TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOMANDIR
ĆlĆ JE SPASEN Prvih dana novembra 1943.
godine 3. krajiška brigada kontroliše dolinu r. Lašve. Danonoćno se vode
borbe sa različitim intenzitetom, za komunikacije Travnik — Zenica. Poučen
dotadašnjim iskustvom u borbi sa NOVJ, neprijatelj se utvrđuje gde god stigne
i dobro maskira. Ispadi, zasede i druga vojnička lukavstva postali su stalni način
borbe neprijatelja protiv naših snaga. Jednog
dana čini mi se 3. novembra nalazili smo se sa štabom bataljona, na izviđanju
u rejonu s. Rankovići, na uzvišenju odakle se vidi ceo rejon oko Han-Bile. 2.
bataljon dobio je zadatak da se u toku noći prebaci na levu obalu r. Lašve i
sa tog pravca napadne posadu u Han-Bili. Zadatak nam se nije učinio težak, jer
smo cenili da neprijateljske snage nisu jake i da je sistem njegove odbrane
organizovan na brzu ruku. Vraćamo
se u četu. Borci večeraju i spremni su za pokret, te krećemo u predviđeno
vreme i na polazne položaje stižemo nakon dva sata marša. Neprijatelj otvara
naizmeničnu mitraljesku vatru, a i artiljerijom dejstvuje u pravcu našeg
kretanja. Raketama stalno osvetljava rejon ispred svog položaja, te nam time
otkriva deo sistema svoje odbrane. Smatrali
smo da smo u toku dana dobro izvideli sistem neprijateljske odbrane, pa je
komandir čete Lazo Uzelac Ćić izdao vodovima naređenje za napad. Čitava
priprema i organizacija napada odvija se po planu. Niko od nas u komandi nije
slutio da je neprijatelj u toku noći zadržao jača spoljna obezbeđenja koja
drži preko dana. I naša predostrožnost je tom prilikom zatajila. Posle
izdatog naređenja vodovi kreću u napad. Mi
smo na levom krilu bataljona; desno od nas je 2. četa, a 1. je ostala u
rezervi. Levo od nas napadao je 1. bataljon. Komandir i ja krećemo sa 2. vodom koji nastupa u sredini čete. Kod
naših suseda počinje borba. Drug Uzelac požuruje komandira 2. voda da se brže
kreće, a kurire šalje do drugih komandira vodova da im prenesu isti zadatak. "Ne
smijemo biti zadnji" — reče komandir. Ubrzavamo pokret da bi smo podržali
dejstvo našeg levog suseda i izbegli topovsku i minobacačku vatru koja je
dejstvovala po našem streljačkom stroju. Kad smo ocenili da smo došli na
potrebno odstojanje od neprijatelja, razleže se komandirov glas: "Napred
treća!" Njegov glas gotovo da i nije stigao do
boraca, a oko nas bljesnu svjetlost. Iz neposredne blizine, odakle se nismo ni
nadali, zasu nas jaka unakrsna mitraljeska vatra, a potom i parčad ručnih
bombi. Instinktivno se nađosmo
na zemlji, gde je brisani prostor. Zaključih da smo naišli na neprijateljska spoljna obezbeđenja koja su
bila dobro maskirana. Čujem jaku mitraljesku vatru i prasak ručnih bombi na čitavom
frontu napada čete. Sa detonacijom bombi i fijukom zrna iz mitraljeskih rafala
čuh i jauk. U prvi mah učini mi se negde daleko pa podigoh glavu i oslušnuh
bolje. Jauk ne prestaje. Prepoznao sam komandirov
glas. Ne mogu da ocenim na
kojoj je strani od mene. Puzim levo, u pravcu odakle mi se više čini da jauk
dopire, a neprijatelj pojača vatru u tom pravcu. Brzo sam dopuzio do ranjenika,
jer nije bio daleko od mene. Nađoh Ćića sveg u krvi. Još je davao znake života. Iz grudi mu cure mlazevi krvi, pa je sigurno i
rana tu. Po grudnom košu napipah nekoliko rana, od kojih najveću pored samog
srca. Od uzbuđenja ne mogu da se snađem. Maramicom pokušavam da zaustavim krv
iz najveće rane, ali mi to ne uspeva. Uzimam ranjenika i nosim ga nekoliko
koraka, pa ga ponovo spuštam na zemlju. Blizu mene nema nikog. Verovatno da od
pucnjave jauk niko nije ni čuo. Zovem kurira Marka, koji brzo dođe. Sav uzbuđen
zbog događaja, kurir je zaplakao. Dok cepamo košulju i previjamo ranjenika, do
nas dopuzaše još dva-tri borca, među kojima i puškomitraljezac Dragan
Pilipović. Mitraljescu naredih da otvori što jaču vatru, kako bi olakšao
izvlačenje komandira ispod neprijateljskih kuršuma. Mitraljeska vatra i prasak ručnih bombi oko nas ne prestaju. Upali smo u
unakrsnu vatru. Neprijatelj pokušava da nas okruži. Mitraljezac Rodić uspešno
kontrira neprijateljskoj vatri. Ponovo pokušavamo da nosimo ranjenika. Svaki pokret njegovog tela izaziva mu još veće bolove. Jauci ranjenika opet skreću pažnju neprijatelju. Trebalo nam je ćebe ili šatorsko krilo, a mi to nijesmo imali. Kurir Marko se prvi snađe. Izlažući opasnosti svoj život, on otrča do prvog borca i donese šatorsko krilo. Ranjenika
stavljamo na krilo i tek što smo ga podigli on jeknu, a mitraljeski rafal nas
ponovo zasu. Polumrtvim glasom Ćić nam govori: "Ostavite me, drugovi! Povlačite
se, izginućete". Jedan od boraca mu na to odgovori: "Ćiće, svi
ginemo, ali tebe ne ostavljamo". Nekoliko koraka nosimo ranjenika, ali on
moli da ga spustimo. Onako teško ranjen pita nas za četu i interesuje se da li
će zadatak biti izvršen. Tešimo ga da će sve biti u redu. Nakon
15 minuta izneli smo ranjenog Ćića u mrtav ugao. Telo mu je već na izdisaju,
gotovo se klati. Na naše zadovoljstvo, tu se brzo nađe i drugarica Vera,
referent saniteta bataljona. Oprala je i previla ranu. Borci, koji su ga
izvukli, mole je da ranjenika što pre pošalje u bolnicu. Oni se nude da ga
nose, dokle god je potrebno, da bi se spasao život komandirov. Napad
naših snaga nije uspeo, pa se i naša četa po grupama povlačila u pravcu gde
je ležao smrtno ranjeni komandir. Mnogi od njih znali su za ovaj slučaj, ali
oni koji su to sad prvi put čuli, sa velikim bolom primili su tu vest. Svi kao
jedan rekoše: "Kud baš njega zrno da nađe". Kod drugarice Vere Jelić,
referenta saniteta bataljona su se interesovali za mogućnost spasavanja Ćićovog
života. Svaki ga hvata za ruku i kontroliše puls, stavljaju mu ruku na čelo,
a neki ga ponešto i pitaju. Kurir sedi uz ranjenika i rukama mu pridržava glavu. Posle svakog jauka kurir ga umiruje, govoreći: "Ćić, s tobom smo, biće bolje, strpi se". Gledam lica tih boraca koji su pre nekoliko minuta svoje glave izneli ispred neprijateljskih kuršuma, kako tužno izgledaju i nemo posmatraju svog teško ranjenog komandira. Teško je tešiti borce a i sam isto biti pod teretom istih osećanja. Odstupamo u pravcu odakle smo sinoć pošli u akciju. Kurir mi uz put priča samo o komandiru, kao da time želi olakšati svoje psihičko stanje. Razumem ga i u svemu se s njim slažem. Gotovo cela četa učestvuje u nošenju ranjenika. Svaki znak života uliva nam izvesnu nadu da sve nije izgubljeno. Za kratko vreme po čitavom bataljonu pronela se vest da je Ćić ranjen.
Svakome ko ga je pobliže poznavao teško je pala ova vest, pogotovu komandantu
bataljona Đuranu Kovačeviću. Te noći i narednog dana u četi se samo pričalo
o ranjenom komandiru. Neki borci su i po nekoliko puta dolazili u komandu čete,
interesujući se o stanju ranjenika. Cela četa je utučena. Mi u komandi čete
osećamo se bez Ćića kao bez pola čete! Ne možemo da zamislimo da on nije među
nama. Sutradan 4. XI smo u kući odakle smo sinoć pošli u akciju. Sve mi je još sveže u sećanju. Ne mogu se osloboditi noćašnjih prizora. Stalno mi je pred očima lik ranjenog Ćića i likovi požrtvovanih boraca koji su spasli njegov život. Razmišljao sam o tom bihaćkom proleteru i razlozima njegove popularnosti. Iako sam i do tada znao da on u četi uživa veliki ugled, da ga ljudi vole, tek sada sam zaključio da to nije zbog komandirskog položaja ili nečeg drugog, već što je ljude zadužio osećanjem ljubavi prema svakome od njih. Hrabrost, drugarska toplina, očinska briga prema svakom borcu i druge vrline koje su ga krasile kao komunistu, vezale su ljude za njihovog komandira. I ja, kao sekretar partijske ćelije, učio sam od svog komandira, koji je i po partijskom stažu bio najstariji u četi. Gde god sam mogao, ja sam ga oponašao. Čini mi se da sam baš na primeru Ćića prvi put najubedljivije osetio da ljubav druga treba zaslužiti, a naši borci u ratu, na svaku brigu i pažnju, odgovarali su dvostruko. Vest da je život
komandira 3. čete Laze Uzelca Ćića van opasnosti, brzo se pronela kroz čitavu
četu. Na licima ljudi
pojavila se iskrena vedrina. Kurir Marko bio je zbog toga posebno obradovan.
Posmatrao sam to mladalačko ali sasvim ozbiljno lice, kako iz njega zrači
radost; usne mu se razvlače u osmeh i to pravi nakon 20 časova neizvesnosti o
komandirovom životu, da bi nam samo rekao: "Komandir je spasen". Svaka nova vest o poboljšanju komandirovog zdravlja povraćala je raspoloženje
u četi, a time i našu nadu da nam se opet vrati.
|