TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BILI SMO IZNENAĐENI KOD SELA SMRIČANA Pred noć 29. septembra 1943. godine naš 4. bataljon spustio se sa pl. Dinare, niz Prološku dragu, u selo Prolog. Tu se sledećeg dana cela 3. krajiška brigada odmarala. Sledio je napad na Livno. Bilo nam je drago kada smo predveče doznali da su došli iz bolnice komandir i komesar 1. čete drugovi Vignjević Gojko i Knežević Nikica, koji su ranjeni na Bugojnu. Primili su četu koju su i ranije vodili. Oko 22 časa 4. bataljon je dobio od štaba brigade naređenje za pokret prema Livnu. U naredbi je rečeno gde treba da se prebace i ostali bataljoni. Noć je bila pogodna za marševanje. Bataljon je izvršio pripreme i kolona je krenula preko Livanjskog polja u selo Smričane. Kad smo prešli više od pola puta, negde iza nas čuli smo dva rafala ispaljena iz automata. Nismo tome pridavali skoro nikakvu pažnju već smo nastavili put. Međutim, kasnije smo doznali da su rafali ispucani od grupe ustaša na brigadne kurire, koji su nosili naređenje 4. bataljonu da se vrati nazad, u sastav brigade. Budući da nisu uspeli da nam prenesu naređenje, kuriri su se vratili, a bataljon je na svom putu u zoru stigao u Smričane. Nina Trninić, obaveštajni oficir bataljona, i ja znali smo da za pokret bataljona ne bi smeli znati meštani. Nedaleko od mesta gde se bataljon zaustavio svratili smo u kuću u kojoj smo pronašli čoveka koji nam se predstavio odbornikom. Nina se raspitivao za pokrete neprijatelja, a ja o hrani za vojsku. Ovaj odbornik nam je objasnio da se neprijatelj nalazi u Livnu, a što se tiče hrane za vojsku obećao je da će je biti. Posle ovog razgovora vratili smo se u bataljon, a uz put čuli pesmu iz pravca gde je trebalo da bude naš 2. bataljon. To nas je iznenadilo, jer je u naredbi stajalo da za pokret bataljona niko ne sme znati. Tada smo još brže pohitali našem bataljonu, našli članove štaba budne, dok su sve jedinice spavale. Mesto odakle se čula pesma je prekrivala magla. Kada sam upitao komandanta Milana Dukića ko je tamo odakle dopire pesma, odgovorio mi je da ne zna. Kada se magla počela dizati primetili smo kolonu vojnika koja se kretala cestom od Duvna prema Livnu. Na naše pitanje ko ide — dobili smo odgovor: "Dvadeset peta bojna". Dukić je odmah naredio zauzimanje položaja i otvaranje vatre. Naređenje je izvršeno velikom brzinom i otvorili smo vatru na neprijateljsku kolonu. U ovoj situaciji naročito se istakao Đuro Vujinović, koji je odmah postavio teški mitraljez prema neprijatelju i obasuo ga vatrom. Gotova istovremeno kada smo poveli borbu sa neprijateljem, koga smo primetili na putu, bili smo napadnuti s leđa iza kamene ograde. Na naše iznenađenje jedna ustaška satnija, za koju nismo znali u toku noći, zauzela je položaje, napala nas s leđa i nanela dosta gubitaka. Pored ostalih, poginuli su komandir i komesar 1. čete Gojko i Nikica, koji su tek zalečili rane zadobijene na Bugojnu. Rasplamsala se žestoka borba prsa u prsa. Komandant Dukić mi je naredio da sa grupom drugova prihvatim ranjenike i da odstupamo u pravcu Duvna. U ovom spasavanju ranjenika naročito su se istakli Nikica Novaković, Stevan Šobot, Marko Malbašić, Bosa Bosnić, Bogdan Runić i drugi. Ranjenike smo sklonili u jednu šumicu. Tu smo naišli na naoružanog ustašu i uhvatili ga. Rekao nam je da je mobilisan, da je bio u Duvnu odakle je pobegao dok su partizani zauzimali grad. Taj ustaša dao nam je podatke da se partizani nalaze u jednoj školi čiji smo krov odatle videli. Nikica Novaković i ja otišli smo do škole gde smo našli Miloja Milojevića, zamenika komandanta divizije. Objasnili smo mu da je 4. bataljon iznenađen od neprijatelja i da smo imali ozbiljne gubitke. Pokazali smo mu kotu na kojoj se još vodi borba. Doznavši u kakvoj se situaciji našao naš bataljon, odmah je seo u tenk i uputio se tamo gde se još vodila borba, a gotovo istovremeno tamo je stigao i 2. bataljon Nikole Pećanca. Nakon kratkog vremena neprijatelj je bio razbijen. Pred noć sam dobio naređenje da se sa ranjenicima vratim u sastav bataljona. Tako smo ponovo stigli u selo Smričane. Kod civila smo pronašli oružje i municiju, kao i ostali materijal koji nam je ostao za vreme povlačenja. Po dolasku u sastav bataljona saznali smo za naređenje da će te noći biti izveden napad na Livno. Planirani napad je izvršen u zoru, ali neprijateljske snage su grad napustile oko pola noći, povlačeći se prema Kupresu. Tu smo, u jednoj školi, našli nekoliko ranjenih boraca iz 4. bataljona, koje su ustaše zarobile i odvezle u Livno. Ispričali su nam kako su ih ustaše, do pola noći, na razne načine maltretirale, a posle pola noći, kada su ustaše napustile grad, neki građani su im previli rane, dali hranu i posteljinu. Svetko MANDIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument