TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

JURIŠ NA ZENICU

Kada smo 9. X 1943. prešli r. Lašvu, zatim put i železničku prugu, bili smo toliko umorni da se teško moglo produžiti dalje. Ali odmora nije bilo. Nije ga moglo ni biti jer Zenica je daleko, a u nju smo morali stići sledeće noći. Trebalo joj se primaći što bliže da bi iduće večeri na vreme stigli na zadatak.

Iako smo sve što bi nam smetalo, pa i komore, ostavili daleko iza nas, ipak je put bio vrlo naporan. Trebalo je pune tri noći provesti iz borbe u borbu (likvidacija neprijateljskih posada u Bili i Divjaku) da bi se tek primakli širem rejonu Zenice.

Sela, sokaci, njive, ljudi gde prolazimo prvi put — sve nam je bilo nepoznato. Do tada partizani nisu vladali ovim terenom, pa su nas prvo posmatrali uplašenih očiju, a već za koji sat kasnije tako razdragano obletali oko nas, nastojeći da nas ugoste kao svoje najmilije. Bilo je i takvih koji su dolazili samo da nas vide, čuju kako govorimo, pa da odu zadovoljni. Saznajemo da je kroz neka obližnja sela ovde prošla jedna naša jedinica, ali je mnogi nisu čestito ni videli. A ni mi nemamo vremena za gledanje, jer nam se žuri.

U jednom smo selu čijeg se imena ne sećam. Stanovnici su muslimani, a od njih nema nikoga u partizanima. O nama su samo slušali i to od našeg neprijatelja, naravno samo najgore, pa su takvo mišljenje i imali. To nas je zabrinjavalo.

Na ulazu u selo ostavljamo jednu desetinu, a na izlazu ka nekom omanjem uzvišenju šaljemo drugu sa puškomitraljezom kao obezbeđenje. Ceo bataljon je posedao u velikom šljiviku. Gladni smo. Kuhinje smo daleko ostavili pa smo orijentisani na ono što nam seljaci daju dobrovoljno. Tražimo nekog od organa seoske vlasti. Otrčaše po Muktara, koji je već bio na putu ka voćnjaku u kome smo se odmarali. Muktar, stariji koštunjav čovek, sa belom bradom, približavao se dugim koracima šljiviku.

— Kakva hasna, gospodo — onako iz hoda, veli Muktar.

— Nema ovde gospode, druže, — rekoh Muktaru, koji se malo zabezeknu i usiljeno osmehnu. — Ko bi gospodu ovde doterao u ove vrleti? Mi smo partizani, narodna vojska, a ti si vlast. Doduše, tuđa vlast, ali sve to momentano nije mnogo važno, već nešto sporazumno.

— Ako se može, a sve se može—prekide me Muktar.[1] — Sve što zatražite vaše je. Znam ja šta je vojska.

Očito da Muktar nije pravio razliku između vojske pa čija bila da bila, sve su one za njega jednake. To nam baš ne bi po volji, pa zato ukratko objasnismo Muktaru ko smo i koga predstavljamo. Muktar i grupa okupljenih domaćina pažljivo su nas saslušali. Na kraju, zamolismo Muktara da nam obezbedi za ručak malo šljiva, hleba a moglo bi i sira ako ima. Tek toliko da se nešto stavi u stomak. Naš postupak prema njemu kao da ga iznenadi.

— E, dina mi, vaku vojsku za života ne viđo! Sijedi u šljivaru, a moli za šljive, a zna se od uvijek šta je alahovo to i vojničko, — veli Muktar.

— Ne, ne, druže, to ne važi za partizane. Oni zato i pobeđuju što ne liče na vojske koje ti poznaješ — dobaci mu neko od drugova iz grupe.

Muktar skoči sa zemlje kao mladić i bez reči pojuri ka centru sela. Mi ga upitasmo šta će uraditi, jer se nama žuri, a on će onako iz hoda, ne okrećući ni glavu nama.

— Ma bolan, klati sve živo i peći, kad ste nam takvi! Znali smo mi tu "politiku" i nismo strahovali od "pokolja", ali smo bili sigurni da će nešto i pripremiti. Kada smo se odmorili i ručali, krenuli smo dalje. Seljaci, na čelu sa Muktarom, pratili su nas daleko van sela. Čudili su se našem odnosu prema njima, govoreći da ovakvu vojsku nisu nikad gledali.

Razgovor sa zarobljenikom

Pozna noć 10. X uhvatila nas je na domaku nepoznatog sela, na putu od Lašve prema Zenici. Lavež pasa objavljivao je naš ulazak u selo. Isturili smo patrole na prilaze selu. To je

poslednje selo iz koga sledeće noći treba krenuti na Zenicu. Selo se mora blokirati da se u Zenici ne otkrije naše prisustvo. U njemu verovatno ima radnika koji rade u železari, rudniku i na drugim objektima u Zenici.

Od samog ulaza u selo raspoređujemo borce po pojatama. Psi laju, ali u selu se niko živ ne pojavljuje. U najvećoj tišini borci se razmeštaju za odmor, ali u kuće niko ne zalazi. Samo se štab bataljona razmestio u jednu oveću kuću na sredini sela. S nama je i domobranski rezervni oficir, kaže da je inženjer, koga smo zarobili u mlinu kod Han-Bile na r. Lašvi gde je poslat od direktora da popravi mlin koga su naši onesposobili. Vrlo se čudno ponašao. Jednostavno, pravio se "lud": ljutio se, što smo ga omeli da ne izvrši zapovest direktorovu, dodajući: "Zaboga, šta će mi ovaj sutra reći? Razumite me, gospodo, vi ste vojnici, zapovjed mora biti izvršena". Tek kad smo ga vezali nekom žicom da ne pobegne, on će zaprepašćeno: "Pa zar mene, časnika, vezati? Kojim pravom, molim! A direktor ...?"

Rekli smo mu da se ne sekira, jer da ćemo ga mi sledeće noći ispričati kod direktora, uveravajući ga da će direktor biti suspendovan. Tako smo do kasno u noć vodili nevažan razgovor sa zarobljenikom koji se nikako nije mogao pomiriti sa tom sudbinom.

U rano praskozorje 10. X naši borci su se nečujno izvlačili iz pojata. Okupljali su se u grupice, očekujući neko saopštenje. Na sredini sela došlo je do gužve. Borci su se u većem broju okupljali u gomilu, a potom oveća grupa krenula je ka štabu bataljona, sa jednim nemačkim vojnikom ispred sebe. Pitamo, šta se dogodilo. Borci nam objašnjavaju kako su noćas celu noć s njima u pojati spavali i vojnici "Vražije divizije", dobrovoljci sa istočnog fronta. Sada se nalaze u nekoj od jedinica te divizije u Zenici, pa došli da provedu nekoliko dana u ovom selu kod svojih. Celu noć su kažu, spavali sa nama u senu a da nismo ni znali za njih. "Jutros, kada smo se razbudili i izašli pred pojatu, spazili smo ih među nama. Imamo slične uniforme, pa ih nismo ni osetili. Kada su oni primetili ko smo, počeli su da beže. Jedva smo uspjeli jednog da uhvatimo". Od njega smo saznali nešto više o stanju u Zenici nego što smo doznali od inženjera, pogotovo od naše obaveštajne službe.

Nemci su nas otkrili

Ceo dan proveli smo u pripremama za napad na Zenicu, prema kojoj smo isturili deo snaga radi obezbeđenja. Negde oko 15 časova 10. X iz pravca Zenice pojavila se jedna nemačka kolona. Seljaci su nam rekli da se Nemci retko tako pojavljuju, pa smo zaključili da nešto nije u redu. Neko je morao otkriti naše prisustvo u selu. Posumnjali smo u odbegle SS-ovce pa i u neke seljake, ali ne vredi nam da sada sprovodimo bilo kakvu istragu. Nemačka kolona se sve više približavala našim položajima. Išli su slobodno, kao da im ne preti nikakva opasnost. Snaga imamo dovoljno da se sa njima brzo obračunavamo. Tu pored nas drže položaje i delovi našeg 1. bataljona.

Nemaca nije bilo mnogo, jedva jedna četa. Kada su prišli bliže, naši su otvorili jaku iznenadnu vatru a potom prešli na juriš. Nemci su se razbežali. Svega jedna grupa sa oficirom uspela je da se zabarikadira u jednu kuću odakle je pružala žilav otpor. Iz nje su izletale ručne bombe. Otpor je prestao tek kada su naši zapalili kuću u kojoj je izgoreo i oficir. Ubijeno je svega 6 a jedan je uhvaćen živ, dok se veći broj izvukao u pravcu Zenice. Naši su imali 2 ranjena druga, dok je 1 poginuo. Uhvaćen je i njegov vodič, radnik iz sela u kome smo se odmarali. On je u toku noći, kada je saznao za naš dolazak u selo, otišao da obavesti Nemce. Mislili su da se radi o nekoj partizanskoj grupici, pa su poslali samo jednu četu da nas pohvata. Naš doček iz zasede zbunio ih je. Ko zna šta će noćas ispričati kada onako izranjavljeni stignu u Zenicu, bez komandira koji je ostao mrtav na mestu borbe.

Bili smo svesni činjenice da više nema iznenađenja.

Noćas će nas spremno čekati na prilazima Zenici. I četnika ima u neposrednoj okolini, koji su takođe čuli za naš dolazak. Moraćemo se dobro obezbediti s leđa, prokomentarisali smo u štabu bataljona.

Zarobljeni Nemac žali se da su im rekli da se u selu nalazi grupica partizana i da je treba likvidirati, kada sada "eto šta bi s nama. Ni sam ne znam kako me tako na brzinu uhvatiše vaši vojnici. Mene sada interesuje moja sudbina?" — pita naš Švaba. Rečeno mu je da se kasno setio da i o tome razmišlja.

— Poćićeš u našu višu komandu, a oni će ti reći i za tvoju sudbinu—odgovorili smo mu jedino što smo mogli.

Nismo imali više šta da čekamo već smo odmah kreni prema gradu. Napad je bio naređen tačno za 22 časa 10. X, do Zenice je ipak još daleko. Vodič nas je doveo sat pre početka napada tačno do prvih bunkera i rovova na putu Sarajevo — Zenica. Seli smo kraj puta da bismo utrošili vreme...Na železničkoj stanici čuje se lupa vagona, pištaljka skretničara, pisak lokomotiva koje dakću pod teretom. Niko i ne pomišlja šta mu ova noć nosi. Bataljon, neometan niotkoga, ulazi duboko u grad. Iznenađuje nas što ne nailazimo na otpor.

Ubeđeni smo da su Nemci koje smo danas razbili na prilazu Zenici celu stvar zataškali, jer ih je sramota od ustaša da ih je rasterala "grupica partizana", i tako pretukla da su se brže vratili no što su pošli u "čišćenje". Naš bataljon sve dublje zalazi u grad. Tu i tamo na spoljnjem obezbeđenju čuje se ono vojničko: "Stoj! Ko ide?". Čuje se i po koji pucanj, pa opet tišina. Još uvek nas čudi otkuda takva nebudnost. Sigurno da nisu mogli ni pomisliti da će partizani zaći tako duboko u njihovu pozadinu, sa namerom da napadnu čak i Zenicu. To se do sada za više od dve godine rata nije desilo, čak ni kada je u njoj bilo daleko manje snaga. A ovoga puta su tu i delovi "Vražije divizije", što se u svakom slučaju povećava sigurnost u gradu. Zato ne spava industrijski deo grada, dok sve ostalo, uključujući i vojsku, spava i to reklo bi se kao nekada u ona mirnodopska vremena.

Prvi neprijateljski zarobljenik u gradu bio je gradski policajac koga smo uhvatili na ulici i koji nas je upoznao da u bivšem sokolskom domu spava satnija domobrana. "Kako da Vas nisu opazili?" — začuđeno pita policajac. Tek tada nas je u gradu dočekala jaka vatra. Čuo se i početak napada ostalih naših bataljona.

