TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

NA PRVU GODIŠNJICU BRIGADE Posle uspešnog proboja na Zelengori i isto tako uspešnih borbi u istočnoj Bosni, 3. krajiška brigada je stigla u dolinu gornjeg toka Vrbasa. Našla se na terenu gde je početkom 1943. godine vodila danonoćne borbe za spas ranjenih i bolesnih drugova i gde su je sada, u avgustu iste godine, očekivali ponovni okršaji za oslobođenje ovog područja. Već u pokretu iz istočne Bosne za Bosansku krajinu, često pitanje u jedinicama bilo je: "Gde ćemo proslaviti godišnjicu formiranja brigade!". Čak je bilo nagađanja, uz jasno izraženu želju, da bi to moglo biti negde bliže mestu njenog formiranja. Naša želja da to bude baš tamo gde je brigada formirana i odakle je gro njenog sastava, bila je opravdana. Pre punih devet meseci narod Drvara i Petrovca, naše majke, očevi, sestre, braća i prijatelji, ispratili su nas iz Bosanskog Petrovca na naš borbeni put, izrazili su i želju da se uskoro ponovo sretnemo. Krećući iz istočne Bosne prema Bosanskoj krajini naslućivali smo mogućnost da se to ovoga puta i ostvari. Koliko smo želeli da se vidimo, još više smo osećali potrebu da porazgovaramo sa našom rodbinom o njihovim i našim naporima i doprinosu našoj zajedničkoj borbi za proteklih devet meseci. Međutim, interesi borbe su zahtevali da se zadržimo u dolini gornjeg toka Vrbasa. Dolaskom na ovaj teren, s obzirom na dosta jake neprijateljske garnizone u okolnim gradovima, bilo nam je jasno da je prostor za nas i neprijatelja tesan i da ne možemo biti mirni jedni pored drugih. Bilo je za očekivati nečiji napad — naš ili neprijateljev. Mi smo bili brži i odlučniji. Prvi udarac zadali smo mu 16. i 17. avgusta oslobođenjem Donjeg Vakufa. Neprijatelj se, pored Donjeg Vakufa, morao pomiriti i sa gubitkom Jajca. Započete borbe u dolini Vrbasa trebalo je okončati. Ostalo je usamljeno i izolovano Bugojno. Sada su nam postale dve stvari jasne: prvo da se neprijateljski garnizon u Bugojnu mora likvidirati i, drugo, da ćemo godišnjicu formiranja brigade proslaviti na ovoj teritoriji! Ovakve naše zaključke potvrdila je zapovest štabova 1. i 5. divizije od 19. avgusta, kojom se naređuje 3. i 4. krajiškoj brigadi i jednom bataljonu 11. krajiške brigade da 22. avgusta u 23 časa izvrše napad i oslobode Bugojno, čija je posada brojala oko 500 ustaša zloglasnog Bobanovog zdruga. Dobivši zapovest za napad, prvo što je svakom starešini palo u oči, bilo je da se datum napada poklapa sa godišnjicom formiranja brigade. To je značilo da će se godišnjica slaviti uz pucnje i juriše — u stilu našeg jednogodišnjeg postojanja. Znači, biće veselo — kako smo mi to uobičajili da kažemo uoči svake borbe! Ali to je istovremeno značilo da će mnogi među nama godišnjicu zaliti svojom krvlju i obeležiti svojom smrću. Međutim, iako svesni toga, od nas je malo ko na to mislio. Više se razmišljalo o drugovima oko sebe i mogućnosti da se bez nekog od njih ostane. Tako se razmišljalo pred svaku, pa i ovu akciju. Ovakva razmišljanja brzo bi potisnula u stranu želja o pobedi koju treba izvojevati. Utoliko pre što je ovom pobedom trebalo obeležiti godišnjicu formiranja brigade i u njen bogat bilans uspeha ubeležiti još jednu vrednu pobedu. U tom smislu su vršene i pripreme za napad na Bugojno. Na svim održanim sastancima starešina, partijskih ćelija, skojevskih aktiva i četnim konferencijama istaknut je značaj predstojeće akcije i sa stanovišta proslave našeg jednogodišnjeg postojanja kao brigade. Na kraju priprema bio je naš jednodušan i neopoziv zaključak: "Bugojno mora pasti!" Naša rešenost da zauzmemo Bugojno i u oslobođenom gradu proslavimo godišnjicu, bila je utoliko veća što su ga ustaše pre nešto više od godinu dana uspele odbraniti prilikom napada naših proleterskih brigada. Ohrabreni tim uspehom, one su se nadale da će i ovoga puta održati Bugojno u svojim rukama, ali im se ta nada nije mogla ostvariti. Obruč oko grada su stezale jedinice dobro pripremljene za napad i pune rešenosti da ga u nezadrživom naletu oslobode. Došao je i taj nestrpljivo očekivani dan. Naša tri bataljona (1. 3. i 4.), prvim padom mraka, 22. avgusta, približavala su se gradu sa severozapadne strane, između reke Vrbasa i ceste Kupres — Bugojno. To su isto činili sa juga i istoka bataljoni 4. krajiške brigade. Neopaženo smo, do određenog časa za napad, podišli objektima neprijateljske spoljne odbrane. Komande četa i vodova povele su svoje jedinice na juriš. Skoro istovremeno sa svih strana Bugojna, pored obostrane paljbe (naše i neprijateljske), prolamalo se gromoglasno: "Ura!". Bugojno sa neposrednom okolinom ličilo je na osinjak. Iako je neprijatelj očekivao naš napad, bio je iznenađen brzinom i silinom udara. Ispaljene rakete i zapaljena slama i seno nisu pomogli neprijatelju da nas osvetljavajući zadrže svojom puščanom i mitraljeskom vatrom. Naši su borci prodirali nezadrživo i u prvom naletu su likvidirana spoljna utvrđenja neprijateljske odbrane. Neprijatelj se u panici povlačio ka centru grada. U ovom strahu mu se činilo da nas je tri puta više. To se vidi iz izveštaja komande "Trećeg zbornog područja" iz Sarajeva, od 25. avgusta, u kome pored ostalog stoji da je "oko 4.000 (a nije bilo ni pola od toga — primedba M. S.) sa sviju strana" napalo na Bugojno. Pri tome navodi potpuni uspeh partizana, a iz Bugojna se samo "oko 150 ustaša probilo i stiglo u Travnik". U centru grada neprijatelj se grupisao u nekoliko zgrada i davao ogorčen otpor sve do ponoći 24/25. avgusta, kada se jedan manji deo uspeo probiti prema istoku u pravcu Travnika, dok je većina izginula u borbama, a manji broj zarobljen. Naša brigada je, pored ostalog, zaplenila 100 pušaka, 4 puškomitraljeza, 1 teški bacač i 20.000 puščanih metaka.[1] To je bio rezultat borbi od dve noći i dva dana, rezultat junaštva i napora boraca i starešina 3. krajiške brigade. Zadatak je izvršen zahvaljujući nesebičnom požrtvovanju od prvog do poslednjeg pripadnika brigade i nagrađeno od štaba 1. proleterske divizije predlogom Vrhovnom štabu za pohvalu brigade i pojedinaca koji su se posebno istakli, a uspeh ocenjen kao "rezultat prodornosti, junaštva i poleta jedinica ..." Pored pohvale brigade, štab divizije predlaže da se za posebno isticanje i podvige u borbi pohvale: Milan Atlagić, komandant 1. bataljona; Milan Ćup, komandant 4. bataljona; Jovo Dobrijević, vodnik iz 1. bataljona; Trišo Dodig, zamenik komandira čete iz 1. bataljona i Mile Bulajić, komandir čete iz 4. bataljona. Same ove pohvale brigade kao celine i jednog broja njenih rukovodećih drugova govore da su starešine, od komandira voda pa do štabova bataljona, bile u streljačkom stroju, a to opet pokazuje kako je ozbiljno shvaćen zadatak i upravo potvrđuje odlučnost boraca i starešina da preuzeta obaveza — da Bugojno mora pasti treba po svaku cenu biti izvršena. To je potvrdio i broj ranjenih i poginulih na Bugojnu. Među prvima koji su upali u grad nalazio se i zamenik komandanta 3. bataljona Marko Jokić, koji je posle ranjavanja u nogu pao i kada su mu prišli borci da bi ga preneli u zaklon, doviknuo je: "Samo napred, ja ću se već sam nekako skloniti". Borba za Bugojnu je završena, a s njom i glavni deo proslave brigade. Preostalo je da se slavlje završi u oslobođenom gradu. Međutim, trebalo je obaviti najpre ono što je svima nama posle borbe najteže padalo — odati poslednju poštu palim drugovima. Iz brigade je poginulo 25 drugova i drugarica i 46 ranjeno. Skoro četa vojnika ili svaki deseti od učesnika u napadu bio je izbačen iz stroja. Mrtvi su pokopani uz plotune iz pušaka njihovih ratnih drugova i polaganje buketa cveća na njihove grobove. Ranjeni drugovi i drugarice su posećeni u bolnici, uz obilate poklone iz njihovih jedinica. Sve najbolje što je zaplenjeno u Bugojnu, a moglo poslužiti bolesnim i ranjenim, bilo im je dato kao dar od drugova iz brigade. U konkretnoj ratnoj situaciji učinjeno je sve što je bilo u našoj moći za one što su svoje živote i krv dali za našu zajedničku pobedu. Pred nama su još stajali zadaci i okršaji. Trebalo je misliti na to, a i podsetiti se na naš pređeni put. Zbog toga su u jedinicama održane skromne proslave u vezi sa godišnjicom formiranja brigade. Na njima su po četama ili bataljonima, gde je bio prisutan i narod iz mesta gde su jedinice bile smeštene, održani kraći govori o životu i borbama brigade, ukazano na naredne zadatke u borbi za konačno oslobođenje zemlje, pozvan narod na saradnju i podršku i održane priredbe sa programom u kome su dominirale tačke iz života i borbi jedinica brigade. Tako je 3. krajiška brigada proslavila prvu godišnjicu svoga postojanja, upisujući u svoj bogati godišnji bilans još jednu veliku pobedu — oslobođenje Bugojna. Glas o ovom uspehu brzo je stigao i u naš rodni kraj, iz koga su počele stizati posete, pokloni i čestitke borcima brigade. Milovan SAMARDŽIJA [1] Izveštaj štaba brigade štabu 1. proleterske divizije od 27. VIII 1943. godine.   Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument