TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NOĆ U TURBETU

Posle dugog i napornog marša po vrletima Komara kolona 4. bataljona je zastala. Bio je 19. avgust 1943. godine. Umorni borci polegali su oko puta i nestrpljivo čekaju komandantovu odluku. Iz prethodnice, upućena je patrola u selo koje se nalazilo oko pola kilometra ispred nas. Oko nas je šuma sa mestimičnim proplancima sa kojih dopire miris sena. Otuda, iz pravca sela, čuje se lavež pasa, a s vremena na vreme i gromki glas čoveka koji nekoga doziva. U koloni, tu i tamo, borci se šapatom nešto dogovaraju.

Na porušenom stablu, desetak koraka ispred prethodnice, posedali su članovi štaba bataljona. Komandant Milan Ćup držao je raširenu sekciju i tihim glasom govorio o razmeštaju četa. Koča Jončić, komesar bataljona, i ja suprotstavljali smo mu se. On smatra da ne treba postavljati nikakva obezbeđenja, čak ni u selu, jer su borci premoreni, a sem toga niko nas u toku dnevnog marša nije primetio, pa nema opasnosti od bilo kakvog iznenađenja". Mi se s tim ne slažemo i zahtevamo da se na ulazima u selo postavi bar slabije obezbeđenje. "Neka se nađe za svaki slučaj", — iznosimo svoje razloge. Ćup ne popušta. Ostalo je na tome da se čete obezbede samo unutrašnjom stražom.

Nešto posle pola časa patrola se vratila iz sela i izvestila da u selu nema neprijatelja. Od više seljaka doznali su da se u Turbetu nalazi oko bataljon domobrana i ustaša koji ponekad šalju patrole prema obližnjim selima. U selu ima dovoljno prostora za smeštaj bataljona, ali su seljaci dosta zaplašeni. "Treba biti oprezan, dobro se obezbediti jer po svemu izgleda da se u blizini ipak neko nalazi" — govorio je vođa patrole.

Ćup se osmehnu i ustade bez reči. Krenusmo prema selu. Bukić Milan, njegov zamenik, prenosi koloni bataljona, preko veze, komandu za pokret. Borci se polako dižu i kolona kreće, da bi za nekoliko minuta konačno stigla na mesto gde će moći dobro da se odmori. Na ulazu u selo dočekala nas je grupa seljaka da bi razvela borce po kućama. Navikli su na ovakve posete i ko zna po koji put sačekuju i razmeštaju vojsku. Dok su komande četa zajedno sa seljacima raspoređivale borce za prenoćišta, štab bataljona uputio se u obližnju kuću koja je po svom spoljnom izgledu obećavala udoban smeštaj. Ulazimo u sobu u kojoj je već potpuno mračno.

— Nemam lampu — kaže domaćin. — Pričekajte dok nasječem lučeva. Ovo zlo, brate, pa se ni do petreulja ne može doći da imaš dukat! A, pravo da vam velim, dolje u varoš se strašimo i ići jer ovi stalni prevrati, pa more se i glava izgubiti.

Domaćin tumara po mračnoj kući, tražeći sekiru da nateše lučeva.

— Ne traži ništa, druže, — sa praga je doviknuo kuvar Mile. — Imamo mi karbitnu lampu, biće sve u redu. Očito, seljaku bi drago, glasno se nasmeja i dobaci:

— Prava ste vojska, nedjelje mi svete! Vidio sam ja to ...

I dok je kuvar Mile sa kuririma i ukućanima pripremao prenoćište, u sobi pored upaljene karbitne lampe mi smo razgledali sekciju Travnika. Sa komandantom Čupom i Dukićem proučavao sam teren oko Turbeta, koji se nalazi desetak kilometara ispred nas.

Situacija na tom terenu bila nam je prilično nejasna. Od štaba brigade dobili smo neke nepotpune podatke iz kojih nismo mogli jasno sagledati situaciju. Izgledalo je da ćemo se bar nekoliko dana odmarati tu u selima ispod planine da bi, možda, nešto kasnije usledio i eventualni napad na Turbe ili Travnik.

Dogovorili smo se da Dukić i ja pođemo na izviđanje prema Turbetu, jer smo pretpostavljali da se u blizini nalazi neka neprijateljska jedinica, a što se dalo naslutiti po držanju seljaka. Ćup i Kočo su se složili s tim, ali, kažu da ne idemo daleko zbog noći i nepoznavanja terena. Nastupila je mrkla noć kad smo na konjima otišli iz sela, bez vodiča i pratnje. Izbrazdan seoski put vodio nas je ka cesti koja povezuje D. Vakuf sa Travnikom. Sa Komara duvao je hladan povetarac. To je bio znak da će noć biti sveža. Svuda naokolo vladala je potpuna tišina. S vremena na vreme sa okolnih brda Turbeta i Travnika zasijala bi po koja raketa. To su neprijateljski vojnici osvetljavali teren ispred položaja, strahujući od noćnog iznenadnog napada partizana. Dukiću i meni to je dobro poslužilo da bismo se orijentisali gde se nalaze neprijateljski položaji.

Sišli smo na cestu koja je u noći ličila na krivudavu belu traku. Vreme je sporo odmicalo. Pred nama i oko nas još se ne primećuje ništa. Pred polazak videli smo po karti da tu, negde u blizini, treba da bude kuća. A ko zna da li uopšte i postoji!? Možda je zapaljena još u ustanku, ili kasnije? To je inače bilo karakteristično za Bosnu — na karti selo, a u prirodi šuma korova ili gomile opaljenih zidina.

Što smo više odmicali od planinskog sela u kome je bio bataljon, sve više sam razmišljao o zadatku a istovremeno sve više dolazio do ubeđenja da srljamo bez cilja. Zaustavio sam konja i upitao Dukića:

— Dokle mislimo ovako, Milane?

— Do Travnika — kao iz puške odgovori Đukić. — Tamo ima cigara, a dobro bi došao i neki šinjel, makar i domobranski na ovako svežu noć.

— Dobra je i ova talijanska pelerina, ali ako produžimo mogli bismo i bez toga ostati — u šali mu dobacih.

Obojica smo se samo nasmejali i produžili napred. Iza okuke, sa desne strane ceste, ukazalo se škiljavo svetlo.

— Eno je! Nije izgorela krst joj ćaćin! — doviknu Dukić, spazivši kuću s desne strane, pored samog puta.

— Eto, što znači poći na put bez priprema — dobacih mu. — Da smo upitali seljake, oni bi nam rekli ne samo da li je kuća na svom mestu već i ko je domaćin i mnoge druge detalje koji nas svakako interesuju.

Sa sredine prešli smo na ivicu ceste da se umanji topot konjskih kopita. Ubrzo smo se zaustavili ispred kuće iz koje dopiru žučni glasovi. Osluškujemo da bismo ocenili o čemu se radi. Sjašili smo, a konje zavezali za ogradu. Došli smo pažljivo do vrata. Slušamo nerazgovetno ćaskanje.

— Daj još po jednu gazda — ču se snažan glas. Odmah smo shvatili da je to seoska birtija u kojoj se okupila grupa seljaka da se okrepi čašicom šljivovice posle završenih dnevnih poslova. Otvorili smo vrata i skoro u isti mah uzviknuli: "Smrt fašizmu!". U birtiji nasta tajac. Seljaci su uplašeno poskakali sa stolica i u stavu mirno počeli otpozdravljati kako je ko znao i umeo. Mala seoska birtija, prepuna zagušljivog vazduha i dima otužno je delovala.

Ne gubeći vreme odmah smo stupili u razgovor. Najpre smo doznali da se u Turbetu nalaze 2 — 3 satnije domobrana koje drže položaje oko samog mesta; da je Travnik pun ustaša i Nemaca. Nakon kraćeg razgovora, lica seljaka postadoše veselija, pogledi smeliji — sve u svemu nasta prijatna atmosfera. Seljaci nas ponudiše cigaretama, a i rakijom. Rekosmo da rakiju ne pijemo, ali pošto smo videli da na polici iznad banka stoji nekoliko flaša likera, složismo se da nas njime počaste.

Kada smo prikupili potrebne informacije prešli smo na uobičajeni razgovor o nama — partizanima, o našim akcijama, o utiscima toga kraja, jer smo više puta vodili borbu u toj okolini. Razgovor je odjednom prekinuo jedan omali koštunjavi seljak, koga sam primetio da već drugi put ulazi i izlazi iz birtije. Dok je zakoračio preko praga, sav zadihan i zaprepašten uzviknuo je: "Vojska!"

Tog momenta sinula mi je misao o našoj neverovatno velikoj neopreznosti, iako smo o tome stalno vodili računa. Pošli smo sami, bez kurira ili bilo kakvog obezbeđenja. Obojica smo ušli u birtiju, a ko zna šta se u neposrednoj blizini dešavalo po ovako mrkloj noći. Razvezli smo razgovor, a ne sprečavamo da pojedinci izlaze i ulaze u birtiju. Što je najgore, pošli smo bez mašinki, samo sa pištoljima. Ova nebudnost skupo će nas koštati, pomislio sam, i kao san, kroz moju glavu su, ogromnom brzinom preletale takve misli. Koliko sam se oduševljavao dobroćudnošću ovih seljaka i njihovom privrženošću NOP, toliko sam se zgražavao na one koji se nađoše među njima i izdaše nas.

Da ne pokvarimo utiske i mišljenje koje su ovi ljudi ipak imali o nama — proleterima, dosta pribrano i hladnokrvno, ali ubrzanim koracima, izašli smo na vrata i u par koraka našli se u jarku pored ceste. Seljaci su se razbežali iz birtije, koja je za tren zjapila širom otvorenih vrata. U prvi mah smo mislili da je kuća opkoljena i već smo se na brzinu dogovorili da se probijamo ka šumi.

Cestom iz pravca Turbeta čuo se hod ljudi, a u šumici iza kuće nešto je šuštalo, ali glasovi se nisu čuli. Dogovorili smo se kad vojska dođe blizu nas, da je zaustavimo. Ako otvore vatru povućićemo se u pravcu bataljona, bez da pucamo jer bi pucnjava iz pištolja još više pogoršala našu situaciju. Po potmulom hodu cipela procenili smo da kolona prolazi. Od nje smo se najmanje bojali, dok je šuškanje iza leđa izazivalo daleko veću zabrinutost. Kad se čelo kolone primaklo na oko 20 — 30 koraka, iznenada se prolomio Dukićev glas:

— Stoj!

— Stali smo — sledio je odgovor sa suprotne strane i odjednom prostorom je zavladala tišina.

— Ko ide!? — uzviknuo je Dukić.

— Časnici — sledio je odgovor.

— Časnici napred, a ostali stoj — doviknuo je gromkim glasom Dukić. Nekoliko njih krenulo je napred. Mnogo smo ih pozvali, pomislih, ali nemam vremena da ispravljam slučajnu Dukićevu grešku. Stajali smo sa pištoljima u ruci u jarcima na obe strane ceste na rastojanju od oko 7 do 8 metara. Kada se tri siluete primakoše u neposrednu blizinu, Đukić resko uzviknu:

— Stoj!

Časnici su stali kao ukopani.

Vrlo čudno kako nas neprijatelj sluša i još u tako tamnoj noći. Sve je neizvesno, sumnjivo i nesigurno. Mi smo do kraja ostali dosledni prvobitnoj odluci, a to možda i ne mora biti uvek dobro, tim pre što je donesena bez dovoljno razmišljanja, na brzinu. Ta misao me nije lako napuštala.

Časnici su stajali, a mi smo za trenutak pritajeno osluškivali da ne dođe do nečeg nepredviđenog, i to iza leđa. Za svaki slučaj viknuo sam:

— Kuriri, javite tamo da ne bi ko pucao. Prešli smo na sredinu ceste, pred trojicu časnika koji se još nisu mogli raspoznati, zbog potpuno mračne noći.

— Odložite oružje — pala je oštra komanda.

— Tko ste vi? — upitao je jedan od časnika.

— Partizani — odgovori Dukić.

Tri oficira, bez reči, pružila su tri mašinke i otpočela da se raspasuju da bi predala i pištolje.

Kapetan, komandir čete, onizak oficir, na naše pitanje gde su krenuli, uzbudljivo je odgovorio: "Pa, pošli smo k vama. Doznali smo za vaš dolazak na ovaj teren. Čuli smo da vas ima mnogo. Svaku noć očekujemo vaš napad. A, znate, nedavno je naš sklop strašno stradao kod Donjeg Vakufa, kada smo se povlačili iz Jajca za Travnik. I tada je malo falilo pa da vam se predamo, jer je vojska bila strašno demoralisana. Već odavno čekamo povoljan momenat, i eto noćas je pala odluka. Mnogi ne znaju kamo smo pošli. Zato mi sami ne znamo koliko nas ima" — reče na kraju kapetan.

Ali, bez obzira na kapetanove vrlo tople izjave imalo bi mesta jos većoj sumnji da slučajno baš mi nismo bili ti koji su ih desetkovali i imali prilike da razgovaramo sa ovećom grupom zarobljenih domobrana nedavno kod Donjeg Vakufa. Zato smo, kao stari poznanici koji se odavno nisu videli, jedni drugima čvrsto stezali ruke, što je našem susretu davalo još veći značaj.

Naš topao prijem nepoznatih ljudi, oficira jedne protivničke vojske i njihove iskrene izjave nisu mogli ni po čemu davati bilo kakvog povoda sumnji u njihovu iskrenost. No, ipak, kod nas dvojice, koji smo se odjedanput skoro bez oružja, našli među 140 naoružanih domobrana, 5—6 kilometara udaljeni od svog bataljona, bilo je dosta zrnaca nepoverenja, sumnjičenja i neizvesnosti. To nas je ponukalo da odmah posle razoružanja oficira pozovemo sve puškomitraljesce napred (bilo ih je pet) i da ih kasnije ne skidamo sa oka za čitavo vreme dvočasovnog marša do mesta u kome su se odmarali borci našeg bataljona.

Pre nego što smo krenuli ka bataljonu, uputio sam okupljenim domobranima pred kafanom nekoliko ohrabrujućih reci. Ozbiljna lica zaplašenih vojnika odjedanput su postala vesela. Počašćeni rakijom, koju je na nas zahtev podelio kafedžija, domobrani su postali vedriji i otvoreniji.

Put do bataljona zamorio nas je. Na guvno pred pojatom, u kojoj su se odmarali naši vojnici, bez straže, domobrani su složili puške u kupe. Sa časnicima smo se uputili u štab. U sobi, na gomili razastrte slame, prekrvene vojničkim ćebetom, u dubokom snu, odmarali su se komandant bataljona Ćup i komesar Koča sa ostalim članovima štaba. Naglo trgnut iz sna, Ćup je gledao u postrojene domobranske oficire na sred sobe. Ponovo je legao i dizao se ne shvatajući o čemu se zapravo radi.

U ranu zoru bataljon je već završavao sa evakuacijom poslednjih tovara ratnog plena iz neprijateljskih magacina u Turbetu. Simpatični kapetan, sinoćni komandir domobranske čete, u toku cele noći požrtvovano je radio sa štabom bataljona na evakuaciji i drugim zadacima. I komandant brigade bio je prijatno iznenaden izveštajem koji je u zoru dobio iz Turbeta.

Pod jakom vatrom ustaških mitraljeza i topova, iskrcanih na železničku stanicu, bataljon se u toku dana sasvim mirno izvlačio iz grada, posle potpuno uspele akcije obavljene u toku noći.
Ljubiša Ćurgus

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument