TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Ne, neće biti reči o naročitim podvizima, herojstvima pojedinaca ili jedinica 6. bataljona, iako bi se moglo i o tome govoriti. Reč je o podvigu boraca Krajišnika iz 3. proleterske brigade — boraca Drvara i Petrovca, o podvigu koji je po svom značaju isto tako veliki kao i niz borbenih akcija u kojima su ovi ljudi i do formiranja 6. bataljona učestvovali. I verujem, da je za ove junake bilo daleko lakše probiti se u cazinsku krajinu, zauzimati bunkere Bihaća, osvajati Teslić, odolevati brojnim jurišima nemačkih fašista na Raduši i Kobiljoj glavi, osvajati bunkere Prozora ili jurišati na Zlatni bor, Govzu ili Bugojno, nego izvršiti zadatak koji je pred njih postavila Partija. Organizovati partizanski bataljon od pripadnika dojučerašnjih okupatorskih jedinica, stvoriti u njemu antifašističku organizaciju, po mogućnosti i partijsku organizaciju, odabrati rukovodeći kadar između njih i stvoriti uslove za opstanak bataljona kao borbene jedinice.[1]

Poveravajući ovakav zadatak Krajišnicima, naša Partija je još jednom potvrdila svoje poverenje ne samo u borbenu vrednost Krajišnika nego i u njihovu visoku političku svest i zrelost. To poverenje je opravdano rezultatima i kroz to još jednom, kao i bezbroj puta ranije, demantovana tvrdnja pojedinica o velikoj borbenoj vrednosti, "ali i nedovoljnoj političkoj izgrađenosti" Krajišnika.

A posao nije bio ni lak ni jednostavan. Radnik iz Celuloze iz Drvara ili šumski radnik iz Bosanskog Petrovca, seljak iz podnožja Osječenice, Klekovače i Grmeča do juče je video okupatora u zelenoj uniformi, koji je u njegova raštrkana sela i brvnare doneo požar i smrt. Danas je tu istu zelenu uniformu trebalo primiti u svoje redove, a ljudima u njoj, koje je fašističko divljanje dovelo na njegov prag, pružiti utočište, pomoć — primiti ih kao sebi ravne, pomoći im da se snađu, uvrstiti ih u redove antifašističke borbe. Kroz to pomoći i italijanskom narodu u borbi koja mu je predstojala, trasirati liniju koja je označavala put naše politike, put saradnje i dobrosusedskih odnosa sa svima, pa i onima koji su se u najtežim danima naše istorije nalazili na drugoj strani i sa kojima smo se gledali samo preko vrhova naših nišana.

Tražiti da se samo ta strana problema shvati i savlada, značilo je mnogo. Shvatiti ga i savladati značilo je podvig. A to ipak nije bilo sve. Jezik!? Niko ga nije znao. Sve što je Krajišnik do tada znao o italijanskom jeziku sažeto je u dve reči "altomani i buta fučila". Međutim, Partija kaže Dušku, Mirku ili Stoli: idi i radi politički, vojnički; zadatak znaš, a jezik nauči.

A običaji, navike? "Žabari" je napogrdnija reč kojom su Krajišnici nazivali italijanskog okupatora. Neshvatljivo je za većinu tih ljudi da neko može žabe upotrebljavati kao hranu. Ne mogu zaboraviti slučaj kada sam u proleće 1942. godine u Medenom polju lovio žabe u nekakvoj bari i jeo ih. Stvorio se od toga čitav politički problem zbog kojega sam kao skojevac tada odgovarao, pa čak bio i kažnjen. Sada se, međutim, trebalo sresti sa žabama, puževima, pa ponekad i sa drugim stvarima još neshvatljivijim. Trebalo je to primati i reagovati onako kako je to tražila sredina i podnositi sve to.

Bezbroj je još problema bilo koje je trebalo rešiti, što je za Krajišnike predstavljalo daleko teži zadatak nego što je, na primer, uništiti neprobojni bunker ili ručnom bombom sačekati tenk na drumu. Uveren sam da je ovo bilo lakše za svakog pojedinca, nego, na primer, odviknuti italijanskog vojnika od navike da, takoreći, uvek i na svakom mestu pali vatru i nešto za sebe kuva i sprema, čak i kada se u toku marša zaustavi radi odmora. I tako, moglo bi se ovakvim i sličnim nabrajanjima otići daleko.

Određena je grupa boraca za italijanski bataljon. Raspoređeni su u komandu bataljona, čete, vodove. Komandir čete Italijan, komesar čete Italijan, instruktori su Stole ili Mirko. Sporazumevanje je mimikom. Počeli su dani i noći učenja jezika i nije bilo noći kad se na sastancima bataljonske ćelije komunista nije analizirao rezultat postignut u toku dana. Partijski sastanak je u tim danima bio pravi ispit znanja. Tešku bi kritiku pretrpeo Stole ili Duško ako nije za taj dan naučio određeni broj italijanskih reči, ako mu komandir ili komesar nisu naučili određeni broj naših reči.

Kroz par dana je medusobno sporazumevanje u 6. bataljonu bilo omogućeno. Politički časovi držani su svaki dan Tumačena je linija naše Partije, ciljevi naše borbe, jednom rečju otvarane su oči vojniku — Italijanu. Kulturno-prosvetni odbor formiran je od Italijana u bataljonu, štampane su i izdavane zidne novine i otpočeo je, jednom rečju, organizovani rad. Uporedo sa radom omogućeno je izdvajanje aktivnijih pojedinaca Talijana, koji su se počeli isticati ličnim angažovanjem u rešavanju pojedinih problema, koji su odskakali od sredine vidljivim usvajanjem politike koja se sprovodila u bataljonu.

Dugi razgovori sa ljudima, interesovanje za njihove lične probleme, porodične prilike, za njihov dotadašnji život u domovini, otkrili su nam da je ogromnoj većini ljudi, radnika i siromašnih italijanskih seljaka život pod fašizmom donosio i doneo sve — samo ne dobro. I otuda su njihovi lični primeri i priče o tome najbolje čak i nama otkrivali fašizam sa svih njegovih strana. Da, ti ljudi su bili u početku njihovog boravka u partizanima izgubljeni, dezorijentisani i demoralisani. Ali mogli su biti sve, samo nisu bili fašisti!

Težnja ovih ljudi da se konačno vrate kućama, pogotovo onih čiji su krajevi bili oslobođeni od saveznika, a informisani o našim vezama preko Visa sa Italijom, počela je da kao crv podgriza svakim danom sve vidljivije rezultate Jugoslovena u toj jedinici. Borba protiv toga postala je jedan od najvažnijih zadataka! Sva komandna i rukovodeća mesta u bataljonu zauzimali su bivši oficiri, što je u prvim danima formiranja bataljona bilo i logično, s obzirom da su ih sami vojnici izabrali za ta mesta. Ti ljudi nisu bili kompromitovani u očima vojnika. Međutim, ubrzo je zapaženo izdvajanje i grupisanje tih ljudi. Mnogi od njih su odnose starešina-vojnik tretirali sa starih pozicija bivše italijanske vojske. Iz te je grupe strujala težnja o povratku bataljona u Italiju i prenosila se na bataljon.

Za borbeni moral 6. bataljona ovo je bila bolest. Kao i uvek, i među njima je bilo ljudi koji su se suprotstavljali takvim težnjama. Suprotstavljajući se demobilizatorskoj težnji pojedinih oficira, tvrdili su i podvlačili da se, upravo, ovde na tlu Jugoslavije treba boriti protiv fašizma i tako, bar donekle, sprati ljagu koja je, s obzirom da su bili pripadnici fašističke vojske, bila na njima, te se bar nekako odužiti jugoslovenskim narodima za tretman koji oni sada imaju. Ideja je bila čista i poštena, te je kao takva i pobedila.

Iz 6. bataljona su uklonjeni pojedini oportunistički raspoloženi oficiri i prebačeni u štabove ostalih bataljona 3. krajiške brigade, gde nisu mogli ispoljiti svoj negativan uticaj. Kasnije su oni skupa sa nekim bolesnim i ranjenim, prebačeni u Italiju. Jasno, da se s njima moglo postupiti lakše i jednostavnije po surovim ratnim zakonima. Međutim, i ovde je veliko srce našeg čoveka ostalo veliko. Daleko je bio Mrkonjić Grad od Italije, ali su Krajišnici pronašli put i način da te ljude zaista tamo i prebace. Nismo pogrešili što smo tako postupili. U tim ljudima i dan-danas naši narodi imaju prijatelje. Uverio sam se u to. A onda, čak ni oni sami nisu verovali, odlazeći za domovinu, da se njihov put neće završiti negde u bosanskim planinama.

Sentimentalni razlozi bili su uzrok što su nas neki oficiri, koji su ostali rešeni da se bore, ipak sumnjičili za njihovu likvidaciju.[2]

U 6. bataljonu su se sređivale stvari. Formirani su, u meduvremenu, "aktivi" po jedinicama, u koje su ulazili borci i starešine koji su se isticali u izvršavanju zadataka. Aktivisti su ubrzo postali faktor u bataljonu na kojeg se u svakoj situaciji računalo. Svaki značajniji i odgovorniji zadatak poveravan je aktivistima. Od njih je ubrzo popunjen i izdvojen rukovodeći kadar. Konobar sa širokim srcem, pun ljubavi za ljude, sa blagim osmehom na licu, voljen od svih i poštovan od svih, postavljen je za zamenika komandanta bataljona. Pedantan, ozbiljan i odgovoran i veoma hrabar oficir, inače profesor u civilu, postavljen je za komandanta bataljona. Ordeni za hrabrost i partizanske zvezde koje su dobili još u toku borbe u Jugoslaviji, nisu im slučajno i simbolično dati. Oni su ih zaista zaslužili.

Likovi Marija, Dematije, Karla, Bafa, kao i niza partizanskih komandira i komesara koji su se u borbi i uz pomoć ljudi iz Krajine izdigli, ostaće mi, čini mi se, uvek jasno urezani. Jeste, upravo uz pomoć ljudi iz Krajine! I to svih, a ne samo instruktora.

