TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
GOJKO I NIKICA HEROJSKI SU PALI Na planinski
venac Dinare,
koja se poprečila iza naših leđa,
spuštalo se
tamno jesenje
veče. U
podnožju je
nepodnošljiva
sparina, ali naše patrole javljaju
da ih na
vrhovima osvežava
večernji povetarac.
Da nam Dinara
ne pravi branu
prema Sinju
i moru i
mi bismo danas
lakše disali
i ne bismo
osećali kao
da silazimo u
neki kazan.
Čini nam se da se Dinara uzdiže u nedogled. Gledajući je odozdo iz podnožja,
izgleda kao da se nebeski svod završava baš tu, iznad nas, a da dalje od nje
nema ni sveta, ni života. Prema Livnu se pružalo beskrajno Livanjsko polje, a
još dalje, na obroncima Cincara, videle su se svetle tačke sunčevih zraka na
smiraju. Već se ceo dan odmaramo u jednom šljiviku sela Prolog, gde se niko ne pojavljuje iz kuća, a i nema ko ni da se pojavi, jer su svi muškarci i veći deo devojaka već u vojsci. Kod kuće su ostali samo starci i iznemogle majke sa malom decom. Odraslija deca čuvaju stoku negde dole u polju. Svuda oko nas šljive. Kao da nam se klanjaju svojim granama, punim zrelih plodova. Borci su se grupisali i razgovaraju. Neki nagađaju šta će sutra biti kad se završi rat i sine sloboda koja je već na pomolu. Doživeli smo kapitulaciju Italije, a sutra ćemo to čuti i za fašističku Nemačku, pa više niko i ne sumnja u našu pobedu. Crvenu armiju ništa više ne može zadržati na njenom putu ka srcu Nemačke. To čine i zapadni saveznici. Svaki dan, svaki sat rađaju se nove pobede. I tako, gde god se nađemo sa nekim ko je slušao vesti, čujemo o novim napredovanjima Crvene armije i saveznika. Naši borci radosno trljaju ruke pričajući kako će biti divno kad se jednog dana susretnemo i bratski zagrlimo sa crvenoarmejcima. — Pitaću ih, kako su dozvolili da im ovo Švabe skrnave — reče Gojko, pokazujući crvenu petokraku na svojoj titovki, koju je u borbi na Zečevom brdu oduzeo od zarobljenog nemačkog oficira. Ovakve i slične reči čule su se na sve strane, i ko zna dokle bi se nastavljalo sa njima da iznenada nije došao kurir sa naređenjem za obuku sa novodošlim drugovima, koji su stalno pristizali iz Drvarsko-petrovačkog odreda radi popune brigade. Vratili su se iz bolnice u našu 1. četu poručnici Vignjević Gojko, komandir i Knežević Nikica, komesar čete. Obojica su bila ranjena u borbama za oslobođenje Bugojna. Gojku je metak prošišao kroz rame a Nikici kroz ruku, ali ni jedan nije hteo da napusti četu sve dok nije umukla i poslednja puška. Komesar bataljona Kočo Jončić i komandant Čup preduzeli su sve da ih urazume i upute u bolnicu. Čak je Ćup naredio Gojkovom i Nikičinom zameniku Mili Malbašiću i Miloradu Bosniću da preuzmu komandu nad četom, ali ovoj dvojici ni to nije smetalo da uz njih nastave borbu do konačnog sloma neprijateljskog otpora u Bugojnu. Mile je tako reći, tek preuzeo komandu nad četom kada je bio pokošen rafalom iz ustaškog mitraljeza. Gojko je morao da i dalje vodi četu u ovom teškom okršaju, bez zamenika i sa teškom ranom na ramenu. Kada su se malopre ponovo pojavili u našem
bataljonu, bio sam na nekom sastanku sa komesarima četa. Javili
su mi se i rekli da su pobegli iz brigadne bolnice, jer im nisu hteli dati
otpusnice. "Mi bismo tamo umrli" — tvrdi Gojko. — "Oni ne
shvataju da smo navikli na život među borcima! Ne razumeju da će nam rane
ovde brže zarasti! Evo, već nas ništa ne boli!" Htedoše još
nešto da kažu, ali ja nisam imao vremena, jer su me čekali komesari četa na
sastanku. Poslali smo. ih u bataljonski sanitet, dok im rane potpune ne zarastu,
mada im nije bilo pravo, i ozbiljno su mi na tome prigovorili. Sutradan, nađoh
ih kako su okupili skoro celu četu oko sebe i nešto razgovaraju. Iskoristih
ovu priliku i izvinih im se što juče nisam imao vremena da više razgovaram s
njima. Učiniše mi se jako iscrpljeni. Nikica, sin šumara iz Cvetnića, bio je još veoma mlad. Mislim da nije
mogao imati više od 17 godina, jer je iz IV razreda gimnazije jula 1941. godine
otišao pravo u partizane. Sećam se kako je često za vreme odmora i marša pričao
o zgodama i nezgodama iz bihaćke gimnazije. Gojko je bio građevinski radnik u Beogradu. Većina ljudi iz siromašnog sela Vrtoča bavila se tim poslom. Tada je mogao imati oko 25 godina. Taj visoki, lepo razvijeni mladić kao da je stvoren za komandira. Ništa nije radio na brzinu. O svakom problemu bi najpre dobro razmislio, a zatim bi se konsultovao sa komesarom, pa bi tek nakon toga doneo odluku. Mnogo je razmišljao o ženi i deci. Često se pitao kako će ona sama da izađe na kraj sa decom, da li imaju šta da jedu, da li im je kuća spaljena i drugo. Poručnici Vignjević Gojko i Knežević Nikica bili su nerazdvojni drugovi. Gojko je od samog dolaska u 1. četu bio njen komandir, a Nikica zamenik komesara čete. Kada su mene, posle Sutjeske, premestili u štab bataljona, Nikica je preuzeo dužnost komesara 1. čete. Tada se još više učvrstilo njihovo drugarstvo, te se jedan bez drugoga obično nigde nisu kretali. Kada se Nikica u bici na Sutjesci razboleo od tifusa i otišao u bolnicu, Gojko je bio toliko tužan kao da se radilo o njegovom bratu ili sinu. Stalno se raspitivao za njegovo zdravlje, a kada se Nikica vratio u četu, niko nije bio srećniji od Gojka. A i Nikica je bio veoma pažljiv prema Gojku. Ništa nije uradio, a da se prethodno nije posavetovao s njim. Mnogo je cenio Gojkovu sposobnost i bogato iskustvo. Na četnim konferencijama i u razgovoru sa vojnicima stalno se trudio da istakne Gojkove sposobnosti rukovodioca, smisao za drugarstvo, osećanje starešinske odgovornosti, a najviše njegovu hrabrost i neustrašivost, koja je svima mogla da služi za primer. Dok sam
razgovarao sa Gojkom i Nikicom na onoj sparini pod Dinarom, bataljonski kurir
vratio se iz štaba brigade. Doneo
je vest da ćemo noćas u akciju. Svi smo znali da je Livno sledeći garnizon
koji treba osvojiti. Već su se vojnici kod mene interesovali ko se nalazi od
neprijatelja u Livnu i kolike su im snage. — O kakvim
snagama govorite, ljudi? Italija
je kapitulirala. Nema tamo nikakvih snaga koje bi nam mogle dati bilo kakav snažniji
otpor! Sve što je ostalo, jadno je i demoralisano. Više nećete ni pravog
baruta omirisati, — odgovorio im je Gojko. Ovoga puta bio je suviše optimistički raspoložen. Nisam mogao da ga ubedim da nam predstoji još mnogo patnji, da Hitler neće tako lako da položi oružje, da će valjati još dugo ratovati. Gojko se nasmejao na moje primedbe i tako smo se rastali. Ova kurirova vest o akciji zagolicala je moju radoznalost pa sam se dogovorio sa Milanom Dukićem, komandantom bataljona, da kuvari ranije spreme večeru, te da čim dobijemo zapovest krenemo na određeno mesto da bi se borci mogli odmoriti pre početka borbe, ukoliko dođe do nje. Zapovest iz štaba brigade stigla je u prvi suton. Đukić i ja, sa štabom bataljona, proučili smo zapovest. Čete su već večerale i bile spremne za marš. Našli smo i vodiča i uskoro krenuli. Zapovest je glasila: da se izvrši pokret u pravcu Livna i da se smestimo u selo Smričane. Levo od nas kretaće se naš 2. bataljon, a desno Livanjski odred. Skoro čitavu noć 1/2. oktobra smo putovali preko Livanjskog polja, koje se pred nama pružalo u nedogled. Put se veoma odužio. Oko 3 sata po ponoći začuli smo lavež pasa, što je značilo da smo u Smričanima. Onako umorni rasporedili smo jedinice u selu, odredili stražu i patrolu i utonuli u dubok san. Međutim, odmah
posle našeg odlaska, štab brigade je dobio naređenje da obustavi pokret
bataljona i brigada ostane na položajima na kojima se nalazi. Štab
brigade uputio je kurire sa novim naređenjem. Kuriri nas nisu mogli pronaći,
te su se vratili u brigadu. Štab brigade nije uložio mnogo truda da nas pronađe,
iako je znao da su nas uputili, tako reći, u samo Livno, a Smričani su 6—7
km od Livna i da ustaške predstraže dopiru dotle. Naše patrole su tražile
vezu sa našim 2. bataljonom i drugom susednom jedinicom, ali njih nije bilo,
jer nisu ni krenuli na zadatak. U tom traganju došli smo u dodir sa
neprijateljem koji je bio obavešten o nama, i već nam krenuo u susret sa
svojih pet satnija. Napali su nas sa
dve strane, dok smo spavali čvrstim snom, premoreni od puta. Borci su bunovni
iskakali iz kuća. Doleću nam meci sa dve strane i ukrštaju se nad našim
glavama i oko nogu. Kako su čete bile razmeštene u kućama po desetinama, tako
su desetine iskakale i odmah stupale u borbu. Ni jedna četa nije bila
kompletna, vodovi iz pojedinih četa bili su izmešani. Radni vod i kuvari
uskomešali su se, ne znajući u kom pravcu da krenu. Bilo je potrebno izvući
konje iz zone puščane vatre, sa dragocenim tovarima municije i opreme, ali
kuvari nisu znali kuda će. Uputih
ih da idu desno prema brdima. Gojko i Nikica, iako još nisu primili četu,
okupiše oko sebe dva voda 1. čete i rasporediše ih za borbu, a sa jednim
vodom Brančilo[1]
je već zametnuo borbu sa ustašama na levom krilu. Počela je neravnopravna borba, u kakvoj se odavno nismo našli. Tri čete,
iznurene i iscrpljene, protiv pet dobro naoružanih ustaških i crnolegionarskih
satnija, a svaka satnija dva puta jača od naše čete po broju vojnika i naoružanju.
Pet sati smo se borili kao izbezumljeni i povlačili sa položaja na položaj,
stalno u neposrednom dodiru sa neprijateljem. Čujemo svaku njihovu komandu koju
izgovaraju. Rafali i eksplozije bombi razležu se na sve strane. Gojko i Nikica
sa svojom četom pokušavaju da zaobiđu levu kolonu i preseku joj odstupnicu.
Međutim, neprijatelj je to osetio i zasuo ih jakom vatrom. Oko nas sve buči od
silnog zviždanja metaka i praskanja bombi. Streljački strojevi se skupljaju,
čete se međusobno mešaju, stvarajući kompaktniju celinu koja se lakše
suprotstavlja jakom neprijatelju. Negde na levom krilu, kod 2. čete, čuju se
naređenja komandanta bataljona Dukića, ali u ovoj gužvi njegov glas se gubi,
te su komandiri četa prinuđeni da rade onako kako smatraju da je najbolje.
Gojkova 1. četa je počela sa prestrojavanjem ulevo, da bi se pridružila 2. četi,
jer je Gojko odustao od prvobitne namere da seče odstupnicu neprijatelju,
smatrajući da bi tu imao velike gubitke. Odjednom,
u sredini 1. čete nasta malo zatišje. Borci se počeše okupljati. Gojko je
ranjen. Primećujući da se kod nas nešto neobično događa, neprijatelj je
brzo pojačavao vatru. Gojko, iako teško ranjen, razgoni borce od sebe da ne
ginu tu na okupu. Oni se razilaze, a Nikica ostavlja četiri borca da Gojka
izvuku iz vatre. Međutim, pri izvlačenju Gojka, poginuo je Mirko Kozarčanin.
Gojku se srce steže. Moli drugove da ga ostave. — Od mene i onako nema ništa! Ja ovo ranjavanje ne mogu da preživim, a
vi ćete svi oko mene izginuti. Napustite me, molim vas još jednom! — govorio
je Gojko. Na njegove reči Nikica nije obraćao pažnju, već je požurivao borce da ga što pre izvuku, a i sam je pomagao. I tako, spasavajući teško ranjenog druga, i Nikica pade smrtno pogođen. Gojko se ukoči od bola. Brzim pokretom ruke izvadi pištolj i uzviknu: — Ostavite me, ja sam gotov! Uzalud ginete zbog mene — i metak se zari u Gojkovu slepoočnicu. Ovaj podvig poručnika Vignjevića još jednom je istakao njegovu očinsku brigu za svoje borce, koja se toliko puta ispoljila dok je bio komandir čete. Njihove živote umeo je daleko više da ceni nego svoj sopstveni. To je dokazao evo i sada. Svojom smrću je potvrdio i one reči koje je tako često upućivao borcima: — Čuvajte
municiju! Štedite je! Nikad je ne trošite uzalud! Pravi partizan nikada ne
pada živ neprijatelju u ruke. On uvek čuva jedan metak za sebe! A i Nikičina
smrt nas je podsetila na reči koje smo često slušali od njega: — Dok na
meni vidite ovaj srp i čekić, neće mi ostati ranjenik da ga neprijatelj
mrcvari! A kad mene nestane, tu je Milorad. Drugu treba u nevolji biti drug! Nikica je život
dao boreći se za svoje ranjene drugove, izgubio ga je da bi spasao život
komandira. Rečima, koje
smo od njih tako često slušali, Gojko i Nikica ostali su verni do kraja života.
|