TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Brigada je iz doline gornjeg toka Vrbasa izvršila marš pravcem: Donji Vakuf — Bugojno — Kupres — s. D. Malovan — s. Borje, gdje je 3. bataljon dobio zadatak da na pogodnim položajima organizuje odbranu, zatvarajući komunikacije od Livna ka Borovoj glavi i Šujicama.[1]

Bataljon je po stizanju na marševski cilj zaposeo dominirajuće položaje na udaljenosti 100—200 m od komunikacije Livno — Borova glava. Na frontu 1,5—2 km zaposednuta komunikacija je bila pod uspešnim dejstvom vatre naših četa. Svi smo očekivali neprijatelja i plašili se da ne ostane tog dana u garnizonu Livno, ili da ne skrene nekim drugim pravcem. Neprijatelj, verovatno nije pretpostavlj ao da se na ovom sektoru nalaze snage takve jačine kao što je bila naša brigada koja je u svom sastavu imala 6 bataljona.

Komandant bataljona Anđelko Rodić izdao je naređenje komandirima četa da se na neprijatelja otvori vatra tek kada se on celom dužinom postavi ispred našeg fronta, kako bi čete mogle istovremeno da dejstvuju. Naša 3. četa, pošto je bila na čelu rasporeda bataljona, imala je zadatak da prva otvori vatru; ostale čete bi zatim snažnom bočnom vatrom zahvatile neprijateljsku kolonu po celoj dužini.

Sve je ispalo po zamisli komandanta bataljona. Sa naših dobro pripremljenih i maskiranih položaja mogli smo dobro osmatrati kako se neprijatelj od Livna kreće ispred naših nezapaženih položaja, ne znajući šta će ih zadesiti. Kada smo otvorili iznenadnu vatru, nastao je pravi krkljanac. U paklu snažne vatre začule su se eksplozije bombi i juriši boraca na iznenađenog neprijatelja. Neprijatelj je bio potpuno razbijen., da nije stigao ni da se razvije za borbu.

Zaneseni uspehom, borci 2. i 3. čete krenuli su na juriš. Ne zadržavajući se oko plena u kome je bilo i kamiona, produžili smo gonjenje razbijenog neprijatelja ka Livnu. Izbili smo na brisani prostor kad nas iznenadiše neprijateljski tenkovi. Prihvatili smo žestoku borbu, ali nismo bili u stanju da se odupremo neprijateljskim tenkovima. Počeli smo da odstupamo pri čemu su 1. i 2. vod 2. čete bili izloženi jakoj vatri od četiri neprijateljska tenka i u jednočasovnoj borbi pretrpeli osetne gubitke: poginula su 2 druga i 3 drugarice, a 6 boraca teže ranjeno. Među ranjenima bili su: delegati vodova Radišić Milorad i Marjanović Gojko i desetar Zorić Božo. Poginuli su: zamenik komandira čete Mandić Jove Trivo, iz sela Risovac;

puškomitraljezac Radošević Nikole Bogdan iz sela Suvaja; Latinović Ilinka iz sela Bravsko; Brujić Zora iz Podgrmeča i Ivanka Dalmatinka (o kojoj ne znam bliže podatke).

Trivo Mandić, zamenik komandira čete, je u ovoj borbi među prvima jurišao na neprijateljske tenkove, pokušavajući da ih uništi ručnim bombama. Bio je teško ranjen i iznesen iz borbe, ali je izdahnuo na rukama svojih drugova. Njegova smrt bila je za četu veliki gubitak.

Puškomitraljezac Radošević Bogdan je neprijateljske tenkove gađao iz mitraljeza do poslednjeg metka, ali mitraljesko zrno ništa ne može čeličnom oklopu. Teško ranjen otkačio je ručnu bombu i izvršio samoubistvo da ne bi živ neprijatelju pao u ruke. Samoodlučnost ovog hrabrog druga ostala nam je dugo u sećanju.

Latinović Ilinka bila je teško ranjena u stomak. Drugovi su joj pritekli u pomoć, a ona je tu pomoć odbila, izgovarajući poslednje reči: "Borite se, drugovi! Meni je pomoć nepotrebna". Ilinka je bila stari borac, član Skoja. Odvažna devojka, uvek nasmejana, bila je voljena od svih u četi.

Brujić Zora, hrabra bolničarka u 1. vodu, takođe stari borac i član Skoja, imala je oko 18 godina. Kao i Ilinka bila je veseljak i hrabra u borbi i neizmerno cenjena u četi.

Ivanka, visoka devojka sa crnim očima, vesela pogleda, uvek nasmejana, najmlađi borac čete, rodom iz nekog sela oko Sinja. Stupila je u 2. četu kad se naša brigada borila oko Sinja. U dalmatinskoj nošnji i sa lepo izvezenom devojačkom dalmatinskom torbom, poginula je ukazujući pomoć ranjenim drugovima. Ivanku smo i znali samo kao "Dalmatinku".

Na sektoru Livno — Šujice 3. krajiška brigada je u danonoćnim borbama ostala od 6. do 18. decembra 1943. godine. Svi pokušaji neprijatelja da se probije za Kupres ostali su bezuspešni, a u svakom pokušaju je trpeo gubitke. Stostruko smo mu vratili dug i osvetili pale drugove.

Iako smo i mi imali gubitaka u tim borbama, u pojedinim momentima za nas je opasnija bila nezapamćena hladnoća, pa smo od jakog mraza imali i promrzlih boraca.

[1] Ovaj marš 3. bataljona u sastavu brigade, kao i akcija koja je izvedena 8. decembra 1943. godine ostaće u sećanju svim preživelim učesnicima, jer smo od već potučenog neprijatelja i njegovih tenkova pretrpeli ozbiljne gubitke.