TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
NEMIR
U ZENICI Naša brigada, nalazeći se na
položaju južno od Travnika, krenula je u večernjim časovima, 9. oktobra
1943. godine, u pravcu Zenice. Prebacila se preko komunikacije Travnik — Lašva
i smestila u selu Lupac. Njeni bataljoni bili su razmešteni po zaseocima.
Predanivši u selu, brigada je 10. oktobra naveče krenula u pravcu Zenice;
napad na Zenicu predviđen je za 22 časa. Čilj
ove akcije bio je dvojak: odvlačenje neprijateljskih snaga koje su vršile
ofanzivu na 1. bosanski korpus, koji se nalazio u okolini Tuzle; drugi, uništavanje
železare, električne centrale i postrojenja u rudnicima koji su na periferiji
grada, da ne bi služili nemačkom okupatoru kao ratni potencijal. Oko
22 časa stigli smo na katun, kota 640, zapadno od Zenice, kao polazne položaje.
Ova kota nije bila branjena od neprijatelja, tako da smo mogli lako osmotriti
kuda će koji bataljon napasti grad. U gradu je vladala tišina, a svetlo je bleštalo,
naročito u železari i to u hali gde se odlivalo gvožđe. Bili smo iznenađeni
kako je neprijatelj ostavio neobezbeđenu ovu kotu iznad grada. Komandant
brigade Vlado Bajić pozvao je štabove bataljona i odredio im zadatke za napad
na grad: 1. bataljon trebalo je da napada sa jugozapada, 3 bataljon sa zapada u
pravcu železare, 2. bataljon sa severozapada u pravcu električne centrale i
mosta na reci Bosni. Zadatak 1. bataljona je bio da likvidira spoljnu odbranu
neprijatelja, da se probije do zeničkog zatvora i oslobodi zatvorenike, zatim
da produži gonjenje neprijatelja do reke Bosne; 3. bataljon je imao zadatak da
minira i uništi železaru i rudnik koji se nalazio pored same železare;
2. bataljon je trebalo da uništi električnu centralu i sruši most na reci
Bosni. Po dobijanju
zadatka krenuli smo svaki u svom pravcu. Na polaznom položaju bila je samo
jedna mala seljačka kućica u kojoj nije bilo ni svetla. Komandant bataljona
Jovo Puzić pozvao me je i dao mi zadatak da u kući, koja je bila u neposrednoj
blizini, nađem vodiča koji će nam pokazati gde se nalaze neprijateljski
bunkeri. Kada sam ušao u ovu kuću, gle iznenađenja. Susretoh se sa svojim
drugom iz bivše jugoslovenske vojske Jagom Trogrlićem, berberinom po
zanimanju. U početku sam bio rezervisan prema njemu, jer nisam znao kome
pripada. Kratko vreme smo porazgovarali i ustanovio sam da ne pripada nijednoj
neprijateljskoj vojsci, već da se bavi svojim zanatom kao i ranije. On mi je
napomenuo da pomaže NOP i da to mogu lako proveriti. Kad sam Jagi rekao da treba da nam pomogne da što brže i lakše dođemo do železare, on je bez oklevanja pristao pa smo zajedno krenuli do komandanta. Drug Puzić ga je upitao da li zna gde se nalaze neprijateljski bunkeri i sa koje strane ih možemo najlakše likvidirati. Trogrlić je odgovorio da na našem pravcu nema bunkera, već da su neprijateljski odbrambeni položaji ispred same železare. Posle kratkog dogovora krenuli smo, niz istočnu padinu, prema objektu koji je trebalo napasti. I šta se dogodilo Nemci su ležali u rovovima na desetak metara ispred železare sa "šarcem" u rukama, okrenuti pravcu kojim smo mi dolazili. Čak su neki i spavali. Komandir 1. čete Milan Čubrilo privukao se sa grupom boraca do samih rovova i uhvatio rukom "šarac" koji je virio iz rova. Međutim, Švaba je imao oko ruke zamotan remnik i kada je Čubrilo povukao "šarac" za cev, on se trgao iza sna i potegao za obarač. Nastala je otimačina oko mitraljeza, jer je Nemac pokušavao da cev okrene prema Čubrilu, a ovaj da mu istrgne oružje. Švaba je pucao, a Čubrilo nije puštao iz ruku cev iako ga je vrelo gvožđe peklo. Švaba je ispraznio redenik, i dao se u bekstvo bez mitraljeza koji je ostao u Čubrilovim rukama. Ali nije daleko pobegao jer ga je sustigao metak iz Čubrilovog pištolja. Neprijateljski vojnici otvoriše vatru iz mitraljeza i pušaka, ali je bilo kasno. Naši borci su već počeli da bacaju bombe u rovove. Nemci koji su ostali živi bežali su prema centru grada. Na taj način je spoljna odbrana likvidirana za kratko vreme. Ostale
dve čete našeg bataljona sukobile su se sa neprijateljem i progonile ga prema
unutrašnjosti grada. Sa 1. četom smo komandant bataljona i ja ušli u halu železare.
Kada su nas radnici videli, bili su iznenađeni. Jedan
od njih reče: "Otkuda vi ovde, kada su Nemci ispred same železare u rovovima". Mi smo se nasmejali, jer smo znali da oni nisu čuli borbu od buke mašina. Drug Puzić reče ovom radniku da pozove glavnog inženjera. On otrča i za kratko vreme vrati se s njim. Kad nas ugleda, glavni inženjer povišenim tonom poče sa nama da razgovara: "Šta tražite vi ovde?". Puzić mu saopšti naš zahtev da nam pokaže mesto u železari koje je najosetljivije, radi miniranja. Inženjer poče da nas naziva pogrdnim imenima, dodajući da on ne sme da obustavi rad dok ne upita direktora, jer će ga Nemci streljati. Mi se nasmejasmo, a Puzić ga uze ispod ruke, govoreći da nema smisla da uznemirava direktora. "Već je kasno i on sigurno spava, pa ćemo mi sami obustaviti rad i bez njegove dozvole." — Zaključi Puzić najmirnijim tonom što se uopšte moglo. Vodeći ga od postrojenja do postrojenja, pitajući gde bi najzgodnije bilo staviti mine, Puzić, kada je došao do visoke peći, reče: "Ovde bi bilo najbolje", a naš nevoljni saputnik se prosto izdera: "Tu nikako ne smete staviti mine, jer će železara biti potpuno uništena". Dok je Puzić
tražio mesto za miniranje železare, nas nekoliko sakupismo radnike iz
odeljenja da bismo ih sklonili na sigurno mesto, kako ne bi nastradali prilikom
eksplozije. Bilo ih je oko
300—400. Sklonili smo ih u jedan tunel, koji je bio udaljen oko 2,5 km od železare. Kada su mineri izvršili sve pripreme za rušenje, pripaljen je fitilj. Eksplozija je bila toliko jaka da smo zaglunuli od pritiska vazduha. Pojavio se visok i crn dim a na visini od 200 metara u vazduhu, plamen plav i crven. Dok se 1. četa zadržavala oko sklanjanja radnika i miniranja železare, 3 četa je minirala rudnik, a 2. četa je dotle vodila borbu sa neprijateljem u pravcu grada. Komesar 1. čete Branko Čuk, progoneći neprijatelja sa jednim vodom, naišao je na magacine sa odećom i obućom. Ušao je sa nekoliko boraca u jedan magacin, u nameri da izvuče odela za svoje borce, ali nije ostavio obezbeđenje pred magacinom. Kada su Branko i drugovi ušli unutra, Nemci su ih iznenadili i zarobili. Komandir 1. čete Milan Čubrilo Ćić krenuo je za svojim komesarom i upao u grupu Nemaca, iako prethodno lakše ranjen u glavu. Na njegovu sreću imao je na sebi kompletnu nemačku uniformu pa Nemci u mraku nisu ni primetili da je među njima partizanski komandir. Nemački bolničar opazio je krv na licu druga Čubrila, pa ga je i previo. Međutim, komandir Čić je iskoristio pogodan momenat, preskočio preko jedne drvene ograde i pobegao u pravcu u kome se nalazila njegova četa. Nakon povlačenja, u samu zoru, iz Zenice, Ćić nam je ispričao šta mu se desilo te noći. Puzić, komandant našeg bataljona, smejući se dodade: "E, moj Čubrilo, ti si bogami pripremao Nemce da se srede i da se bore protiv tvoje čete", a Čubrilo mu na ovu njegovu odgovorio svojom dosetkom: "Čak sam bio stao i u stroj kada je nemački oficir komandovao! Verujem da bi i ti tako nešto učinio da si se nalazio u mojoj koži".[1] I ostali bataljoni naše brigade izvršili su svoje zadatke: 2. bataljon minirao je električnu centralu koja je snabdevala strujom Zenicu, Kakanj, Vareš i Brezu; 1. bataljon je dospeo do zeničkog zatvora, međutim iako je likvidirao spoljnu neprijateljsku odbranu, nije uspeo da uđe u sam zatvor i oslobodi zatvorenike. Komesar 1. bataljona Viktor Kučan, sa grupom boraca, zarobio je nekoliko neprijateljskih vojnika i jednog podoficira i od njega iznudio znake raspoznavanja. Posle toga, privukao se do nemačkog stražara koji se nalazio pored spoljnog zida zatvora i razoružao ga. Ali znaci raspoznavanja do kojih je došao nisu važili za zatvor, jer je bila druga šifra. Kučan je tada pokušao da sa grupom boraca upadne neopaženo na glavnu kapiju u zatvor, ali su Nemci već zatvorili i osuli jaku vatru. Kučan se sa svojim borcima morao povući i tako je zatvor ostao neoslobođen. U samu zoru, 11. oktobra 1943. godine, naša brigada se povukla iz Zenice u selo Lupa, iz koga smo krenuli prethodne noći u napad. Bilans ove akcije naše brigade, u noćnom napadu na Zenicu, prema brigadnom dnevniku, izgleda ovako: uništena su sva postrojenja u železari, električna centrala, rudnik uglja; uništeno 27 lokomotiva, 150 vagona, skladište benzina i nafte, zapaljen veći broj motornih vozila; uništena železnička stanica, veće količine municije i zapaljeni magacini odeće i obuće. U toku borbe ubijeno je 90 Nemaca, zarobljeno 60 domobrana i oslobođena 4 crvenoarmejca, zarobljena negde na istočnom frontu. Gubici na našoj strani: 5 poginulih, 7 ranjenih i 4 nestala. Za ovu akciju naša brigada je dobila pohvalu Vrhovnog štaba. Anđelko RODIĆ BUĐONI
|