Telefonski razgovor

Sa grupom drugova, u kojoj su bili Milorad Bosnić i Svetko Mandić, upao sam u žandarmerijsku stanicu iz koje su žandarmi pobegli. U komandirovoj kancelariji gorelo je svetlo. Na stolu telefon, a na zidu šema sa glavnim utvrđenjima u gradu i spisak korespondenata sa brojevima telefona. Na početku spiska je Sarajevo, komanda odbrane grada. Brzo sam se snašao i od centrale žurno tražio Sarajevo. Vezu dobijam odmah. Javlja mi se dežurni časnik. Ja tražim komandanta, a on me pita za razlog. Kada sam mu objasnio "da su nas napali partizani" i "da nam je nužna hitna pomoć", on je drsko odgovorio:

— Vi ste čudni! Kakva pomoć! Branite se kako umete ...", i spusti slušalicu.

Mi smo inače računali da nam otuda preti opasnost zbog moguće neprijateljske intervencije vozom, zato smo našu 3. četu odredili da zaposedne položaje na tom pravcu. Sada nam je situacija ipak nešto jasnija. Punih desetak minuta vodio sam telefonske razgovore sa raznim korespondentima u gradu. Domobran u centrali davao je besprekorno vezu. Jedno uporište kod mosta dva puta sam zvao. Naređivao sam da se posada odmah povuče u grad radi novog zadatka, ali me ustaški vojnik nije hteo poslušati. Upravo se radilo o uporištu koje su napadale snage jednog od naših bataljona, a koje je davalo žilav otpor.

Naš bataljon je prodro duboko u grad i to vrlo brzo. Prva četa privlačila se sokolskom domu. Odnekud je pre nje tuda naišao četni kurir. Pred sobom je video stražara. Opalio je jedan metak i dva stražara koja su stajala jedan pozadi drugog pala su mrtva. Videći to, kurir je otrčao i obavestio komandira čete Branka Damjanovića koji je jurnuo u dom. Sa njim je pošla i grupa drugova, Milan Đukić, zamenik komesara bataljona i ja.

U velikoj fiskulturnoj sali ležala je kompletna četa domobrana sa oficirima. Vrlo interesantan prizor. Borba se vodi u gradu, a oni spavaju! Još sa vrata doma Branko je gromkim glasom uzviknuo: "Predajte se!" Domobrani su poskakali, dižući ruke uvis. Oficiri isto tako. Naredili smo im da uzmu oružje i opremu i da odmah izađu u stroj ispred doma. Za svega nekoliko minuta, ispred nas je stajala postrojena satnija domobrana sa 3 oficira. Napolju mesečina, pa ih vrlo lepo vidimo. Upućujemo im nekoliko reči. Oružje im nismo oduzeli, iz čega treba da zaključe da će se prema njima najbolje postupati. I dok je razgovor sa zarobljenim domobranima bio još u toku, Zenica je blesnula u takvom svetlu, koje je nadvladalo svetlo Meseca, a potom se razlegla snažna eksplozija. Odmah zatim nizale su se druge eksplozije. Prva eksplozija unela je zabunu među postrojene zarobljenike. Cela satnija ležala je na zemlji, a neki su iz straha počeli da pucaju. Razleteli smo se oko njih uz povike da prekinu vatru i da ustanu. Komandir satnije, domobranski kapetan, iskoristio je gužvu i pobegao. Dva kurira odveli su satniju u selo iznad Zenice, u kome se nalazio štah brigade.

Kada je prva snažna eksplozija potresla Zenicu, od koje su popucali zidovi mnogih obližnjih zgrada, prozori i izlozi u gradu, znali smo da su instalacije i najosetljiviji uređaji železare, koja je sve do malopre (10. oktobra 1943. godine) radila za nemačku vojnu industriju — odleteli u vazduh. Kako je to izgledalo, čuli smo još u toku noći od nekih boraca i rukovodilaca 3. bataljona. Radnici su ih zbunjeno gledali, neće da napuste radna mesta u prostorijama železare, a partizani čekaju sa džakovima eksploziva.

— Šta ćemo sutra? Od čega ćemo živeti? — bile su izjave mnogih.

Naređeno im je da napuste radna mesta, ali oni nastavljaju sa radom i ne obazirući se na naređenje partizana, smatrajući da oni nisu merodavni da prekinu rad u železari. "Uzalud su bila naša objašnjenja, ubeđivanja" — kaže Jovo Puzić. — "Borci su donosili sanduke i džakove eksploziva kod čvornih mesta u železari i pripremali je za rušenje, a radnici su normalno radili i objašnjavali se, molili."

Sve je to ipak bilo uzalud. Partizani su brzo stavljali eksploziv i pripremali se za paljenje štapina. Izdato je poslednje naređenje da se napusti rejon železare. Videći da ovde nema šale, radnici su prikupljali svoje stvari, napuštali halu, a neki i priskočili u pomoć našim minerima. Partizani su ih upućivali na otvorene magacine prepune civilnih odela i druge opreme u gradu. Za nekoliko trenutaka odjekivale su snažne eksplozije. Železara, sa svim postrojenjima i okolnim zgradama, obavijena je plamenom.

U rudniku je bila ista priča kao i sa železarom. Rudari neće da iziđu iz jame, a našima se žuri jer nama nije krajnji cilj držati oslobođeni grad. Ni snaga nismo imali dovoljno za takav zadatak. Cilj nam je bio porušiti železaru, rudnik, električnu centralu koja proizvodi struju za Zenicu, Kakanj i Vareš, porušiti železnički most na Bosni, železničku stanicu sa voznim parkom, skladište benzina, zauzeti kaznionu prepunu taoca i kažnjenika i osloboditi ih.

Naš 4. bataljon zagazio je duboko u grad. Zauzeli smo železničku stanicu koja se nalazila na drugom kraju grada, ali lokomotive još ne prestaju da pište i dahću pod teretom. Manevarke dovlače i odvlače pune i prazne vagone. Radi se kao da se u gradu ništa ne događa. Prekidamo posao. Činovnike i železničare šaljemo kući da se odmaraju. Železničku stanicu

mi preuzimamo, sipamo ulje i benzin, palimo lokomotive, vagone, magacine i samu stanicu. 27 lokomotiva gore kao baklje, a one što su pod parom već lete u vazduh usled eksplozije.

Već više od jednog sata u zeničkoj kotlarnici smenjuju se eksplozije, sustižu jedna drugu, neka snažnije neka slabije — sve tutnji, okolna brda odjekuju. Na redu je benzinsko skladište. Zabranjujemo paljenje šibicom da ne bi nastradali borci. Mitraljezom je bezopasnije. Nekoliko rafala i plamen je obavio skladište. Stubovi crnog dima uzdižu se visoko u vazduh, zatim šuštanje i onda snažne eksplozije. Burad su letela visoko u vazduh, a odozgo su padali komadi sagorelog pleha.

Ne pamtim, otkako je počeo rat, da nam je ikada ranije bilo koja akcija toliko uspela kao ova u Zenici. Sve nam je išlo od ruke, čak i iznad svakog očekivanja. To, čini mi se, oseća svaki borac i starešina. Niko ne stoji na mestu. Svako nešto radi, juri više stihijno nego planski, jer plana koji bi sve to predvideo, regulisao i obezbedio, nije ni moglo biti. Svako je radio više po svojoj inicijativi nego po naređenjima starešina koje fizički nisu stizale da obiđu položaje bataljona.

Na drugom kraju grada letela je u vazduh električna centrala. Turbine su stale, sijalice se pogasile. Zenica je sada veličanstveno svetlila od eksplozija.

Pronašli smo i nemački vozni park. Mnogo kamiona potpuno spremnih za pokret, za intervenciju snaga "Vražije divizije". U njima suva hrana, šatorska krila, puške vezane na svojim ležištima u kabinama. Znamo da ih ne možemo koristiti, zato ih palimo. Zenica svetli, brda odjekuju, a partizani se vesele.

Bio je tek jedan sat posle pola noći kada smo već obavili glavne poslove u Zenici. Držao se još samo železnički most na Bosni pred 2. bataljonom i kazniona pred 1. bataljonom, koje grčevito brane Nemci i Čerkezi. Naši su upali u prve rovove, ali dalje se bez velikih žrtava nije moglo. Zarobljena su tri Čerkeza. "Žilavo su se borili" — pričali su nam kasnije drugovi iz 1. bataljona. A kada su ih naši doveli u štab bataljona izvinjavali su se: nisu, eto, znali da su to partizani, plakali su.

Kada smo uglavnom završili naš zadatak, krenuli smo sa kurirom prema r. Bosni. Posmatramo kako poneki domobran ili žandarm preskače preko ulice i beži od nas. Iza ćoška jedne ulice umalo se ne sudarismo sa jednim starijim debelim žandarmom. Naređujemo mu da baci pušku. On okleva.

Izvukoh zatvarač, dadoh ga kuriru, a njemu ponovo naredih da baci pušku i kapu i da beži kući. On to i uradi i iščeze u u noći.

Došli smo pred konjušnicu. Na uglu je stajao stražar. Idemo prema njemu. On ćuti, stoji, kao da se u gradu ništa ne događa. Gleda nas potpuno hladnokrvno. Pitamo šta on tu radi.

— Čuvam konje — reče domobran.

Naredismo mu da izvede dva najbolja konja, jer smo mislili i o poklonu za Ćupa. Domobran i ne haje, ćuti kao kip. Ni puške nema. Povukosmo ga u štalu, a on u plač, ponavljajući ko zna koliko puta: "Ja čuvam, da sačuvam". Uđosmo u štalu i izvedosmo dva dobra konja, pojahasmo ih i u galopu uputismo se prema železničkoj stanici, ka našima. Tek kada je svanulo zaprepastio sam se kakvu sam ragu odabrao iz pune štale konja. A Ćupovom zekanu nije bilo ravnog u brigadi.

— Našli smo se u pravom čudu — pričali su nam kuriri koji su u toku noći sprovodili četu zarobljenih domobrana kroz šumarke prema selu udaljenom nekoliko kilometara od Zenice. — Nas dvojica smo: jedan na čelu, drugi na začelju kolone. Noć je, a kolona se otegla. Pozadi, u Zenici, kao u paklu; krklja, gori, na sve strane se ori. Jezivo je bilo pogledati u tom pravcu. Domobrani zaplašeni, ćute i jedva se miču. Na okolnim brdima čuje se neka galama. Pitamo ko je. Sa brda u pravcu nas odjeknuše pucnji. Mi zastadosmo. Domobrani počeli da beže po grmovima. Mi vičemo, u kolonu i napred. Mesečina je pa se sve vidi. Opet pucanj. Bi nam jasno da su to četnici. I tek tada strah nas je obuzeo. Ispred nas četnici, a među nama domobrani i to svi naoružani a nas dvojica, mogu s nama raditi šta hoće. Ali, ipak kuraži nas što se događa dole u Zenici i ne obzirući se ni na šta, krećemo samouvereno napred. Uz put glasno vičemo: "Tišina, tišina", da bismo time zaplašili grupice četnika koje su bežale ispred nas.

A šta je zabeleženo u operacijskom dnevniku 3. krajiške proleterske brigade 10. oktobra 1943. godine?

"Nakon dva i po sata borbe u Zenici, celi industrijski deo grada bio je u našim rukama. Uništena su sva fabrička postrojenja, visoke peći, rudnici, električna centrala, 27 lokomotiva i 150 vagona, magacini sa spremom, skladište benzina, železnička i žandarmerijska stanica kao i sva motorna vozila.

Ubijeno je — što je i provereno — 90 Nemaca i legionara iz "Vražije divizije", a zarobljeno je 70 domobrana, 3 Čerkeza i jedan Rus — Moskovljanin. Zaplenjeno je preko 100 pušaka, 6 "šaraca", 2 puškomitraljeza ("zbrojovke"), a municije i bombi koliko je brigada mogla poneti.

U toku borbi od prelaska r. Lašve do Zenice i na Zenici imali smo 5 mrtvih, 8 ranjenih i 4 nestala, među kojima politkomesar čete (odsečeni u gradu i verovatno poginuli). Železnički most i kazniona jedino su ostali neporušeni. Naknadno se doznalo da je broj mrtvih i ranjenih neprijateljskih vojnika bio mnogo veći nego što smo mi ustanovili.
Ljubiša ĆURGUS

[1] Muktar — seoski starešina (turc.)

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument