TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
TUŽNI
RASTANAK SA JOVOM PUZIĆEM Nakon dugog i zamornog marša
od Žepča, preko vrha Vrašića i Turbeta, stigosmo 17. oktobra 1943. godine u
selo Zijamet (istočno od Bugojna). Bio je sunčan dan, pa smo se više nalazili
napolju nego u kućama. Oko 13 časova 21. oktobra 1943. godine komesar
bataljona Danilo Simonović i ja sedeli smo u bašti i ćaskali o raznim događajima.
Nakon izvesnog vremena upitah ga šta misli, da li će naš komandant Jovo Puzić
preboleti rane. Odgovor je sledio: "Pa sigurno, rana nije teška".
Meni beše drago što se komesarovo mišljenje slagalo sa mojim. Ovaj naš razgovor skoro nismo ni završili, a dođe kurir iz štaba
divizije, iz Bugojna. Upitah ga, po običaju, šta ima novo. Kurir odgovori da
nosi poštu za štab naše brigade, a da ima i pisama od porodica za naše borce
iz Petrovca i Drvara (sastav naše brigade bio je sa tog terena). Kada sam čuo
šta kurir reče, obradovao sam se i pomislio: "Verovatno ima pismo i za
mene". Nakon toga rekao sam kuriru: "Daj poštu za našu brigadu pa ćemo
je poslati po našem kuriru, a ti sedi da se odmoriš. Kad se naš kurir vrati
iz štaba brigade, i ako bude pošte za štab divizije, ti ćeš je
poneti". Kurir nam predade poštu i sede da se odmori. Komesar i ja na brzinu
pregledasmo pisma. Naravno, pisma nisu bila sa poštanskom markom i žigom kako
je to normalno, već obična koverta na kojoj je pisalo ime, prezime i jedinica
onoga kome je namenjeno. Na jednom od njih je stajalo: "Puzić Jovo,
komandant Trećeg bataljona treće krajiške brigade", a na drugoj strani:
"Puzić Mira i njen sin". Ovo pismo stavih
na stranu, a ostala podelismo borcima. Pozvah kurira Božu Lajića i dadoh mu poštu
za štab brigade i pismo za našeg komandanta, koji je u to vreme bio u
brigadnoj bolnici (ranjen 14. oktobra 1943. godine na Han-Bili, kada smo napali
jednu nemačku motorizovanu kolonu, koja se probijala prema Travniku). Nisam ni
završio ovaj razgovor sa Lajićem o odlasku u štab brigade, kad primetih
kurira koji je dolazio iz štaba brigade. Odmah mi se učinio neraspoložen jer
nema onog osmeha na licu i normalnog pozdrava, kako smo to naučili u takvim
susretima. Moja sumnja nije
bila bez osnova. Upitah kurira što je tako neveseo, ali mi on bez odgovora na pitanje predade poštu i sede. Brzo otvorih poštu i na moje uzbuđenje pročitah naredbu štaba brigade: da je Jovo u 9 časova podlegao ranama i da pošaljemo jednu četu za sahranu. Kada ovo pročitah, pođoše mi suze niz lice. Komesar primeti to i samo dodade: "Sigurno je umro drug Puzić?" Na brzinu postrojismo bataljon i saopštismo borcima da je jutros umro naš komandant Jovo Puzić. Ceo bataljon pognute glave, sa suzama u očima, sasluša ovu tužnu vest. Posle toga, naredih komandiru 1. čete Ćiću Čubrilu da povede četu da sahranimo našeg voljenog komandanta. Kada smo krenuli
prema štabu brigade, predložio sam komesaru da otvorimo pismo koje je bilo upućeno
Jovi i pročitamo šta mu piše drugarica. Nakon izvesnog kolebanja, složismo
se obojica da to učinimo. U pismu je otprilike stajalo: "Dragi naš Jovo, da li će te ovo pismo zateći živa i zdrava? Ja i
naš sin smo dobro i jedva čekamo kada će se ovaj prokleti rat završiti pa da
ponovo budemo zajedno ..." Posle ove rečenice nisam više mogao da čitam,
predao sam pismo komesaru. Idući uz put, razmišljao sam o ovom prokletom ratu
koji prosto guta ljude onda kada su najpotrebniji. Supruga i sin čekaju da im
se posle završenog rata vrati njihov voljeni suprug i otac, a mi sada idemo da
ga sahranjujemo! Oni koji ga najviše vole o tome ništa ne znaju. Idući
dalje razmišljao sam: "Kako je lepo biti neoženjen, kada čovek ide u
rat! Nema šta da žali, a ako pogine neće ostaviti iza sebe onog ko će
misliti na njega i tugovati celog zivota, kao što je ovaj Jovin slučaj.
Zamislite: žena čeka muža, a sin oca i ne znajući da ga više nikada neće
videti, pa čak možda ni za njegov grob saznati! Oni ne znaju da pismo ne čita
onaj kome je upućeno, već njegovi drugovi koji tog momenta polaze da ga
sahranjuju. Posle
hoda od jednog sata stigosmo do štaba brigade, uzesmo sanduk sa posmrtnim
ostacima i odnesosmo na raskrsnicu puteva koji vode od Rostova prema Travniku i
Bugojnu. Iskopali smo raku na raskrsnici puteva i sahranili našeg voljenog
druga. Prilikom sahrane uzeo sam pismo od komesara i stavio ga na sanduk, rekavši:
"Ako ga nisi živ pročitao, neka bude pored tebe". Minutom ćutanja
odali smo poslednju poštu svom komandantu. Nekoliko dana pre njegove smrti, došao je kod njega komandant brigade Vlado Bajić da ga obiđe i da mu zaželi što brže ozdravljenje. Tom prilikom mu je rekao: "E moj Jovo, kakva je bila potreba da ti, kao komandant bataljona, jurišaš na nemačke topove? Tvoj bataljon je odličan i nije bilo potrebno da ti ideš na juriš u streljačkom stroju. Ti, kao starešina, treba da izdaješ naređenja". Umesto odgovora na ove primedbe, on je samo upitao Bajića: "Zašto Travnik nije zauzet?" Borba u kojoj je Puzić bio ranjen trebalo je da omogući da se Travnik odseče od Han-Bile i Zenice, pa da se onda tako izolovan napadne. Međutim, pošto je neprijatelj odbacio naše snage sa ovog prostora, otpala je i akcija za Travnik. Drug Puzić nije
bio samo dobar komandant i hrabar borac, već i omiljen od svih. Bio
je neobično hrabar i u najtežim borbama. Uvek veseo i raspoložen posle uspešno
završenih akcija. Obično se dešava da su starešine stroge, oštre, jer ih
uslovi u ratu primoravaju na to. Međutim, Puzić nije bio takav. U najtežim
momentima on ispriča poneku šalu, ili anegdotu na račun nekog od boraca i
njihovog držanja u borbi. Pri
napadu na Sinj septembra 1943. godine, posle kapitulacije Italije, dejstvovali
smo preko sela Glavica, južno od Sinja. Nismo uspeli da ga oslobodimo, jer je
neprijatelj imao jake snage u garnizonu, a i zbog zakašnjenja jedinica 4.
divizije koja je trebalo da napadne sa severa. Rano izjutra 22. IX doleteše od
Mostara dve eskadrile nemačkih "štuka" i osuše mitraljesku vatru na
naš bataljon. Mesto na kome smo se nalazali nije bilo pošumljeno, pa smo bili
prinuđeni da se krijemo po vinogradima. Pošto je to bio kraj septembra, grožđe
je već bilo sazrelo. Ležali smo jedan pored drugog, kad mi Puzić reče:
"E moj Buđoni, nekad nije loše kad nas neprijatelj natera u vinograd, pa
ako poginemo bar ćemo siti poginuti". Iako je tog momenta neprijatelj
mitraljirao, iako su nam meci sipali oko nogu, njemu je bilo do šale! Nama nije ni palo na pamet da beremo grožđe, jer smo znali da je to grožde
dalmatinskog siromašnog seljaka i da od tog grožđa zavisi život njegove
porodice. Baš tada naiđe čovek srednjih godina, visok, mršav. Rekosmo mu da
se skloni pored nas da ne bi poginuo, jer su i dalje mitraljirali nemački
avioni. Covek, sedeći pored nas, baci pogled na čokote vinograda ispod kojih
smo ležali, pa primetivši da ga nismo dirali predloži da ga beremo i da je
bolje da ga mi pojedemo nego proklete Švabe Puzić mu se na tome zahvalio i
rekao da nas ima mnogo, pa kad bi svaki borac dobio po jedan grozd, on bi ostao
bez ičega.
Rastali
smo se sa ovim seljakom koji nas Je sa cuđenJem posmatrao i krenuli smo prema
Miću, jer je neprijatel nadirao iz tog pravca. Eto, takav je
bio Jovo Puzić.
|