TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NEZGODE SA VODIČIMA Sredinom novembra 1943. godine formiran je u našoj brigadi, kod Bugojna, i 5. bataljon. Tom prilikom određen sam u njemu za komandira jedne čete; komesar mi je bio Ile Šobot, njegov zamenik Galin Braco, a četna bolničarka Ševo Danica. Odmah po formiranju, bataljon je upućen na položaj prema Travniku. Težili smo da kao novooformljena jedinica postignemo što zapaženiji uspeh, u čemu smo delimično i uspevali. Neprijatelj se bio zabarikadirao u Travniku. Povremeno je isturao ojačane delove prugom, preko Turbeta, ka tunelu prema Donjem Vakufu, zatim prema Vitezu, planini Vlašić i brdu Vilenica. S tim njegovim isturenim delovima naše jedinice su se često sukobljavale. Pipali smo puls jedni drugima, odmeravali snage. Nastao je i kratak period zatišja. Približavala se pozna jesen, ali topla i veoma prijatna. Mi nismo mirovali. Sagledavali smo nedostatke, otklanjali ih, a i pomalo se odmarali u muslimanskom selu Kasapovići, južno od Travnika. Posle kraćeg odmora, primili smo avizo-naređenje, iz koga smo doznali da će uskoro biti pokret i da nam predstoji borba za Turbe i Travnik. Mi se već užurbano spremamo. Najteže nam je bilo čitanje karata rejona Travnika da bismo se po njima mogli kretati. Problem nepoznavanja zemljišta najčešće smo rešavali uzimanjem vodiča, dodajući: "Kartu čitaj, ali vodiča pitaj." Da bismo našli pogodne vodiče, obraćali smo se seoskom odboru, ako ga je bilo, ili seoskim poglavarima koji su obično bili knezovi ili muktari. Ako su oni dobronamerni ljudi, dobijali smo dobre vodiče. Ukoliko bi ovi bili neprijateljski raspoloženi prema nama, znali su i podvaljivati pa bi nam određivali nekog izroda koji nas je u noći znao pogrešno zavesti, ili čak navesti na neprijateljske predstraže. Morali smo, dakle, biti oprezni. Kada je naredba stigla, odmah smo proučili situaciju. Napada se najpre na Dolac, pa na Travnik. Napadale su naša 3. brigada i 1. proleterska. Travnik je trebalo napasti sa svih strana. Prethodno je trebalo likvidirati isturena neprijateljska uporišta, kao što su: Dolac, Vitez, Turbe i sva naselja u predgradu Travnika. Zadatak smo dobro shvatili. Sa četom je trebalo da krenemo preko planine Vilenice, a potom da se spustimo ka Turbetu i nastavimo sa dejstvom ka Travniku. Obližnji teren nam je poznat, ali daljni nije pa računamo na vodiča. Tek je pao sumrak. Malo je oblačno, ali za pokret jedinice vrlo ugodno. Četi je izdato usmeno naređenje. Kolona se svrstava po redosledu izvršavanja predstojećeg zadatka. Krećemo napred. Komanda čete je na čelu kolone. Noć je tamna da se ne vidi ni prst pred okom. Maršujemo već 5 časova. Vodič kojeg smo imali iz Kasapovića ne zna dalje put. Šta sada? Svratim s njim u jedan obližnji seoski zaselak, uzmem drugog, a ovog iz Kasapovića vratim kući. Krenuli smo dalje. Pitam vodiča koliko ima do brda Vilenica, a on odgovara da je potrebno pola sata. Vreme je prolazilo, ali nigde vrha brda. Do 22 časa treba da se sručimo ka Turbetu, nismo još stigli ni da likvidiramo neprijatelja na Vilenici. Osećam da nas je vodič zaveo. Pitam ga da li poznaje put. On odgovara potvrdno. Dođe i do žučnije rasprave između nas dvojice. Postajem sve nervozniji i pitam ga, kad već zna, zašto nas onda ne vodi kuda treba da bismo što brže stigli na cilj? Vodič se pomalo zbunjuje. Očito je da sabotira, pa sam strogo podviknuo: — Ti znaš kakvu uslugu praviš neprijatelju! Suviše malo vremena ti je ostalo na raspolaganju da to popraviš. Izvoli, odluči se: za nas, ili za one tamo u bunkerima! To hoću da znam jer ... Vodič se ušeprtlja i sede na stazu. "Ne znam dalje put", odgovori mi prilično drsko. Četa je zaustavljena. Vreme brzo prolazi. Zadatak se mora izvršiti po svaku cenu, pa se mislim šta sada da se radi. — Vodi nas, ili ćeš obrati bostan — rekoh mu još snažnijim glasom. On ćuti, ni jednu reč da progovori. Pitam se, a šta sad? Da pucam, ne mogu, žao mi ga. Da ga ostavim, ne možemo dalje jer ne znamo put. On iznenada ustade i reče: "Dobro, kada ste tako navalili, vodiću vas. Ali šta će biti ako na mine nagazimo?" — Nema valjda mina na Vilenici — rekoh mu i potapšah ga po ramenu. Produžili smo napred. Zauzeli smo Vilenicu, spustili se ka Turbetu i nastavili sadejstvo sa ostalim našim jedinicama, svakako sa zakašnjenjem, ali uspešno. U sličnu sam situaciju zapao kad sam bio određen za instruktora u štabu italijanskog bataljona "Mateoti", koji je bio u sastavu naše brigade. Štab toga bataljona sačinjavali su: komandant kapetan Osti, njegov zamenik kapetan Parmeđani Aldo (postavljen kasnije na mesto Ostija za komandanta) komesar bataljona drug Bego Dragutin i zamenik komesara Dragoneti. Ostali članovi štaba bili su Zganela i Karlo Kutolo, referent saniteta drug Miro Zorić i obaveštajni oficir drug Slavko Petković. U komandama četa i vodova bio je po jedan naš delegat u svojstvu vojnog i političkog instruktora. Učestvovali smo u napadu na Banja Luku, 31. decembra 1943. godine, baš uoči Nove godine. U momentu prijema naređenja za pokret bili smo razmešteni u selima neposredno oko Donjeg Vakufa. Zima stegla, kako to obično biva u ovim krajevima i u ovo godišnje doba. Vojnici slabo odeveni, nenaviknuti na ovakvu zimu, gladni i neraspoloženi, a pred nama zadatak ozbiljan i težak. Noć! Sneg pada. Noge nam se spotiču čas napred čas nazad. Kolona kreće užurbano niz reku Vrbas. Prelazimo je kod Jajca. U obližnjim selima smo zanoćili, ali se tu nismo dugo odmarali; tek toliko da prespavamo i malo nahranimo, pa opet pokret. Daleko je Banja Luka, a put neravan i pokriven snegom. Očekujemo dejstva avijacije. U kretanju koristimo šumovite predele i naseljena mesta. Radi maskiranja pokreta, izbegavamo čistinu. Teren nam je prilično poznat. Ne treba nam ni vodič. Kapetan Permađeni dobro čita topografsku kartu i sravnjuje sa terenom. Krećemo preko Čađavice, Han Kola i već smo stigli na oko 15 km iznad Gornjeg Šehera, kod Banja Luke. Tu nas hvata prvi sumrak. Zastajemo u jednom selu između Gornjeg Šehera i Han Kola, jer se bez vodiča ne može dalje. Zadatak nam je da do 20 časova izbijemo pred Banja Luku sa zapadne strane, na mesto Lauš. Tražimo vodiča, ali tu nema ni odbornika da nam pomogne. Nađosmo jednog seljaka, visokog rastom preko 2 metra. Na glavi mu šubara nalik na košnicu za pčele. Zove se Jovan. — Druže Jovane, hajdemo, — rekoh mu. — Pa gde ću ja s vama, kad nisam partizan? — odgovara on. — Svejedno, šta si da si, pođi ti s nama! Četnik valjda nisi? Jovan potvrđuje glavom da nije. Zapamtili smo imena mesta sa karte, pa ga pitamo da li zna put do sela do mesta kome smo naumili da krenemo. On odgovara da zna i da treba da se ide oko jedan sat. Izvršili smo pokret. Bataljon se počeo svijati u kolonu. Gledamo u časovnike: 21 čas, 31. decembar 1943. godine. Još samo jedan čas pa treba da stignemo na zadatak. Više od pola časa maršujemo, a Banja Luka je još daleko. Učinilo nam se da se krećemo u krugu. Jovan se uznemirio, ali ni reč ne progovara. — Znaš li ti put, Jovane? — upitasmo ga. — Sad ne znam ni sam! — pomalo bojažljivo odgovori on, sležući ramenima. Čim to Jovan reče, meni se smuči. Italijani gledaju čas u njega, čas u mene i pitaju šta sada? Ja rekoh Jovanu da se ne šali glavom, već da nas vodi kako smo se dogovorili. — Pa šta ću, kada sam zabasao? — odgovara mi on. — Da pucam!? — proderah se iz sveg glasa. Kad Jovan vide mašinku, prosto kriknu: "Oprosti druže, vodiću vas gde god hoćete" — i dugim koracima pođe napred, a mi za njim. Za 45 minuta doveo nas je na određeno mesto, gde smo mu našli zamenu. Zahvalili smo mu se na usluzi i vratismo ga kući. Ovakvih i sličnih nezgoda sa vodičima bilo je napretek. Ali, moram priznati da im je posao bio veoma delikatan i skopčan sa opasnostima. Mnogi su na čelu kolone pali od prvog metka neprijateljske patrole ili zasede, odleteli u vazduh nagazivši na minsko polje i sl. A mnogi su nečujno iščezli u pomrčini, dovodeći nas u veoma tešku situaciju. Dušan TRNINIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument