TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KROZ MINSKA POLJA NEPRIJATELJA   Krajem novembra 1943. godine 1. četa 2. bataljona se odmarala u s. Kasapovići pored Travnika (danas Novi Travnik). Ne sećam se tačno kada je stiglo naređenje za pokret. Kuvari su užurbano pripremali večeru, a borci čistili oružje i podešavali svoju opremu. Večera je bila gotova i podeljena borcima. I ja sam pošla da primim večeru, kad vidim druga Sajilović Branka kako stoji zamišljen, mada je uvek bio raspoložen i nasmejan, poznat u četi inače kao dobar borac i skojevac. Prišla sam mu i pitala ga da li je bolestan kad ne prima večeru. Odgovorio je da nije, ali da oseća kako mu se neka tuga savila oko srca. Popio bi kaže, samo šolju mleka i tom prilikom zamolio me da mu ga nađem. Rekla sam mu da je pokret i da za to nema vremena, nego da ode i uzme večeru. Ostao je i dalje na mestu zamišljen, a večeru nije primio. Kada smo završili sa večerom, komandir čete Jovo Reljić postrojio je četu i dao sledeće saopštenje: "Naša brigada večeras vrši napad na Travnik. Naš 2. bataljon napada neprijatelja u rejonu fabrike šibica Dolac. Detaljan pravac četa će dobiti naknadno." Iz sela Kasapovići četa je sa vodičem krenula u pravcu Travnika oko 17 časova. Pošto je bio jesenji dan, već je bio sumrak. Četa se kretala u koloni po jedan, na odstojanju. Kada smo stigli u neposrednu blizinu fabrike šibica Dolac, pred nama se videla cesta osvetljena električnim sijalicama, od koje nas je delila jedna njiva. Komandir čete izdao je naređenje preko veze da se poveća odstojanje i bude najveća tišina. Vodič je krenuo preko njive koja nas je delila od ceste, kad najednom snažna eksplozija! Vodič pade, i tihim glasom poče da jauče. Četa je stala. Zavladala je neizvesnost. Da li je to minsko polje. Glas vodiča se više nije čuo. Branko Sajilović krenuo je u pravcu vodiča da bi video šta to bi sa njim. Išao je oprezno. Još koji korak pa da pređe njivu, kad opet snažna eksplozija. Čuh samo Brankov jauk, a zatim poziv: "Sestro Marice!" Pošto sam bila bolničarka u 1. vodu naše čete, pošla sam u pravcu ranjenog Branka da mu ukažem pomoć. Došla sam do njega i vidim da mu je desna noga odbijena do kuka; samo se na koži držala. Vodič je bio mrtav. Moji pokušaji da Branka iznesem bili su bezuspešni. Rekla sam mu da idem da uzmem nosila i da se odmah vraćam. — Nemoj me ostaviti, Marice! — zapomagao je Branko. Dala sam mu časnu skojevsku reč da ga neću ostaviti i da se vraćam sa nosilima, upozoravajući ga da smo blizu neprijatelja i da smo osvetljeni. On je ostao u tišini, ali od jakog bola čupao je kose sa glave. Preko puta ceste čujem neprijateljske vojnike kako podrugljivo ponavljaju njegove reči, ali nisu nijedan metak ispalili na nas. Verovatno su čekali da cela četa uđe u minsko polje! Oprezno sam se vratila istim pravcem do čete, uzela nosila i ponovo se vratila po ranjenika. Za mnom je išao borac naše čete Svetko Mandić da mi pomogne da iznesem ranjenog druga. Polako sam ga stavila na nosila, a uz njega odbijenu nogu. Tu se našao i drug Mate, koji je došao da nam pomogne. Svetko i ja uzeli smo nosila jedno na jednu, a drugo na drugu stranu, a drug Mato pridržavao je nosila sa strane. Samo što smo pošli dva tri koraka, drug Mato je nagazio na minu. Eksplozija me je odbacila od nosila u stranu. Kada sam došla k sebi, ugledala sam Matu kako leži ne dajući znake života. Pored nosila je ležao drug Branko koji isto tako nije davao znake života. Od nosila udaljen četiri do pet metara stajao je Svetko Mandić kao ošamućen. Do Svetka je došao desetar naše čete Petar Potkonjak i izveo ga iz minskog polja. Kada je Svetko video da je ostao bez očiju, pokušao je da izvrši samoubistvo, ali su ga u tome sprečili drugovi. Komandir čete izdao je naređenje da se napad obustavlja i da više niko ne sme zalaziti u minsko polje. Seljaku u čijoj se njivi nalazi minsko polje naređeno je da sahrani poginule drugove. Nakon dva do tri dana on je došao u komandu čete i izvestio da je poginule drugove sahranio. Bila je to prava tragedija. Branko Sailović rodom je iz sela Rainovci kod Kulen Vakufa. Kao da me i sada grize tuga zašto mu ne nađoh mleka! Mate je rodom iz Dalmacije, ne znam iz kog je mesta niti znam kako se prezivao. Njegov lik uvek mi je svež pred očima. Svetko Mandić je sa ostalim našim ranjenicima prebačen na Siciliju na lečenje. Jedno oko mu je delimično izlečeno. Jedino sam ja prošla bez posledica, iz ove tragične noći na minskim poljima neprijatelja. Marica PALALIĆ-GRUBOR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument