TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

U 2. ČETI 5. BATALJONA Nalazili smo se kod Donjeg Vakufa, gde smo se prethodnog dana (5. decembra 1943. godine) pripremali za naporan marš. U toku noći dolazi kurir iz bataljona i saopštava da sam premešten i postavljen za komandira 2. čete, 5. bataljona i da se odmah javim u novu jedinicu. Za mene je bila prava žalost napustiti 3. četu (kameničku) 1. bataljona u kojoj sam proveo skoro dve godine i zajedno sa ostalim drugovima veselio se mnogobrojnim uspesima. Najveća moja žalost bila je za palim drugovima iz Kameničke čete kroz minule ofanzive i okršaje. Čitava brigada je te noći imala usiljeni marš po lošem vremenu iz šireg rejona Donjeg Vakufa prema Livnu, da bi se sprečio neprijateljev brz prodor u dolinu reke Vrbasa. Stigao sam 5. bataljon kod Šuice, gde sam saznao da je 2. četa otišla prema Duvnu u selo Mokronoge i da odmah treba da krenem za njim, jer joj je zadatak da obezbedi pravac od Duvna i ne dozvoli neprijatelju prodor prema Šujici. Zadatak čete je bio vrlo delikatan, jer pored toga što se nalazila izdvojena iz bataljona na potpuno zasebnom pravcu, ona je obezbeđivala pozadinu brigade koja je glavnim snagama zatvarala pravac Livno — Šujica — Kupres — Bugojno. Četu sam našao u selu Mokronoga tek pristiglu posle vrlo napornog marša, na kome je prešla oko 70 kilometara. Desno prema Eminovom selu i dalje nije bilo naših jedinica, a levo su bili delovi 1. proleterske brigade udaljeni od nas oko tri kilometra, tako da se četa morala obezbeđivati i sa bokova. Položaji kod sela Mokronoga bili su vrlo pogodni, a naselje omogućavalo prikriven izlazak na položaje i iznenadno otvaranje vatre u slučaju nailaska neprijatelja od Duvna. Ispred položaja bila je potpuna čistina, a rečica Vučica koja je nadošla od prethodnih kiša, bila nam je solidna zaštita prednjeg kraja. Rešeno je da jedan vod imamo prema Eminovom selu radi osmatranja i obezbeđenja desnog boka, levo je upućivana samo patrola, dok se ostatak čete nalazio u kućama sela Mokronoge sa isturenim osmatračima. U toku 7. i 8. decembra četa se odmarala i upoznavala sa načinima dejstava u slučaju nailaska neprijatelja. Kako se nije znala jačina i namera neprijatelja, bilo je nužno prikupiti te podatke. Saznali smo da u Duvnu i njegovoj okolini ima dosta Nemaca i ustaša sa tenkovima, a pristižu im i pojačanja iz pravca Mostara. Nama je tada bio problem kako sprečiti prodor neprijateljskim tenkovima, jer četa nije imala protivtenkovskih sredstava. Ono što smo mogli učiniti je to da smo porušili most na reci Šujici i na nekoliko mesta navukli kamenje na put. Negde posle podne 9. decembra naši osmatrači su izvestili da levo od druma, preko sela Blažuja, u pravcu sela Mokronoga kreće kolona neprijatelja nepoznate jačine i da se u Duvnu čuje huka motora. Odmah je četa izašla na položaje i to tako prikriveno da nas neprijatelj nije primetio, a kako su docnije događaji pokazali izgleda da neprijatelj nije uopšte znao za naše prisustvo u tom rejonu. Naređeno je da se vatra ne otvara dok se ne da ugovoreni znak, a to je bilo važno s obzirom na pogodnost položaja i čistinu predterena. Kada je neprijatelj izbio na uzvišenja na levoj obali rečice Vučice, koje je bilo udaljeno od položaja čete oko 1,5 do 2 kilometra, izbrojali smo 38 vojnika, koji su izašli na pogodne položaje da osmatraju predteren. Kako nisu mogli sumnjivo da uoče počeli su se u koloni po jedan spuštati niz uzvišenje ka rečici, isturivši ispred kolone patrolu od 3 vojnika radi obezbeđenja sa čela. Bilo nam je sumnjivo zašto kreću predveče, jer to nije bilo uobičajeno kod Nemaca u to vreme. Kada nam se kolona Nemaca približila na oko 100 metara, dat je znak za otvaranje vatre. Mitraljezac Repija prvi je otvorio vatru i snopom svog "šarca" uhvatio kolonu po čitavoj njenoj dubini. Vatra je trajala možda najviše pet minuta i odmah je 2. vod izvršio juriš. Nemci su davali očajnički otpor a njihovi ranjenici skoro polomljenih ruku i nogu toliko su bili zastrašeni propagandom da nisu hteli da se predaju. Jedan oficir polomljene desne ruke i obadve noge pucao je iz pištolja sve dok ga Vujadin Đumić nije kundakom udario po glavi jer drugačije nije mogao da ga se oslobodi. Nama je tada bilo stalo, a imali smo i naređenje, da zarobljenike šaljemo u štab radi prikupljanja podataka. Nama to ovoga puta nije uspelo. Svesni počinjenih zločina i misleći da ćemo ih mučiti kao što su oni činili sa našim ranjenicima, ubijali su se sami da ne bi bili zarobljeni. Kada su Nemci iz Duvna čuli pucnjavu uputili su dva tenka drumom prema Šujici, ali je već bilo kasno da mogu bilo šta pomoći svojima. Kada su tenkovi došli do porušenog mosta na reci Šujici, otvorili su vatru verovatno da bi došli u vezu sa svojom grupom, pa osetivši bočno naše dejstvo i približavanje noći, tenkovi su se povukli ka Duvnu. Mi smo već tada od ono malo ranjenih zarobljenika saznali da je to bila specijalna grupa, dobro opremljena i naoružana koja je imala zadatak da se probije u našu pozadinu. Čitava nemačka grupa od 38 vojnika ostala je na njivama ispred sela Mokronoga, plativši za nedela koja su fašisti do tada počinili. Nikome iz grupe nije uspelo da se vrati u Duvno da bi bar ispričao svojim starešinama šta se dogodilo. Čitavo naoružanje i oprema pali su u ruke naše čete; i to pored pušaka, još 2 mašinke, 2 "šarca", 1 tromblonska puška, 4 pištolja i niz druge opreme. Ono što je bilo važno, pored uništene grupe Nemaca, zaplenjenog naoružanja, u četi niko nije poginuo niti ranjen. To je svakako bio poseban uspeh ove akcije. Te noći ostali smo na svojim položajima, analizirajući uspeh i prepričavajući događaje. Zadirkivanja kao i obično oko pretresanja ubijenih neprijateljskih vojnika, nisu ni ovom prilikom izostala. U toku sledećih dana neprijatelj je opet iz Duvna kretao u napad. Naročito se vodila jaka borba sa delovima 1. proleterske brigade, ali smo na dotadašnjim položajima bili mirni. Doznavši 12. decembra da je neprijatelj iz Livna prodro u Šujicu i tako nam došao iza leđa, mi smo se u toku noći izvukli sa tih položaja i došli u sastav našeg 5. bataljona koji je vodio borbu oko Šujice i sprečavao prodor neprijatelja u pravcu Kupresa. Iako sam u 2. četi ranije poznavao svega dva-tri druga, prvi dani mog boravka s njima i veliki uspeh čete u prvoj borbi učinili su da sam se ubrzo osećao kao do tada u Kameničkoj četi. Milorad TOMIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument