TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

PROTIVTENKOVCEM SAM GAĐAO AVION Polovinom septembra 1943. godine naša brigada je iz rejona Travnika stigla na sektor Sinja. Noću 17/18. septembra prebacili smo se preko Cetine i naš 1. bataljon se smjestio u selo Sičane. Iako smo bili umorni od napornog marša, bili smo raspoloženi što smo došli u Dalmaciju, jer smo od Dalmatinaca, sa kojima zajedno ratujemo još od proljeća 1942. slušali mnogo o njenim lepotama. Naša 2. četa se smjestila u neki voćnjak, iza koga se nalazio i vinograd sa već zrelim grozdovima, pa smo se po malo i osvježavali. Međutim, moje raspoloženje je pokvario poziv u komandu čete, gdje mi je saopšteno da sam prekomandovan. Ne znam šta bi mi od toga bilo teže u ovom momentu! Rastajem se od drugova sa kojima sam više od dvije godine proveo, od čete u kojoj sam od njenog nastanka! Bunio sam se pred Mihajilom Radoševićem i Lazom Atlagićem, komandirom čete i njegovim zamjenikom, molio Simu Moraču i Veljka Sovilja, komesara čete i sekretara ćelije, ali sve je bilo uzalud. U nemoći da se oduprem ovakvoj odluci, zaplakao sam i to prvi put od kad sam od oca prestao batine dobijati, ali ni to nije pomoglo. Uzeo sam svoj ranac i pušku, pozdravio se sa drugovima i otišao u Topovski vod štaba brigade, u moju novu jedinicu. Uz put, pošto sam se već pomirio sa sudbinom i malo se pribrao, došao sam do zaključka da sam se dugo i održao u toj četi, da sam ostao među svega desetak boraca od preko 120, koliko nas je bilo u četi kad smo ušli u sastav brigade. To je dakle, moralo jednog dana doći. Po dolasku u Topovski vod, javio sam se komandiru Bojanu Tintoru, a on me odredio za nišandžiju na protivtenkovskom topu. To je bilo novo iznenađenje. Ja ranije nisam imao prilike ni da pošteno vidim top, sem ukoliko ne računam ono što sam se skrivao od njegovih granata, a sad me određuju da gađam iz njega! Molio sam da tu dužnost daju nekom iskusnijem tobdžiji da bih se ja uz njega obučio, ali molba mi nije usvojena i prihvatio sam se posla. Nastojao sam da bar koliko-toliko upoznam svoj top prije nego dođe trenutak kad budem morao s njim sačekati neprijateljski tenk. Međutim, moja obuka nije dugo trajala, a ni naš prvi susret nije bio sa tenkom, za šta smo bili namijenjeni. Već nakon 3 dana, zapravo 20. septembra, brigada je pošla u napad na Sinj. Topovski vod je za tu akciju pridodat 3. bataljonu. U toku noći smo izišli na položaj iznad sela Glavice, na neko uzvišenje, koje se, čini mi se, takođe zvalo Glavica. U toku noći, dok je bataljon vodio borbu, mi nijesmo imali posla. Čekali smo da nam se ukaže neki cilj za gađanje, a ja sam u sebi priželjkivao da bude što veći, kako bih ga lakše pogodio. Strahovao sam od toga kako ću prvu granatu ispaliti i maštao o punom pogotku. Ujutru, pošto se podobro razdanilo, na sinjski aerodrom su počeli slijetati transportni avioni. Bili smo svega oko kilometar udaljeni od aerodroma, pa nekome pade na pamet da ih gađamo iz topa. Bojan je došao kod mene i naredio da ja taj zadatak izvršim. Videći da je cilj daleko, a uz to i mali, molio sam ga da mi pomogne da nanišanim, kako ne bismo uzalud granate trošili. On je to odbio. Rekao mi je da uzmem odstojanje od 1200 metara i da kroz cijev nanišanim onako kako mi je to već ranije pokazao, i kad nanišanim da opalim. Postupio sam po Bojanovim uputstvima, ali sporo i bojažljivo, a on me je požurivao. Kad sam na kraju bio gotov, utvrdio sam cijev, stavio granatu i potegao obarač. Top je poskočio kao jarac, ali ja na njega više nijesam ni obraćao pažnju. Gledao sam u pravcu aerodroma i aviona na njemu, da bih osmotrio gdje će mi granata završiti. Bio sam presretan kad sam ugledao eksploziju na svega dvadesetak metara od aviona. I Bojan mi je doviknuo da je dobro, da popravim nišan i što brže nastavim gađanje kako nam cilj ne bi pobjegao. Ali sad sam i ja radio sigurnije. Opet sam brzo nanišanio kroz cijev, još brže opalio, ali i promašio. Treći put nijesam ni slušao što mi Bojan dovikuje, bio sam siguran da mogu pogoditi avion, pa sam sa malo više pažnje i sigurnosti obavio sve radnje, opalio, a onda osmatrao: dim buknu iz aviona, plamen ga obavi, a neke Švabe pokušavaju pobjeći! Gledali smo ih kako se valjaju po poljani ne bi li ugasili zapaljenu odjeću na sebi. Bojan je dovikivao da je dobro, moji drugovi gu se radovali, a ja, novopečeni nišandžija, od silnog uzbuđenja nijesam znao ni gdje sam niti šta se zbiva oko mene. Osvijestio sam se tek kad su njemačke granate počele eksplodirati oko nas. Brzo smo na rukama, preko kamenja, izvukli top na skrovitije mjesto, da bismo tek onda prepričavali zgode i nezgode. Nikola LATINOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument