TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

KOMESAR PEPA KAČAR Rođen je 1921. godine u malom selu Lastve kraj Krnjeuše. Po završenoj osnovnoj školi, kao dete siromašnog seljaka, nije mogao da nastavi dalje školovanje iako je bio jedan od najboljih đaka u osnovnoj školi, već je bio prinuđen da napusti rodno mesto i traži sredstva za život po Slavoniji, Srbiji i drugim krajevima zemlje. Težak život je na Pepu ostavljao snažne utiske i podsticao ga na borbu za bolje i pravednije uslove života. Kada je 27. jula 1941. dignut ustanak u našem kraju i formirana Krnjeuška četa, Pepa je bio jedan od njenih prvih boraca. Svoju mržnju prema neprijatelju nije ispoljavao samo na rečima, već na najtežim zadacima u borbi, u kojima je bio neustrašiv. Tek u borbi je postajao veseo, nasmejan i raspoložen. Drugovi iz Krnjeuške čete voleli su Pepu i kao borca, druga, komunistu i kao komesara čete. Bili su ponosni na njega. Niko nije mogao pomisliti u toku prvih dana ustanka da će se Pepa Kačar, tako miran i povučen, tako nečujan i skoro nezapažen, uzdići do komesara čete. Radnik i omladinac, bez odsluženja vojske, zbog stalnog isticanja u borbama već avgusta 1942. godine postavljen je za političkog komesara Krnjeuške čete. Četa je dobila komesara koji je zaista posedovao sve one osobine koje su krasile lik jednog vojnika revolucije. Pepin glas prvog pevača u četi, praćen od Bojana Polovine, Miće Jevića, Dukana Vučkovića, Boškana Atlagića i drugih drugova, znao je da razveseli onda kada se četa nalazila u najtežim situacijama. Nekada je to značilo više od bilo kakvih političkih sastanaka. Pepa je poznavao borce, znao je kako treba reagovati u datoj situaciji. Za vreme odmora ili odmah po završenoj borbi, iako umoran i neispavan, u njegovim rukama umesto puške često bi se nalazila knjiga. Učeći sa posebnom voljom, spremao se za nova istupanja pred borcima, iz čijih je redova ponikao. Bio je svestan svog položaja i funkcije. Pomagao bi borcima da lakše i uspešnije organizuju analfabetski tečaj, da shvate političku i vojnu situaciju i razvoj događaja kod nas i u svetu. Za vreme dugih marševa, Pepa je uvek bio na onom mestu u koloni gde je trebalo njegovo prisustvo. On bodri, podstiče, interesuje se za svakog borca i uvek ume da pronađe ohrabrujuću reč. Mnoge pobede naše čete na Radiću, Ripaču, Agićima, Oštrelju, Ključu, Ribniku, Sanskoj kotlini, Sitnici, Mednoj i Peckoj vezane su za Pepino ime. U periodu 1941/42. godine Pepa je kao skojevac ličnim primerom pokazivao kako se treba žrtvovati za bolju sutrašnjicu. Prilikom oslobođenja Bihaća, novembra 1942. godine, ostalo nam je u nezaboravnom sećanju ono prodorno Pepino: "Druga četa, napred!". Bombe su razarale bunkere, prilaz Bihaću pred 2. četom bio je slobodan. Pepa, komesar 2. (Krnjeuške) čete, postaje posle Bihaća jedan od najpopularnijih boraca u bataljonu. Voleli su ga istim žarom njegovi borci, kao i oni iz drugih četa u bataljonu. U noćnom napadu na Jajce, krajem novembra 1942. godine, sa grupom bombaša Pepa uspeva da se vešto probije između jako branjenih nemačkih bunkera i da ih likvidira iz pozadine. Ovim Pepinim podvigom našoj četi je pošlo za rukom da prodre kroz neprijateljske položaje i u zoru sa ostalim jedinicama 3. bataljona upadne u grad. Komesarova inicijativa, ratno lukavstvo i lična hrabrost, kao i hrabrost grupe boraca-bombaša, doprineli su da četa časno izvrši delikatan zadatak bez ikakvih gubitaka. U bunkerima je od ručnih bombi poginulo 7 Nemaca, a 2 su uhvaćena živa. I kasnije sve do pred kraj 1943. godine, kroz bezbroj okršaja na Neretvi i Sutjesci Pepa je bio uzor hrabrosti, snalažljivosti i svih vojničkih vrlina u ratu. Borce je poznavao u dušu, pratio njihov razvoj, raspoloženje, razumevao ih, pomagao im ne žaleći truda, jer je bio duboko svestan svoje komesarske funkcije. Pepa je sa svojim najbližim saradnicima stvorio od čete kolektiv spreman da izdrži i najteža naprezanja u ratu, da podnese žrtve i postiže uspehe bez potresa. Kada je marta 1943. godine u borbama kod Sarića Koliba, na planini Raduša, četa pretrpela velike gubitke i našla se bez vojnog rukovodstva, Pepa iako ranjen nije napuštao položaje sve dok i poslednji juriš Nemaca nije sa uspehom odbijen. Bodrio je borce, jer im je njegov glas prosto značio podsticaj da izdrže na liniji odbrane. Dva puta se naša četa opraštala sa svojim omiljenim komesarom Pepom. Oba puta su bila teška. Četa ih je teško prebolela, drugi posebno. U jesen 1943. godine, po naređenju štaba 3. krajiške proleterske brigade, Pepa je upućen na dužnost komesara 1. (Vođeničke) čete u istom bataljonu. Težak je bio rastanak od boraca i starešina čete sa kojima je zajedno još u detinjstvu sedeo u školskoj klupi, a u toku rata s njima delio dobro i zlo, radovao se svakom njihovom uspehu. Ali zadatak je morao biti izvršen. Pepa je na njega otišao teška srca, a četa je dugo tugovala, jer je ostala bez svoga komesara na koga je navikla i bez koga se u četi osećala velika praznina. Drugi oproštaj bio je neočekivan i koban. Bez obzira na rat u kome smrt ne bira ljude, a javlja se svakog momenta, Pepina smrt bila je težak udar za sve nas. 29. novembra 1943. godine, pri napadu na Travnik, Pepa je kao i obično na čelu svoje čete prvi jurišao na prilazima gradu i bacao bombe na ustaške bunkere. Međutim, ustaše su odgovorile istom merom. Na 10—15 metara od bunkera jedna bomba je eksplodirala u njegovoj neposrednoj blizini. Teško ranjenom komesaru drugovi su pritekli u pomoć, izneli ga u zaklon, ukazali prvu pomoć, ali sve je bilo uzalud. Rane su bile tako teške da ih nije mogao preboleti. Izdahnuo je na rukama bataljonskih kurira Drage Kačara i Boška Mrđe. Te noći, iz njegove čete su još poginuli puškomitraljezac Milan Jević i borac Rade Bulajić. Borci su bili lišeni onog divnog glasa: "Napred drugovi, ovde Pepa". Zauvek je nestao najomiljeniji komesar čete u 3. bataljonu, 3. Krajiške proleterske brigade. Krnjeušani su sa još većom mržnjom prema neprijatelju sledili Pepinim primerom, odajući mu time najveće poštovanje. Milenko STUPAR, Milan MRĐA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument