TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

ZA VREME DONOŠENJA ODLUKA U JAJCU Polovinom novembra 1943. godine domaršovali smo na prostoriju između Donjeg Vakufa i Komara. Moja 2. četa, 2. bataljona smestila se u tri-četiri kućice šćućurene u jednom gaju. Ostali delovi bataljona razmestili su se po okolnim zaseocima. Zima je već bila stigla, a odeća i obuća boraca prilično dotrajala. Naročito su nam bili loše obuveni i odeveni borci koje smo dobili kao popunu. Hrana je bila prava partizanska. U četi nije bilo ni komandira, ni političkog komesara. Gavro Jarić Gošo, kao komandir, bio je ranjen i nalazio se na lečenju, a Milan Skakić, kao politički komesar, bio je na kursu pri Vrhovnom štabu u Jajcu. Gošu je zastupao njegov zamenik Velimir Veko Knežević, a ja, kao zamenik komesara čete, zastupao sam Skakića. Sa nama dvoma najčešće se nalazio i omladinski rukovodilac bataljona Jovo Grubar, kome je naša četa bila matična i u kojoj je najradije boravio. Brigada je bila u rezervi divizije, pa su se i naše borbene aktivnosti svodile na patroliranje i neposredna obezbeđenja. U patrole smo uz jednog starog slali i jednog novog borca da bi se podučavao. Za to vreme u četi smo izvodili političku nastavu i vojnu obuku, nastojeći da se novi borci što potpunije uklope u partizanski život. Bili smo svesni potrebe o pripremi čete za borbene zadatke. Borce smo blagovremeno upozoravali na okolnost da će polubosi maršovati po snegu i podnositi sve napore. Na to su nas podsticali i štabovi bataljona i brigade. Obilazili su nas po nekoliko puta danju i noću, zvali na sastanke i insistirali na budnosti i gotovosti. To pojačano angažovanje viših komandi nam je govorilo da se nešto priprema, pa smo Veko, Jovo i ja naveče, pored ognjišta, nagađali šta bi to moglo biti. No, bilo šta da se desi, borba nam predstoji. Naročito je Veko u tome bio kategoričan. — Naš posao je da se tučemo i u tome smo vešti! Ako se slavlje sprema, onda će tamo ići oni koji su vešti u tome! 28. novembra naveče kurir nas je pozvao u štab bataljona, gde nam je saopšteno da se pripremimo za pokret u pravcu Travnika, koji će uslediti sutradan ujutro. Na marš smo krenuli u svitanje 29. novembra. Put je bio raskvašen od ugackanog snega. Borci koji su imali opanke oputaše u početku su obilazili veće i preskakali manje lokvice da ne bi okvasili obuću, a kad su ih ipak smočili, gazili su i po sred lokvi zbijajući šale i na svoj i na račun drugih. Raspoloženje u koloni je bilo dobro, pa kad se razdanilo i kad su se borci rasanili oglasila se pesma. Na cilj smo stigli naveče. Četu smo smestili u kuće da bismo se malo odmorili i obuću prisušili, a Veko i ja smo otišli do štaba bataljona da bismo primili naredni zadatak. Iako smo očekivali da bismo mogli poći u napad na Travnik, ne bi se moglo reći da smo mirno primili tu vest. Travnik je bio, znali smo, jako utvrđen garnizon sa posadom od nekoliko hiljada vojnika, od kojih većina Nemci i okorele ustaše. Takvi su se teško predavali! Kad je bilo sve precizirano, krenuli smo u četu. Sa nama je pošao i zamenik politkomesara bataljona Boško Kerkez. Diskutujući uz put o predstojećoj akciji, našli smo da je to prilika da borce dobro obujemo i obučemo, a i da se zalihama municije i oružja snabdemo i tako budemo bezbrižni zimus. Po dolasku u četu sazvao sam sastanak komunista na kome sam ih upoznao sa predstojećim zadatkom i njihovim obavezama, a Boško je posebno naglasio da komunisti moraju povesti računa o novim borcima; da im pomognu da se snađu u prvoj borbi, da ih hrabre. Sastanak je trajao nepun sat, ali smo se ipak o svemu dogovorili i o svakom pitanju zauzeli stav. Posle sastanka partijske ćelije održali smo i četnu konferenciju, te i sve borce upoznali sa zadatkom. U naređeno vreme smo krenuli; uključili se u bataljonsku kolonu i pošli u pravcu Dolca i Travnika. Pošto smo se primakli neprijateljskim položajima, svaka četa je krenula u svom pravcu. Prethodnicu naše čete vodio je Dragutin Bego, veoma vešt i odvažan borac. Mi u glavnini čete bili smo spremni da pređemo u napad čim se neprijatelj aktivira. Noć je bila tamna a zemlja vlažna te nismo smeli leći pri zasianku jer bi se odeća skvasila. Naša divizija i deo 6. ličke divizije su se primicale gradu na Lašvi. Svuda unaokolo još je vladala grobna tišina. Mene je potresala laka drhtavica, koja se kod većine javljala u onom iščekivanju prvog pucnja kojim je i odlazila. Ovog puta drhtavicu je "presekla" snažna eksplozija iz pravca naše prethodnice, a propratili su je rafali "šaraca" i rakete kojima su Švabe osvetljavali teren ispred svojih položaja. Bego, komandir prethodnice, nas je ubrzo izvestio da mu je vodič poginuo od nagazne mine. Poslali smo mu našeg vodiča, ali je ubrzo i njega snašla ista sudbina. Mine su bile svuda posejane, a mi nikakvih sredstava nismo imali pomoću kojih bismo ih pronalazili i uklanjali. Stajali smo nemoćni u blatu, dok se borba vodila i levo i desno od nas. Pronašli smo i trećeg vodiča i Dragutin Bego je pošao s njim, nadajući se da će ispitati neki drugi prolaz i provesti četu. Međutim, i ovaj vodič naišao je na minu i poginuo. I jedan borac je, u pokušaju da se provuče pored neke živice, nagazio na minu. Pošto je sve učinio što je bilo u njegovoj moći da bi prešao onih stotinak metara načičkanih minama, a da u tome nije uspeo, Bego se ljut vratio i psujući saopštio Veku: "Eno ti, pa idite, a Begin vod neće." Bilo je nama jasno da je glupo terati ljude napred jer bi beskorisno ginuli, zato smo zaključili da je najbolje zauzeti pogodan položaj, obavestiti štab bataljona o situaciji i čekati nova uputstva. Odmah smo poslali kurira da izvesti štab bataljona a mi zaposeli kotu između Lašve i komunikacije. U samu zoru smo poslali i drugog kurira. Osvanuo je 30. novembar. Magla i vlaga su ispunjavali travničku kotlinu. Od štaba bataljona nisu stizala nikakva naređenja, čak se ni naši kuriri nisu vraćali. Na položajima oko nas je takođe vladala tišina, što je bio znak da su ostale jedinice obustavile napade. Kad se odjutrilo i magla počela polako razilaziti, mi smo shvatili da bi bilo rizično tu ostati preko celog dana. Očekivali smo da će neprijatelj poći u raščišćavanje situacije oko grada, pri čemu bismo mi bili prvi na udaru. Zato smo rešili da se prebacimo preko ceste na položaje odakle smo prethodno veče pošli u napad. Borci su bili umorni, mokri, blatnjavi, neispavani i gladni. Ja nisam osećao ni umor ni glad. Pritiskale su me sumnje: da li smo učinili sve što smo mogli, da li je opravdano što se bez odobrenja povlačimo, da li smo mi krivi što nismo imali vezu sa susedima, da li ćemo moći dokazati da smo bili nemoćni pred minskim poljima? Da se nismo uplašili? Da kukavičluk možda nije u pitanju? Da su Gaša i Skakić sa nama, možda bi sve to ispalo drugačije i bolje! Krenuo sam na začelju čete, a sve mi se činilo da je trebalo još koji minut da ostanemo i da sačekamo. Veko je preko veze naređivao: "Začelje brže!", a ja bih da ide što sporije, jer nisam shvatio gde mi to treba da stignemo, gde smo tako potrebni kad noćas nismo izvršili zadatak. Ja, četa, komunisti čiji sam sekretar, skojevci, sve je to u mojim očima tog jutra izgledalo beskorisno i nesposobno, ravno nekoj odredskoj terenskoj četi, a ne četi proletera za koju sam samo pre desetak časova mislio da je sposobna i za najveće podvige. Vukući se utučen na začelju čete, čuh Veku kako me požuruje. Pogledao sam ga i učinilo mi se da je nešto nemiran i uzbuđen pa sam bez razmišljanja zaključio da se uplašio i da su moje ocene objektivne. Prilazeći mu, bio sam spreman da mu kažem da se uplašio, da unosi paniku među borce, ali u tom momentu sam čuo huku motora koja je dopirala sa pravca Viteza. Nemci su iz Zenice poslali pojačanje Travniku. Mi smo, znači, u poslednjem momentu izbegli da nas uhvate u klopku, iz koje bi se teško izvukli. Laknulo mi je. Uz put smo sa Jovom i Begom mirnije analizirali sve okolnosti pod kojima smo izveli akciju i ocena je bila da se zaista ništa više nije moglo učiniti. Bataljon smo našli u selu Slimeno. Štab bataljona je bio iznenađen kad smo ga obavestili da nam nikakva poruka od njega nije stigla. Kuriri štaba bataljona nas nisu našli, a naši su u magli zalutali i otišli u 3. bataljon. Našoj četi je naređeno da se smesti u selo Stojkovići. Oko podne Nemci su krenuli u poteru za nama, pa smo se pod pritiskom povukli u Kasapoviće. Nakon nekoliko dana doznali smo da je u Jajcu održano Drugo zasedanje AVNOJ-a i koje su odluke donesene. Razvio se intenzivan partijsko-politički rad u našim četama. Nastojali smo da svaki borac shvati i razume suštinu i smisao odluka AVNOJ-a, da bi što bolje sagledao za kakvu Jugoslaviju se bori. Stav partijske organizacije bio je da od svakog borca izgradimo i dobrog političkog agitatora koji će znati tumačiti ciljeve naše borbe. Veki, Jovi i meni tek sada je bilo jasno zbog čega se onoliko insistiralo na budnosti, a napad na Travnik trebalo je da odvrati pažnju najbližeg i najjačeg neprijateljskog garnizona koji je mogao omesti delegate AVNOJA-a u radu. Lazo SRDIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument