TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Još smo bili pod snažnim utiscima partijskih konferencija koje su početkom avgusta 1943. godine održane u jedinicama brigade. Najsnažniji su oni koje smo poneli sa brigadne partijske konferencije održane 7. avgusta u Solakovoj Kuli, nedaleko od Prozora. Mnogobrojna iskustva partijsko-političkog rada, stečena kroz dotadašnje naše i neprijateljske ofanzive, a naročito kroz bitku na Sutjesci i onu našu kroz istočnu Bosnu, pomogla su nam da se solidno pripremimo za dalju uspešnu borbu. A poslednje akcije na prostoru Prozor — Travnik — Bugojno dale su nam podstreka za poduhvat koji nam predstoji.

Bugojno, mesto u gornjem toku Vrbasa, poznato kao jedno od najjačih ustaških uporišta u zapadnoj Bosni, bilo je naš cilj. Našli smo se na domaku njegovih belih kuća koje sevaju usred zelenila skopljanskog polja. Osmatramo prilaze, izviđamo, dogovaramo se.

Čoveku se zgrozi kad pomisli koliko je suza i krvi vezano za ime ovog grada, a on za sve to nije nimalo kriv, već politika ustaških zlikovaca, koji su mu, kao i nekim drugim mestima u našoj zemlji, bili namenili ulogu ustaškog "bastiona" u istočnom delu zapadne Bosne. I eto, posle nešto više od dve godine, nama borcima Krajine pao je u deo zadatak da mu skinemo tu ljagu i svrstamo ga u redove onih naših gradova u kojima je bujao novi život. Hoćemo li uspeti?

Sinoć sam do kasno u noć razgovarao sa komesarima četa. Nikola Knežević i njegov zamenik Milorad Bosnić, sa velikim optimizmom gledaju na akciju. To je odraz raspoloženja u njihovoj 1. četi, gde su komunisti, svi do jednog, obećali da će u svemu služiti kao primer. Ista je situacija i u skojevskom aktivu. Gojko Vignjević, komandir i zamenik mu Mile Malbašić ceo dan su konferisali u četi. Pitam Gojka (koga sam zatekao gde razgovara sa svojim nekadašnjim komesarom Milanom Zrilićem, sada obaveštajnim oficirom u bataljonu) kako idu stvari i šta misli o pripremljenosti ljudi za akciju, a on odgovara: "Potući ćemo se, pa koga šta zapadne." Na licu mu vidim osmeh pun vedrine, iako je u rečima škrt i uzdržljiv. To je poznata Gojkova osobina.

I u ostalim četama je skoro ista situacija. Po raspoloženju ljudi i kada ih ne bih pitao, došao bih do zaključka da je moral na visini. To su ljudi preko čijih su leđa protutnjali dvogodišnji ratni događaji koji su bili tako teški i naporni da se čovek prosto divi kako su ih mogli izdržati bez vidnijih posledica.

Razgovarao sam i sa Milom Bulajićem, komandirom 2. čete i Duškom Trninićem, zamenikom komesara. Duško me je ukratko obavestio kako su sproveli zaključke bataljonskog biroa i o preduzetim merama koje su još u toku sprovođenja. Nisam imao šta da dodam. Činilo mi se da je sve čak i iznad očekivanja, jer su neka pitanja pokrenuta i samoinicijativno.

Bataljon je krenuo. Bio je još dan, vedar i sunčan, avgustovski, sa laganim povetarcem sa udaljenih obronaka Raduše planine, kada su se čete jedna pored druge postrojavale na putu ispod male ovalne glavice. Komandant bataljona Milan Čup izašao je pred stroj. Njegova pojava uvek je delovala ohrabrujuće, a pogotovu sada kada treba da pozove bataljon da ga sledi u toku borbe. Ko je poznavao ovog grmečkog borca, znao je i njegovo ponašanje u borbi. Njegovo ime bilo je vezano za mnoge ratne okršaje. Snažna ljudina najčešće ozbiljan i staložen, u borbi se držao tako odvažno kao da je, u najmanju ruku, neprobojan. Uvek je smelo nastupao, govoreći da puška lako ne pogađa, da se mitraljeza uopšte ne plaši, da onaj iz aviona ne vidi. Jedino je minobacač malo poštovao, jer mina nečujno dođe, kad joj se čovek i ne nada.

Odmerenim rečima, punim sadržaja, Milan Ćup je govorio borcima: "Vi, drugovi, znate kuda idemo. Idemo da oslobodimo Bugojno! Znate isto tako kakvo je to uporište i ko ga brani. Ali, isto tako znate kome je taj zadatak poveren. Mi, kad nam se nešto poverilo, uvek smo to poverenje i opravdali. Pitam vas da li smo sposobni to i ovoga puta?"

Kad je dobio jedinstven potvrdni odgovor, on je na kraju rekao da je drug Tito naredio da se Bugojno mora zauzeti. Mi ćemo ga zauzeti!" — uzviknuo je on. Sledio je snažan aplauz a odmah zatim i pokret prema gradu. Niko nije izostao. Čak su i bolesni, među njima i Stoja Potkozarac, pošli u napad. Stoja je obukla novu crnu suknju, kao da je htela time dati što svečaniji izgled ovoj akciji. Drugovi su je gledali, zadirkivali i zbijali šalu na račun njene suknje.

— "Noć je, crno se manje vidi", dobacivali su joj u šali. Idući putem prema selu Čupuliću, podsetio sam se na razgovor koji sam nešto ranije, onako uzgred, vodio sa jednim već iznemoglim starcem, koji je, kako je rekao, ostao sam k'o drvo okresano. Ustaše su mu sve živo potamnile. Mrzio ih je iz dna duše. I red bi bio da ga za života bar nešto obraduje. A obradovati ga može samo "aber" o padu Bugojna.

— Ali, da me zlo ne čuje — govorio je starac. — Vidio sam ja lanjske godine tamo i neke proletere. Iz Srbije i Crne Sore, bolan, došli su da ovome zlu stanu na put, ali, bogme, od svega toga ne bi ništa! Stradaše brate k'o naši na Kosovu. E, dijete, dijete, tvrd je orah ovo pasje leglo. Samo, prvo i prvo, morate povesti, ako imate kakvog doktora; valjaće vam glave. Jer, zlu ne trebalo, mogu vas izranjavati kao one lani.

— Čuj, stari — pokušah mu na sve to kratko odgovoriti. Kakvo Bugojno! Mi ne idemo tamo. Imamo neke druge zadatke.

— Slušaj, dijete, pa nijesam ja bolan, r'akcija, već naš čovjek, Srbin. Meni se more sve reći i to i u grob da odnesem neće niko znati. Znam ja šta je vojska. Tako su mene lani zvali da ih vodim te dovle, te donle, a ja vidim da mi odosmo pravo u Bugojno. A oni kažu da ja ćutim i vele: "Kakvo Bugojno, bog s tobom, stari!" I duše mi, baš bi tako kako velju.

Ispričah to i Ćupu, a on se grohotom nasmeja, pa se dogovorismo da potražimo starca, ako nam akcija uspe.

Noć je, 22. avgusta 1943. godine. Svud naokolo mirno. Nigde se skoro ništa ne čuje. Tek negde oko 22 časa ispred nas se začu lavež pasa. To je selo Čipulić. U njemu treba da uzmemo vodiča. Kolona sve brže odmiče. Nema odmora, jer valja stići na vreme. Napad je određen tačno za 23 časa a mi još nismo stigli ni u Čipulić.

Ušli smo u ovo selo. Sve je utonulo u dubok san. Samo lavež pasa nikako ne prestaje. Bojimo se da ustaše ne naslute da dolazimo. Kucamo na prozor male kuće s leve strane puta. Niko se ne javlja. Kucamo još jače. Na prozoru se pomoli ženska glava. Pitamo ženu ima li koga od muškaraca u kući. Žena sva uplašena, vidi da je vojska, a ne zna koja.

— Ne plaši se, mi smo partizani, treba nam neko samo da nam pokaže put — polušapatom joj reče neko od drugova.

— E, djeco moja, u zlo vrijeme dođoste. Nema tu muške glave, nema bogme ni da se u nju zakunemo! Vidite dolje, u tije Rvata, oni su ostali bome.

I za tren oka žena izađe pred kuću i pokaza nam u kojoj kući ima muškarac koji bi nas poveo.

Vreme prolazi. Vodič zaplašen, bunovan iza sna i ne zna ni gde mu je glava, a mi mu postavljamo razna pitanja. On još i ne zna ko smo.

— A ko ste vi? — posle kraćeg ćutanja upita on nas. Kad mu rekosmo da smo partizani, on prosto zanemi. Ponovo ga pitamo, a on ćuti. Na kraju nam reče:

— Znam kuda ste naumili, ali vam kažem može biti svašta. Oko Bugojna su neprekidni rovovi. Berića Gaj i Gradina su velike tvrđave. Ima mnogo bunkera, a i kuće su pripremljene za odbranu. I ustaša ima mnogo. Zato vam kažem da može biti svašta.

Dok smo tražili vodiča, neko je primetio da je jedan nepoznati čovek u crnom odelu i sa belim čarapama na nogama otrčao u pravcu ustaških bunkera. Nismo imali vremena, a ni koristi da taj slučaj ispitujemo. Kasnije smo doznali da je to bio načelnik ustaške opštine. On je, saznavši za naš dolazak otrčao da obavesti ustaše. To nas je koštalo velikih žrtava.

Kolona sa vodičem produžila je prema Bugojnu. Išlo se ubrzanim maršem, jer se približavalo vreme napada. Na određenom mestu čete su se izdvajale iz bataljonske kolone i odlazile svaka u svom pravcu.

Još nisu ni stigle do mesta odakle je trebalo da priđu položajima, a iz ustaških rovova odjeknuli su prvi mitraljesk rafali. Nebo se presijavalo svetlom raznobojnih raketa.

Ćup se strašno ljutio. Otkrili su nas. Kazao im je onaj čovek koji je iz Čupulića otrčao u grad. Sada su već alarmirani. "Biće svašta" — kako reče onaj vodič.

Tačno u 23 časa na desnom krilu, usred ravnice preko koje je nastupala 1. četa, otvorena je paklena vatra. U rovovima i bunkerima urlala je ustaška rulja, kao pravi divljaci.

— Poranio si, Marko, majku ti!... Oćeš cipele? Reci koji ti broj odgovara. Ostaćeš i bez oputaša ... — dopirali su glasovi razbesnelih ustaša.

Naši još ćute. Privlače se bliže bunkerima. I za koji minut, ceo front se zapali. Nije se moglo znati ni ko, ni otkuda puca, ni ko diže galamu. Nastupio je pravi pakao.

Vreme odmiče, a još nijedna četa nije ništa učinila. To nas veoma mnogo zabrinjava. I ranjenici iz 1. čete već stižu u bataljonsko previjalište, koje se nalazi na par stotina metara od bunkera, u nekoj razvalini. Pale su i prve žrtve. Hrabri puškomitraljezac Boško Sabljić i njegov pomoćnik Milan Arsić pali su u prvom naletu. Pokošeni su koncentrisanom vatrom iz nekoliko bunkera. Komande četa javljaju o prvim uticima. Još nismo ozbiljno pritisli. Dok se privučemo dometu ručnih bombi, onda ćemo odmeriti snage. Paljba ne prestaje. Eksplozije ručnih bombi, bacačkih mina, granata, kao da sustižu jedna drugu. Opet povici, rafali, urlanje.

— Niste vi Krajišnici, vi ste komunistička banda! Nema cipela. Ni cigara nema! Pazi "Marko" kako odbijam dimove — neprestano dovikuju ustaše iz bunkera, neki grlat podvrisne, onda sledi mitraljeski rafal.

Naši su strpljivi, ali im isto tako ne ostaju dužni. Krešu im sve po spisku, počev od Ante pa niniže. Upozoravaju ih a ne zloupotrebljavaju slavno ime Krajine, da čuvaju municiju jer će nama trebati, da paze na cipele, a glava im i tako ne vredi ni za što. Nju ne trebaju žaliti!

I tako je prvih pola sata proteklo u upoznavanju i izmeni neukusnih i pogrdnih psovki, sve dok naši nisu podišli bunkerima. A za to vreme rastao je broj ranjenih i mrtvih, verovatno više na našoj strani jer smo potpuno izloženi jakoj vatri a brisanom prostoru, dok su oni zaštićeni u rovovima i bunkerima.

Ali, uskoro dolazi do obrta. Gojko je poveo četu na juriš. Osvojeni su prvi bunkeri, a ispred njih je komandir Gojko stao ležeći ranjen. Nikica, komesar čete, ležao je pored Gojka, takođe ranjen. Mile Malbašić, zamenik Gojkov, preuzeo je komandu i produžio napred. Ustaše su se grčevito borile. Za svaki rov i za svaki korak zemlje trebalo je proliti dragocenu krv.

U tom paklu borci i starešine 1. čete herojski su se držali. Ilija Medić, vodnik 1. voda, uskočio je u prvi bunker pred četom, krčeći ispred sebe put ručnim bombama. Njegov junački podvig bio je ohrabrujući primer čitavoj četi da, ne obazirući se na žrtve, lomi otpor ustaških krvoloka. Ilija je i ranije davao takve primere, ali je ovoga puta bio nenadmašan.

Nada Vučeta, bolničarka 2. voda, jurišala je među prvima, noseći u ruci otvorene prve zavoje, priskačući ranjenima da im tu na brisanom prostoru, na domaku puščanih cevi neprijatelja pruži prvu pomoć. Divan je ona drug. Njen nežan glas u ovoj noći dopirao je do ranjenika kao glas brižne majke nad bolesnim detetom.

Za sve vreme osvajanja bunkera puškomitraljezac Vaso Latinović zadivio je drugove svojim junaštvom, smelim uskakanjem u rovove, koseći iz stojećeg stava po ustaškim položajima. Nije im dozvoljavao da se priberu. Vaso je već od ranije, kao i mnogi o kojima pričam, oduševljavao borce, podizao borbeni moral kada je bilo najteže, pa je važio kao najbolji puškomitraljezac u bataljonu. Toliko puta je do tada pohvaljivan i nagrađivan: satom, pištoljem i dr. Evo ga, i ovom prilikom zadivljuje svojim smelim držanjem i ubitačnim rafalima. Vaso je jedan od onih koji ne ostaju dužni čak ni u nadvikivanju: "Imam nove nemačke gojzerice! Biram robu! Od vas uzimam samo mešine" — odgovorao je ustašama. On je prosto kao "mađioničar". Gde je najteže on je tu. I ostale privlači svojim primerom, a neprijateljski meci, kao da ga, po pravilu, ne pogađaju.

Bilo bi teško reći ko se više istakao u ovom silovitom naletu 1. čete — starešine ili borci. Padali su, neki mrtvi neki ranjeni, i dok su se oko njih okupljale bolničarke previjajući ih i izvlačeći iz vatrenog pojasa, drugi su produžavali. Jer, Bugojno mora pasti! Posmatrao sam te prizore. Srce mi se stezalo za drugove koji su proneli slavu 3. krajiške kroz Cazinsku krajinu, kroz centralnu Bosnu, na Neretvi i Sutjesci, da bi sada, evo, jedan po jedan ginuli na domaku slave. Svuda i uvek bili su ovakvi, kakve ih sada gledam: hrabri, nezadrživi u naletima na neprijatelja, dragi i mili.

Juče su davali skromna obećanja na partijskom sastanku, na sastanku skojevskog aktiva. Danas ta obećanja ostvaruju, i to komunistički, pretvaraju datu reč u delo: Bugojno ćemo osloboditi! To kao da nisu obični smrtni ljudi, to su divovi. Za njima najbolje govori istina sa Bugojna.

Na grudobranu prvog rova, na prilazu grada, ležalo je i telo vitkog, veoma snalažljivog i odvažnog, ali još neizraslog dečaka, koji nije imao svoju mladost, jer mu je prerano oduzeo rat, skojevca Stojana Obradovića Coje. Njegovu desetinu preuzeo je neko drugi, a on je ostao nepomičan tu na bunkeru. Ni jauknuo nije. Njegov stariji brat Stevo ostao je odavno teški invalid u 1. krajiškoj. I otac mu je umro u bici na Neretvi. Majka je imala samo njih dvojicu sinova. U Coju je polagala svu nadu, kada je saznala za tragediju starijeg sina i za smrt muža. A eto, i on osta ovde na kapiji nekadašnje ustaške tvrđave, zajedno sa mnogim hrabrim drugovima, kao da nije želeo ni u grobu da se odvaja od njih.

Poznavao sam Coju još iz detinjstva. On je pre Steve otišao i partizane, u Krnjeušku četu. Bili smo zajedno u 4. bataljonu. Rodio se 1926. godine u Risovcu, malom selu na Grmeču. A kada je došao u partizarie bilo mu je tek 16 godina. Taj divan plavokosi mladić iz koga je zračila skromnost i odlučno držanje u naježim situacijama, bio je jedan od najboljih skojevaca u bataljonu. U jedinici, u kakvoj se on nalazio nije bilo lako postati starešina. Jer, uvek su odabirani najbolji od najboljih po svemu, a naročito po karakternim osobinama, političkoj zrelosti, hrabrosti umešnosti u rukovođenju i vaspitanju ljudi. On je posedovao sve te osobine i nije bilo nikakvo čudo što je vrlo brzo postao starešina: desetar u 1. vodu 1. čete u svojoj 16. godini.

Poginula je i bolničarka Stoja Potkozarac, hrabra bolničarka, skojevka. Do ove akcije služila je primerom. Isto tako stari borac, iako mlada devojka. I njen tek započeti život ugasili su ustaški rafali tu na domaku bunkera. Stoju poznatog veseljaka na odmoru i junaka u borbi, nećemo više videti. Ostalo je na preostalim drugovima iz njene omiljene 1. čete da je osvete. Samo pre nekoliko sati sa osmehom na licu, pravdala se pred četom da nije bolesna, da neće ostati iza čete. Da li je Stoja nešto predosećala kada se u stroju pojavila u crnoj suknji, jer poznavali smo je uvek kao primernog vojnika u kompletnoj uniformi. Ne, ona je, doduše suviše stidljivo, nedorečeno šapnula bivšem komesaru pravi razlog.

Stoja je zaista bila bolesna. Pogrešili smo što smo joj dozvolili da ide u akciju. To je za nju bilo naporno.

Pali su te avgustovske noći mnogi drugovi, a još veći broj ih je ranjen. 1. četa je ostala bez rukovodstva. Njeni redovi su suviše rano toliko bili proređeni da se ozbiljno postavljalo pitanje njenog daljeg angažovanja u napadu. Međutim, moral boraca nije opadao. Najteže je prošlo: put do sledeće linije ustaškog otpora je konačno otvoren.

Kod 2. čete, za to vreme, odvijali su se vrlo dramatični događaji. Jaka vatra iz ustaških rovova i bunkera prosto je prikrivala streljački stroj za zemlju. Dva najbolja komandira vodova, stari borci i članovi Partije Đuro Zorić i Miladin Drljača ležali su teško ranjeni na brisanom prostoru, pa im se teško moglo prići i pružiti pomoć. I dok su prve žrtve nagoveštavale tešku borbu i slabe izglede na uspeh, komandir čete Mile Bulajić i zamenik politkomesara Dušan Trninić odlučno su se privlačili prvim bunkerima. Njih su sledili i najodvažniji borci iz čete.

I desetar Mirko Zorić među prvima neustrašivo juriša na ustaško utvrđenje, a za njim i njegova desetina. Mirko pada smrtno pogođen, ali desetina prodire do pred same bunkere. Tu su stali. Ustaše daju takav otpor da se dalje nije moglo.

Mile Bulajić i Dušan Trninić gordo stoje jedan pored drugog na pet metara pred otvorenim bunkerom, bacajući ručne bombe jednu za drugom. Mile ih je izbacao deset, a onda je uleteo u bunker i kad ga je zapalio dao je znak da je breša otvorena. To isto radi i Duško. Borci, poneseni primerom četne komande, u silovitim naletima uskaču u rovove između bunkera i bočnim napadom prema 1. četi izgone ustaše na čistinu. S tim pada i najjače utvrđenje na ulazima u grad iz toga pravca.

Pred 4. bataljonom spoljna odbrana ustaške tvrđave naglo se osipala. Podvig boraca i starešina naše 1. i 2. čete omogućio je napade i ostalim jedinicama i da lakše prodru u grad. U redovima ustaša gužvu, metež svađa, psovke i dozivanja.

Naši pale bunkere, plastove sena, obeležavajući dostignute linije i prodiru, tako reći, na ustaškim leđima u grad. S vremena na vreme Mile Bulajić sa svojom pištaljkom označava mesto dokle je prodrla 2. četa.

Divili smo se tom heroju, komandiru, najhrabrijem borcu u bataljonu, gde je inače bilo mnogo hrabrih boraca. Mile Bulajić je, pre svega, bio jedan od najstarijih komunista u 2. četi. Rukovodilac sa najviše partijsko-političkog iskustva. Umeo je da daje pametne savete i predloge pri rešavanju bilo kojeg problema. Bio je masovik, ne samo lepim rečima i savetima, već pre svega ličnim primerom pri izvršavanju svakog zadatka.

Mnoge pobede, ne samo 2. čete već i 4. bataljona (u Saničkoj dolini, na Bihaću, Jajcu, Tesliću, Gornjem Vakufu, pl. Raduši, Prenju, Sutjesci i dr. a naročito ovde na Bugojnu) vezane su za Milino ime. Posebno su ga drugovi voleli i cenili zbog partijsko-političkog rada, koga nije odvajao od vojnih zadataka. To mu je upravo i donelo ovu veliku popularnost među borcima.[1]

U bataljonskom previjalištu, smešteni među crne zidine stare razvaline, bez krova, sa velikim rupama koje zjape sa svih strana vlada mučna situacija. Bolničarke imaju pune ruke posla. Sa jednom jedinom karbitnom lampom nemoguće je stići do svakog ranjenika koji traži neku pomoć. A mnogima je ona nužno potrebna. Nemoguće je zadovoljiti sve zahteve ranjenih drugova, pogotovu Nikole Ugrice.

Jedan od najmlađih boraca u bataljonu po godinama, a stari borac po vremenu stupanja u partizane, Nikola Ugrica je miljenik svih nas. Evo i njega tu među najtežim ranjenicima. Bio je veoma mlad kad je sa starijim bratom Vladom došao u partizane. U našem bataljonu su od samog formiranja od oktobra 1942. godine. Oba su u 1. četi. Nikola je seoski dečačić. Iako nepismen, znao je gde mu je mesto kada je počeo ustanak. Pošao je u revoluciju, u njoj je vrlo aktivno učestvovao kao borac i član komunističke omladine Jugoslavije. Svuda je bio i uvek aktivan, vedar, raspoložen i veseo. Takvog sam ga poznavao i u najtežim danima borbi na Neretvi i Raduši, na Prenju, Drini, Tari, Sutjesci, na Romaniji, Jahorini i, juče tu, na prilazima Bugojnu.

Sećam se kad su ga drugovi počeli učiti da čita i piše. Svi smo se radovali kada je za relativno kratko vreme pobedio nepismenost, na čemu smo mu čestitali. A mali Ugrica topio se od radosti. Kako se je tek radovao kada smo mu u bataljonskom listu "Glas udarnika" objavili prvi njegov članak:

"Kako sam naučio da čitam i pišem"! To je davalo i njemu i drugima snažan podsticaj u radu.

Noćas, za vreme juriša, Nikola Ugrica je bio među prvima. Obećao je juče na sastanku skojevskog aktiva da će služiti za primer neorganizovanim drugovima za vreme napada na Bugojno. "Pokazaću ja kako se bore skojevci" — naglašavao je mali Ugrica. I, zaista, on je to obećanje potvrdio delom. Išao je smelo, jurišao u sve dužim skokovima, i to na brisanom prostoru.

Ustaše su kosile masom mitraljeza po već unapred isplaniramm linijama, na kojima se uvežbavaju više od dve godine. Mali Ugrica to nije očekivao, jer to nije ni znao. On je išao smelo i uzvikivao "Juriš!" "Ura!", "Nagari!" A ustaša iz bunkera, osvetljavajući teren raketama, ćutao je i čekao da mu dođe na nišan posle izbačene rakete.

I kada se Ugrica nije ni nadao, mitraljezom mu je presečen stomak. Siroto dete u partizanskoj uniformi nije ni shvatilo šta se to s njim dešava. Osetivši tup udar, Ugrica se uhvatio čvrsto obema rukama za stomak i bez ičije pomoći dovukao do previjališta. Tek tada kada je osetio bolove. Nije dao da ga previju. Bolovi su se naglo pojačavali. Ugrica je sedeo naslonjen na zidine razvaline i preklinjao drugove da mu prekrate bolove.

— Druže komesaru, majko moja, ubij me da se ne mučim. Budi drug, učini mi tu uslugu, pomozi mi! Ja sam zaslužio da mi pomognete.

— Vikao je, molio, ljutio se. Kočo, Zrile i ja smirujemo ga, kuražimo i molimo da se pribere, da će to proći. A naš ljubimac, naš najbolji skojevac i borac u bataljonu molio je bez prestanka, preklinjao. Nama se koža ježila, srce stezalo, suze navirale. Nervozno šetamo. Drugu treba pomoći. A kako?

Čime? Pištoljem?! To je nemoguće. Na to nismo ni pomišljali. Još kada smo ga videli ranjenog znali smo da tu nema nikakvog spasa. To nam je rekla i drugarica Dušanka, referent saniteta u bataljonu, koja je pokušala da ga previje. "Ugrice nema više, mnogo će se namučiti, a tu leka nema", govorila nam je. Creva su visila preko ruku, hrana izlazila napolje, a krv izgubljena i to je sve. Ćupu idu suze. Izašao je napolje izgubio se u mraku, jer tu čovek teško može biti hrabar.

Prošlo je prilično vremena dok se Ugrica smirio, a potom izdahnuo. I tako, jedan za drugim, gasili su se mladi životi naših najboljih i najhrabrijih drugova te avgustovske noći, na periferiji čuvenog ustaškog uporišta u zapadnoj Bosni — Bugojna. Njihovi drugovi preuzimali su na sebe njihovo breme i nezadrživo prodirali u centar tvrđave, da konačno dotuku ustašku neman, koja pune dve godine uništava do čega stigne, ubija bez milosti.

Čete su zastale pred novim otporom u gradu. Borci premoreni, a ustaše ne štede municiju, jer vide da im je blizu kraj da su Krajišnici rešeni da poginu ili da pobede.

Drugovi iz bacačkog voda doneli su bacač na nepunih sto koraka od utvrđenih kuća. Bogdan Budimir primenjuje ranije oprobani metod gađanja. Tu je i hrabri Drago Mandić koji ne zaostaje iza Bude. Golim rukama Buda drži cev, dajući joj takav ugao da bi mine mogle pogađati kuću, tu ispred nas, a da bacač ipak ne prevagne unazad posle opaljivanja mine. pogoci su vrlo precizni, da se čovek čudi. Tim više što je noć, pa je teško odmeriti veličinu ugla cevi. Cev se zagrejava, peče, ali Bogdan izdržava i po nekoliko ispaljivanja.

U štabu su ostali Kočo i Đukić. Ćup i ja krećemo sa 1. četom kupreškim putem, ka centru grada. S nama je na čelu čete i zamenik komandira Mile Malbašić. Provlačimo se, neopaženi, krajevima ulice. Iza nas ustaše i dalje pružaju otpor onima koji napadaju frontalno. Mi u koloni prodiremo. Došli smo do centra grada. Na raskrsnici ulica neko nas zaustavlja i pita ko ide. Ćup odgovara: "Crni", jer su to bili naši ugovoreni znaci.

"Kakav 'Crni' majku ..." — a zatim snažan glas: "Udri, majku im njihovu, to su proleteri."

Dva "šarca", postavljena tu ispred nas, tukla su po ulici, da su iz kamena vrcale varnice. S druge strane ulice, u blizini hotela "Slavija", čuo se drhtav, izobličen glas Mileta Malbašića, zamenika komandira 1. čete, upućen vodniku Đuri Ovuki da preuzme komandu nad četom. 1 još nešto Mile je pokušao da kaže, ali mitraljeski rafali prekinuli su ga zauvek. Mile je ostao ležeći sav izrešetan, u lokvi krvi, a njegova četa produžila je borbu sa još većim elanom i upornošću. Treba osvetiti Miletovu, Gojkovu, Nikičinu i drugih i najmilijih starešina i boraca 1. čete prolivenu krv. Ovuka je poveo četu na juriš!

Mileta Malbašića nije žalila samo njegova 1. četa, žalio ga je ceo bataljon, cela brigada. Mile je treći sin Vide i Damjana Malbašića, radnika iz Drvarske fabrike celuloze, čiji se mladi život ugasio u poslednjoj godini dana. Siromašna radnička porodica Damjanova imala je u julskom ustanku 1941. godine pet sinova. Četiri su sa puškom u ruci učestvovala u ustanku i nalazilo se kasnije u našim najboljim jedinicama. Najstanji Dušan, krojački radnik, bio je politički komesar čete, član KPJ. Imao je 28 godina kada je poginuo po prelazu Neretve, kao politkomesar bolnice. Iza njega ostala je udovica sa sinčićem.

Vojin i Mile bili su blizanci. Od osnivanja 3. krajiške brigade su zajedno. Kada je formiran 4. bataljon, Mile je došao u njega, a Vojin je ostao u 1. bataljonu. On se već ko zna koliko puta istakao u borbama koje je vodila čuvena Drvarska četa. Videli smo ga u napadu na Bihać. Kao komandir voda, član KPJ, hrabar i omiljen starešina, jurišao je na ustaška utvrđenja, gde je hrabro poginuo, na sličan način kao i Mile ovde na ulicama Bugojna. Vojin je tada imao tek 22 godine. Prerano, suviše prerano prestalo je da kuca srce ovog junaka.

Znali smo kakav je bol osetila porodica Malbašić kada je doznala za Vojinovu i Dušanovu smrt. O Miletu i Dragom, koji je imao tek 16 godina, roditelji nisu ništa znali. Bili su daleko od Drvara, u ofanzivama. Ni stari Damjan nije pasivno sedeo kod kuće. I on aktivno radi za NOP, za revoluciju. Star je, ali je shvatio da je i njegovo mesto tamo gde su mu pošli sinovi. On je kao tesar radio na izgradnji partizanskih magacina i bolnica u Grmeču, a imao je za sobom već punih 30 godina iskustva. O svemu tome razmišljali smo i mi koji smo

rukovodili bataljonom. Davno pre Bugojna osećali smo obavezu da čuvamo Milu, ako je to bilo uopšte moguće.

Povukli smo Mileta iz čete, za komandira pratećeg voda, iako smo znali da to nije neko rešenje. Ali, Mile je bio uvređen kad je doznao pravi razlog odlaska u prateći vod. Nikakva ubeđivanja nisu nam pomogla da ga uverimo u pravilnost takve mere. Mile se ponovo vratio u četu na položaj zamenika komandira. Četa se s njim ponosila, jer je on jedan od najboljih njenih boraca, jedan od najboljih članova Partije u četnoj ćeliji, najveseliji borac, pun revolucionarnog poleta, uvek nasmejan i raspevan, uvek vedar. Kako je samo stojički podnosio smrt najpre jednog a zatim drugog brata!

I kada smo ga posmatrali kako je u prvi rasvit zore 23. avgusta 1943. godine ležao u lokvi krvi sav izrešetan u samom centru Bugojna teško smo se mogli oteti pomisli o velikoj tragediji porodice Malbašić. Tri najodraslija sina, tri rukovodioca u NOV, tri člana KPJ, tri dragocene žrtve revolucije za nepunu godinu dana. U siromaštvu, nevoljama podizani su u mladosti. I taman kad su dorasli da mogu kao radnici sami o sebi voditi brigu, došao je ustanak protiv okupatora. Ušli su mladi u revoluciju, puni zanosa. Hrabro su se borili i pali za njene ideale.

Ta prva noć u Bugojnu bila je veoma duga i teška. Ali za osvajanje grada ona je bila presudna. Glavni otpor savladan je do zore, kada je već bataljon držao položaje u centru grada. Kuće u kojima je davan poslednji ogorčen otpor bile su već potpuno okružene. Snaga nas drži, volja i rešenost na pobedu. Samo je pitanje vremena kada će grad biti potpuno naš.

Iz 2. čete stigla je do zore još jedna potresna vest: poginuo je i Mirko Tomić, član KPJ. Pokošen je mitraljezom za vreme osvajanja bloka kuća oko hotela "Slavija". Četa je savladala sve prepreke do centra grada. "Čekamo dalje naređenje" — javljao je Mile Bulajić štabu bataljona.

Već je drugi dan kako se vodi žestoka borba u Bugojnu. Ustaše su se utvrdile u zgradama i očajnički se brane. Zajedno sa ostalim jedinicama uspeli smo da ih zbijemo na uzan prostor. Ćup je sa četom likvidirao jednu grupu, u kući koja nam je ugrožavala bok. Svega nekoliko ustaša mrtvih. Interesantno je da se ne predaju. Svesni su počinjenih zločina i sumnjaju da ih može mimoići najteža kazna. Ubile su i neke svoje teške ranjenike koje nisu mogle izvući. Oseća se da kod njih nije sve u redu. Često galame i svađaju se, ali su prestale sa dovikivanjem i psovkama. Nervozu u njihove redove unosi naša pesma koja dopire do njih.

Oko podne utišalo se puškaranje. Samo poneka puška, poneki mitraljeski rafal odjekne gradom. Naši se odmaraju i na drugim sektorima grada. Čup, Kočo i ja razgovaramo preko puta zgrade iz koje se najupornije brane. Diskutujemo šta još da preduzmemo, jer protivtenkovska puška koju smo upotrebili nije ni malo efikasna. S njom smo probili zid, ali te rupe sada ustaše koriste kao puškarnice i tuku nas. Ni bacači nisu efikasni. Složili smo se da iz brigade tražimo protivtenkovski top, pa kad padne mrak da se pokušamo privući i zapaliti zgradu benzinom, mada su slabi izgledi na uspeh, jer je zgrada od kamena. I top će bojimo se, slabo pomoći.

Prešli smo preko ulice kod 3. čete, koja je u toku noći uvedena u borbu i sada drži blokadu sa severa. Nasred ulice Ćup stade i uhvati se za levu ruku iz koje mu je šibala krv. Povukosmo ga nazad. Mišić mu je sav raznesen, a izgleda da je i kost povređena. Podvezujemo mu ruku kaišem. On viče, psuje i preti.

Sa zabarikadiranog prozora posmatrao nas je ustaša. Kada smo prelazili ulicu, pustio je vrlo kratak rafal iz mitraljeza. Ćup nam se odjednom istrže iz ruku i skoči nasred ulice, gde zastade i poče da preti ustaši preko puta:

— Udri u grudi, majku ti ustašku. Ovako se ne puca na junake. Udri u srce, kao što bih ja tebe životinjo ustaška!

Ustaša ništa ne reaguje. Mi skočismo, zgrabismo Ćupa, ali se on svom snagom ponovo istrže. Teško smo ga odvukli u štab, koji se nalazio odmah tu preko ulice. Nastojimo da ga umirimo, ali sve to ne vredi? Naprotiv sve više se nervira i kao da gubi kontrolu nad sobom. Došao je referent saniteta i previo ga. I on ga smiruje, govoreći da je kost lakše povređena, da će rana dobro zarasti i slično, ali Ćup ne želi da bude invalid. Pretrpeo je posle Sutjeske jedno ranjavanje na Romaniji i ne miri se s nikakvim mukama. Sada je došao na ideju da ide pravo u Sresko načelstvo i da ga potpali: pa ako ga ubiju, neka ga ubiju, to je u svakom slučaju bolje nego ovo — biti invalid.

— Ono što su prošlu noć doživeli Mile Malbašić, Mirko Tomić i drugi, to je za borce, tako treba poginuti, slavno, a ne mučiti se kao bogalj dok si živ — vikao je Ćup.

Trebalo je mnogo vremena, mnogo napora, da bismo ga ubedili da se na kraju smiri i da legne, jer je bio previše zamoren, a izgubio je i mnogo krvi.

Posle podne ustaše pokušavaju proboj iz okruženih utvrđenih kuća. Iznenada su otvorile paklenu vatru na spoju 2. i 3. čete. Izgleda da im je namera da se probiju prema Kupresu. Izabrale su vrlo povoljnu situaciju. Naime, naši borci su premoreni i većina ih se uvukla u kuće da malo prospava. Vatra sa naše strane gotovo je i prestala. Štedimo municiju i čekamo noć. Pucamo samo kad se neko od ustaša pojavi u dvorištu ili na prozoru, a to se tog popodneva retko dešavalo. U našoj 3. četi, inače nešto nije bilo u redu. Umorni borci dobili su od neke porodice nekoliko flaša likera. Priličan broj je pio, i onda, razume se, udario alkohol u glavu i oni legli da spavaju. Samo nekoliko dežurnih motri na ustaše koje kao da su znale za tu nebudnost, pa su prišle pripremama na juriš.

Najjaču vatru otvorile su na naš puškomitraljez na ćošku male kućice, u centru grada, koji im je i najviše smetao. Naš puškomitraljezac ležao je iza ograde, gotovo potpuno nezaštićen. Posmatramo ga na udaljenosti od 10 metara. Kada su ustaše u gomili jurnule prema nama, on je pustio pun rafal, ali je tog momenta bio mrtav. Pritrčao mu je njegov vodnik tek što je uspeo da preuzme mitraljez, i on je dobio smrtonosni pogodak.

Ustaška rulja viče, urla i juri prema nama u velikoj gomili. Milan Đukić, zamenik komandanta bataljona, viče na borce da ne prilaze mitraljezu. Oni ne slušaju. Iza ćoška priskače Tomić. I samo što je prišao do mitraljeza, dobio je pogodak u ručnu bombu koja mu je visila na opasaču. Bomba je tog momenta eksplodirala. Sav raznesen, Tomić se srušio preko dvojice koji su maločas pali. Priskače bolničar. Metak mu skida kapu, krv ga obliva i on se povlači u kuću.

Sve se to odigralo filmskom brzinom. Poginuo je i vodnik čete Vojin Grubor, jedan od najboljih među vodnicima i komunistima u bataljonu.

Ustaše su već u centru grada. Puna ih je ulica. Prava su podivljala rulja. Iz okolnih kuća, iza ograda i ćoškova naši ih zasipaju sve žešćom vatrom, jer nam pristižu borci koji su bili na odmoru. Ustaški redovi se proređuju, ali zahuktala gomila kao da nema nameru da ustukne. Situacija je jeziva. Poginuo je i Malešević, borac 1. čete. Malo nas je, pa nam položaj postaje sve više ugrožen. Nije bilo drugog rešenja već da pređemo u protivjuriš.

Odluka je pravovremeno donesena. Suviše nas je koštala svaka stopa oslobođenog grada da bismo sada ustukli kada potučena zver daje poslednje znake života. Miladin Knežević, desetar 2. čete, bio je među prvima koji su jurnuli među ustaše. To je vrlo temperamentan mladić. Otkada je napad počeo, skoro svakog časa Miladin nas nečim zadivljuje, a ovoga puta pogotovo. Isti je slučaj sa Stojanom Plavšom i Mihailom Sakradžijom, borcima 2. čete, čija hrabrost zaslužuje veliko priznanje.

37 najboljih boraca, starešina, uglavnom članova KPJ, SKOJ-a i kandidata, samo iz bataljona, već je ispalo iz stroja. Spremni smo i na veće žrtve, ali grada nećemo napustiti. Takva misao prožimala je sve borce u bataljonu. Teško je opisati sve one scene koje su se munjevito smenjivale na ulicama Bugojna u trenutku kad su se dve vojske, ogorčene jedna na drugu do kosti i krvi, sudarile na otvorenom prostoru. Pobedila je ona jača, hrabrija, ona koja je imala visok moral. Mi smo pobedili, a ustaše su ustukle, pobegle u brlog iz kojeg su maločas izašle. Tek smo tada uhvatili prvog živog ustašu, nakon puna dva dana i dve noći borbi.

Spuštala se noć, treća po redu. Snage su bile već na izmaku. Umor zbog nespavanja i psihičkog naprezanja već nas je savladao. Više se nije imalo šta čekati. Odlučili smo se na poslednji juriš, pa kud puklo! Osetili smo da su ustaše desetkovane. Ovaj njihov današnji ispad ocenili smo kao poslednji pokušaj da poboljšaju situaciju.

Već u prvi sumrak primetili smo komešanje i gužvu na ustaškoj strani. Čuli su se pucnji pištolja i mašinki u zgradi sreskog načelstva. Setili smo se da je to neko međusobno obračunavanje. Zato nismo oklevali ni trenutka. Jurnuli smo pravo na ulaze utvrđenih zgrada. Oko zgrada prolamale su se snažne eksplozije. Parčad granata su fijukala kroz vazduh iznad naših glava. Ustaše su sa prozora bacale avio-bombe od 12 kg i štitile prilaze.

Prošla je treća ponoć teških uličnih borbi. Ustaški otpor konačno je savladan. Bugojno — gradić na gornjem toku Vrbasa, do juče najjače ustaško uporište u zapadnoj Bosni, konačno je oslobođeno.

Borci naše brigade uspeli su da uhvate žive oko 75 ustaša i milicionera. Među njima i komandanta odbrane Bugojna bojnika Kneževića. Mrtvih je bilo daleko više.

I mi smo imali velikih žrtava. Iz tri bataljona naše brigade 25 mrtvih i 46 ranjenih, ali, data reč bila je ispunjena: Bugojno je prvi put u NOR bilo oslobođeno.

Vrhovni komandant NOV drug Tito pohvalio je brigadu za junaštvo i heroizam njenih boraca koje su ispoljili u oslobođenju Bugojna. A 3. krajiška brigada proglašena je proleterskom.

[1] Mile je rođen u selu Brestovcu, kcd Bosanskog Petrovca. U mladosti je teško živeo. Siromašni roditelji jedva su dočekali da odraste i da pođe za ostalim siromašnim seljacima u svet da traži sebi koru hleba. U patnjama se formirao i njegov karakter, njegovi pogledi na svet. Tek što je vojsku odslužio, došlo je do poznatih događaja u zemlji. Među prvima se digao na oružje u julu 1941. godine. Ubrzo je postao desetar, vodnik u poznatoj Vodeničkoj četi. Kada je krajem oktobra 1942. godine formiran 4. bataljon, Mile je u njemu postavljen za zamenika komandira čete, ubrzo i za komandira 2. čete, a kasnije i za komandanta bataljona. Ali, kada se rat završio, tragično se ugasio i mladi život ratnika i komuniste Mila Bulajića, tada komandanta jedne brigade NOVJ.