost pokreta i budnost. Znali smo da je grad utvrđen i pripremljen za odbranu, kao i to, da bez obzira na tajnost priprema, a ne možemo očekivati da neprijatelja zateknemo na spavanju kao prošle godine u Tesliću. Tačno
u 23 časa naša četa se počela privlačiti bunkerima kod Gornjeg Šehera.
Borci su imali noževe na puškama. Iznenadili smo se kad smo upali u prazne
bunkere. U tom momentu sa svih strana oko grada odjeknuli su pucnji i
eksplozije. Osećanje
sigurnosti obuzelo je svakog borca. Sa odjecima rafala i eksplozija mešali su
se poznati borbeni uzvici Krajišnika. Četa je jurnula prema gradu. Iz rovova su nas dočekali rafali neprijateljskih mitraljeza. Milenko Stupar je sa 2. vodom likvidirao prva uporišta pred četom. Pale su i prve žrtve neprijatelja, zaplenjeni prvi minobacači, municija i drugo oružje. Gornji Šeher se ubrzo našao u našim rukama. I magacin sa naoružanjem ostao je iza naših položaja. Oko 15 ustaša i domobrana palo je u naše ropstvo. Sa zaplenjenom municijom izvršili smo popunu jedinica i produžili napad prema centru grada. Na liniji prvih gradskih kuća, nemački i ustaški vojnici pružali su žilav otpor. Bez juriša nije se moglo dalje. Pripremili smo ga na brzinu. Nezadrživo je četa krenula u pravi osinjak neprijateljskih kuršuma. Poneseni uspešnim prodorom u grad, nije bilo borca koji nije krenuo napred uz povike: "Ura!",
"Hvataj ih žive!", "Napred proleteri! " To je u ovoj
hladnoj noći demoralisalo neprijateljske vojnike. Moja
trubica, kojom je oglašavan juriš, još više im je išla na nerve. To su nam
rekle zarobljene ustaše koje nisu uspele pobeći dok smo jurišali. Desetina
ustaša ležala je u krvi, zahvaćena brešom koju smo napravili za vreme juriša. — Starešine su nam na dočeku Nove godine — govorili su zarobljenici. Artiljerija 5. bosanskog korpusa NOVJ uspešno je dejstvovala po otpornim tačkama u gradu. To je dovelo do panike kod neprijateljskih vojnika. Sa jedne od osvojenih gradskih kuća puškomitraljezac Stanko Kerkez precizno je tukao po odstupnici neprijatelja, koji se izvlačio prema centru grada. Sa trećeg sprata, niz stepenice, rafali automata sprečavali su nam osvajanje kuće. Sa Milenkom Stuparom uspeo sam se privući vratima stana jednog ustaškog oficira. Iznenadio se kada je video šta ga je snašlo. Kukavički se držao dok su ga sprovodili u štab brigade. Naše položaje obišao je komandant brigade Vlado Bajić, u pratnji našeg komandanta bataljona. To nam je ulilo novu snagu i dalo još veći podsticaj za prodor dublje u grad, tim pre što nam je odato priznanje za postignuti uspeh u toku noći. Uspešno smo sadejstvovali sa našom prvom četom i 1. bataljonom, koji su se borili za osvajanje "Crne kuće". Nju su Nemci i ustaše uporno branili sve do mraka 1. januara 1944. godine. Neki od zatvorenika iz "Crne kuće" došli su u našu četu da se bore za oslobođenje grada. Do zidina "Kaštela" morali smo još ceo dan i noć osvajati kuću po kuću. Na žalost, prodor nemačkih motomehanizovanih snaga od Gradiške omeo nas je da zadatak izvršimo do kraja. Osvanuo je 2. januar 1944. godine. Lep, sunčan zimski dan. Naše jedinice nastavile su uspešne borbe i oslobađale deo po deo grada. Naša četa borila se u zahvatu glavnog druma koji od G. Šehera vodi ka centru Banje Luke. Kuću po kuću oduzimali smo od neprijatelja. Naš 2. vod bio je udaljen od mosta oko 100 metara. Kada su nas Nemci primetili, otvorili su vatru iz tenkova. Kuće iz kojih je vod vodio borbu bile su slabe, tako
da su već počele da se ruše od topovskih granata. Komandiru voda Milenku
Stuparu sam naredio da se ne povlači sa vodom sa tog položaja po cenu života.
U ruševinama su poginula dva borca (Ante i Grga) rodom iz Dalmacije. 3. januara u 2 časa, komandant bataljona Anđelko Rodić, - koji je bio u
borbenom poretku 2. čete, izdao mi je naređenje da sa 2. četom izvršim juriš
na Stari Kaštel i okolne kuće, a da se prebacim preko jednog potoka koji se
uliva u Vrbas. Odmah po dobijenom naređenju, pozvao sam komandire vodova i
izdao im naređenje. Nemci su jakom mitraljeskom i bacačkom vatrom branili most
preko koga smo morali jurišati sa četom. Prvi preko mosta pretrčao je
komandir 1. voda Dragutin Radišić. Kada je prešao na drugu stranu i otvorio
vatru iz puškomitraljeza, krenuo sam i ja. Na mostu, iz nemačkog mitraljeza
dobio sam dva metka u koleno leve noge. Naredio sam da se niko više preko mosta
ne prebacuje, pošto su ga Nemci držali pod jakom vatrom. Komandir 1. voda
Dragutin Radišić pritrčao mi je u pomoć i preneo me na leđima preko potoka
sa one strane, gde se nalazila cela četa. Četna bolničarka Savka Stupar
ukazala mi je prvu pomoć. Sa ovog položaja četa je nastavila upornu borbu sa Nemcima, a u pokušaju
juriša preko mosta bio je teže ranjen i komandir voda Dragutin Radišić. U
povlačenju naše čete iz grada ka Han-Kolima, od dejstva neprijateljskog
aviona, poginuo je moj zamenik Jovo Grbić i desetar Sava Dragić.
|