6. bataljon je delo 3. krajiške brigade, delo na koje ova brigada može biti ponosna, isto toliko koliko i na svoje uspehe iz svake od ofanziva. Ovaj bataljon je još jedan od "predmeta" koji je brigada polagala i položila na ispitu zrelosti, a prema programu koji je pisala revolucija. Zato, neka mi oproste drugovi instruktori što ostaju anonimni u mom izlaganju.

6. bataljon je bio briga svih. Nije prošla ni jedna akcija u kojoj su učestvovali ostali bataljoni, a da se štabovi nisu setili "Mateotija". Odeća, obuća i hrana bili su česti pokloni u vreme kad bataljon u danima borbe za njegovo učvršćenje nije bez velike nužde angažovan u borbi. Te pošiljke slane su i onda kada je čitava brigada oskudevala. Partizani iz ostalih bataljona odricali su se skromnih obroka hrane ili duvana za italijanske drugove. A oni, Italijani, nisu bili slepi. Videli su sve to. Videli i razumeli. To je bio politički rad u praksi.

Više od konferencije bilo kojeg stepena bio je gest brigade učinjen 25. decembra 1943. godine. Italijani su i kao nacija religiozni ljudi. Do tada je uticaj crkve i religije bio veliki. Taj datum označava Božić, za rimokatolike najveći verski praznik. Upravo u te dane brigada je silom prilika oskudevala u hrani. Skrob iz dana u dan. Sve rezerve hrane skupljene su; meso je nabavljeno i taj dan, dok su ostali bataljoni gladovali, šesti je imao hleb i pečenje. Na oku italijanskih vojnika video sam toga dana mnogo suza, a Adolfo, taj dobri i dragi čovek (današnji sindikalni funkcioner u Italiji) dugo mi je stiskao ruku, ističući da je ovakav gest Krajišnika veći nego što ja to mogu pretpostaviti. Neprijateljska propaganda o bezbožnim komunistima bila je ovim demantovana i naša gledanja o religiji jasnija nego da su rečena na svim konferencijama svakom italijanskom partizanu.

Dugo bi bilo nabrajati detalje i hronološki opisivati događaje. Mnogo je bilo dobrih, lepih i teških dana. Bataljon je napredovao. Došli su dani borbi i surovih okršaja, u kojima su italijanski borci polagali ispit. Pale su i prve žrtve. U tim borbama Krajišnici su strepeli za rezultate svog rada. Da li je trud urodio plodom? Jesmo li se prevarili u onom ili ovom čoveku poveravajući mu dužnost i odgovornost? Jesmo li...? Strahovanja nisu bila opravdana. U celini, bataljon "Mateoti" je opravdao uložene napore i poverenja; borio se i postizao rezultate. Došao je i desant na Drvar. Skupa sa brigadom, bataljon "Mateoti" je branio pravac Livno — Glamoč — Drvar. Nemački fašisti nisu prošli. Italijanski momci su skupa sa Krajišnicima dobro tukli nemačke fašiste. Sumnjam da su fašisti mogli da prave razliku između čvrstine udaraca bilo jednih ili drugih.

Crni vrh u trouglu Gornji Vakuf —Travnik — Bugojno nemački fašisti su napadali kao besni. 6. bataljon je bio u stroju sa 2. i 4. Neprekidni juriši i protivnapadi trajali su celi dan. Na delu grebena iza kojeg su se nalazile bolnice borio se, odolevajući stalnim jurišima, 6. bataljon. Pred sam mrak neprijatelj je razbijen. Prostor pred položajem prekriven je mrtvim fašistima, ali zaustavljajući juriše fašista palo je i 17 italijanskih partizana. Zakopali smo ih tu, na Crnom vrhu, na mestu gde je 6. bataljon položio svoj težak i krvav ispit. Poneli smo još 30 ranjenih.

I marširao je bataljon "Mateoti" teško pogođen gubicima, ali i ponosan na njih — ponosan na sebe. A onda se više nismo predomišljali. Aktivi su postali rezervoar partijskih kadrova. Aktivi kandidata od kojih smo mogli, po zajedničkoj oceni, primati ljude u Partiju. 1 primani su. Bataljonska ćelija postala je internacionalna. Na maršu i u borbi teško je bilo raspoznati italijanski bataljon. Vlastitim snagama oteli su oružje od neprijatelja, pa i promenili čak i spoljni izgled. Samo ih je pesma na maršu otkrivala. Brigadne naredbe izmenile su do tada svoju uobičajenu formu: 1, 2. i 5. bataljon napadaju pravcem... 6. bataljon u rezervi. Dobijena je konačno i naredba u kojoj je 6. bataljon bio u prvom ešelonu.

[1] Sličan posao trebalo je da se obavi sa drugom grupom italijanskih vojnika, u 1. proleterskoj brigadi.

[2] ² 20 godina posle toga našli smo se u Italiji. Razgovor se kretao, razume se, o bataljonu, a u njemu su učestvovali i oni koji su strahovali za ishod puta i oni koji su sumnjičili i ja kao jedan od onih koji je bio osumnjičen. Slatko smo se tada tome smejali.