TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

TREĆI BATALJON U NAPADU NA BUGOJNO Bugojno, garnizon neprijatelja, naše jedinice pune dve godine rata nisu uspele zauzeti. Na Bugojno je vršen napad u leto 1942. godine. Tada su naše proleterske jedinice dale velike žrtve. Kupres i Bugojno ustaška vlast proglasila je neosvojivim. "Nema vojske koja bi ga mogla zauzeti" — tvrdili su neprijatelji NOP-a. Znali smo da je Bugojno jako uporište, da će ga uporno braniti. Francetićeva crna legija i domaća milicija, koja je po borbenoj vrednosti bila ravna ustašama. Raspolagali smo detaljnim podacima da su ustaše u dvogodišnjem postojanju ovog "neosvojivog" garnizona izgradili oko grada niz jakih utvrđenja. Ustaše su na prilazima gradu izgradile niz bunkera međusobno povezanih saobraćajnicama, a unutar samog grada takođe stvorile jaka uporišta, zaposednuta jedinicama jačine voda i čete. Prilaz gradu bio je za napadača krajnje otežan zbog otkrivenosti terena. Ustaše su, paralelno sa utvrđenjem spoljne odbrane grada, vršile i raščišćavanje terena. Vatreni sistem u bunkerima i rovovima bio je tako uspostavljen da je na pojasu do 400 m od bunkera ovaj prostor bio potpuno štićen vatrom. Na svaki kvadratni metar palo bi po desetak puščanih ili mitraljeskih zrna, dovoljno da spreči svaki prolaz živoj sili napadača. Jedinice 3. i 4. krajiške brigade, koje su bile određene da vrše napad na Bugojno, nalazile su se na prostoru Donjeg i Gornjeg Vakufa. Da bismo prikrili svoje namere i zavarali neprijatelja vršili smo napade na garnizon Turbe kod Travnika, ali smo ovim svojim manevrom, izgleda, samo otkrili neprijatelju naše namere. Ustaše su, angažujući jake obaveštajne i agenturne službe, i preko njima naklonjenog stanovištva, došle do podataka o jačini, sastavu i nazivima naših jedinica. Raspolagali su podacima o borbenim kvalitetima naših jedinica. Raspolagali su podacima o borbenim kvalitetima naaših jedinica, te im je to nametalo pažnju da budu budni i da se još bolje pripreme za odbranu. Napadu na Bugojno, u svim našim jedinicama, prethodile u sistematske i vojničke i partijske pripreme. Po četama su analizirane do tada izvedene akcije na ovom području. Jedinice 3. i 4. bataljona 3. Krajiške brigade su tih dana oslobodile Donji Vakuf. Uoči napada na Bugojno, 22. avgusta 1943. godine, naš 3. bataljon se nalazio na levoj obali Vrbasa, u selima imeđu Bugojna i Donjeg Vakufa. Moral boraca bio je na zavidnoj visini. Dolaskom na ovaj teren, u povoljno godišnje oba, bili smo dobro primljeni i prihvaćeni od naroda. Hrane je bilo u izobilju, a sa narodom smo uspeli da uspostavimo veoma bliske kontakte. U oslobođenom Donjem Vakufu održali smo zajedničku priredbu sa meštanima i omladinom. Mladići, a i odrasli ljudi, dobrovoljno su stupali u naše redove. 2. četa 3. bataljona u kojoj sam bio, dobila je popunu od 6 novih boraca, kao što je bilo i u ostalim četama bataljona, a novi borci su nam pri napadu na Bugojno poslužili kao vodiči. Poznavali su odlično teren i znali tačno gde se koji bunker ili rov nalazi. Bili smo i dobro naoružani. U četama smo imali oko 10—12 puškomitraljeza. Municije i ručnih bombi smo imali u dovoljnim količinama, a takođe i mina za minobacače 1 mm. Komandant bataljona Jovo Puzić saopštio je postrojenom bataljonu zadatak i između ostalog rekao da je drug Tito naredio da se zauzme Bugojno. "Izvršenje zadatka koji smo dobili ne predstavlja samo našu vojničku dužnost nego i veliku čast što nam je palo u deo da napadamo na ovaj ustaški zverinjak. Svaki do sada dobiveni zadatak bataljon je izvršio. Pitam vas, jesmo li sposobni da i ovaj zadatak časno izvršimo?"- doviknuo nam je komandant bataljona. — Jesmo! — prolomio se gromoglasni odgovor bataljona. 3. bataljon je napadao između komunikacije Donji Vakuf — Bugojno i Kupres — Bugojno; 4. bataljon je napadao duž komunikacije Kupres — Bugojno, a 1. bataljon između komunikacije i pruge Donji Vakuf — Bugojno i reke Vrbasa. Jedinice 4. krajiške brigade napadale su sa pravca Gornji Vakuf — Bugojno. Bila je noć, svuda naokolo vladala je duboka tišina. Vodiči su nam bili sigurni. Kolona sve brže odmiče i nema odmora, jer valja stići na vreme. Tačno za 23 časa 22. avgusta 1943. godine bio je predviđen napad. Udaljeni smo od neprijatelja oko 2 km, a vremena na raspolaganju imamo još oko jedan čas. Sa ove udaljenosti bataljon se prestrojio u četne kolone. 1. četa je bila na desnom krilu, zatim 2. pa 3. četa. Ovaj raspored je ostao i kao borbeni poredak bataljona pri napadu na spoljna utvrđenja. Kada su nas vodiči upozorili da smo se približili na oko 400 m od prednje linije spoljne odbrane neprijatelja, čete su se prestrojile iz marševskog u streljački stroj. Tada je kretanje usporeno, a rastojanje između boraca podešeno tako da se mogu međusobno videti. Prišli smo do neprijatelja na 200 m. Ukazuju nam se prve siluete bunkera. Očekivali smo da ćemo neprijatelja zateći na spavanju. Međutim, ustaše su nas čekale na cev. Kad smo se približili prvim bunkerima na 50—80 m, na naš streljački stroj sručila se paklena vatra. Ustaše su se prosto nadmetale u dobacivanju prostačkih reči i psovki. Ni naši borci nisu ćutali. Nastojimo da podiđemo još bliže bunkerima i u njih ubacimo ručne bombe, ali ne uspevamo. Vreme je polako odmicalo, a nijedna četa još nije ništa uspela. Sa naše strane usledila je snažna vatra i osećamo kako se meci odbijaju pri udaru u beton bunkera. I na drugim sektorima napada naših jedinica takođe se čuje jaka vatra. Prošao je već jedan čas otkada se nalazimo u vatrenom paklu. Na celom frontu odjekuju pucnji, eksplozije, svetle rakete kao da se zapalilo nebo. Nije se moglo razaznati ko od kuda puca, niti ko diže galamu. Ustaše bacaju i ručne bombe, odgovarajući na naše. Imamo već i gubitaka. U 2 četi, na 30 m pred bunkerom, bacajući bombe teže je ranjen vodnik 3. voda Marko Vučković. Bolničarka Zora Vrućinić, pritekla mu je u pomoć, ali njen skok do ranjenog vodnika nije uspeo. Sledeći rafal ih je zajedno pokosio. Odmah zatim ranjeni su puškomitraljezac Vid Karanović i borci Vujo Vučković i Rade Kerkez. Čujemo da gubitaka ima i 1. i 3. četa. Povećavao se broj ranjenih i mrtvih na obe strane. Mi smo ipak u težoj situaciji, jer smo izloženi vatri na ravničastom golom zemljištu, a ustaše su bile zaštićene u solidno izgrađenim rovovima i bunkerima. 2. četa se diže i kreće na juriš. Osvajamo prvi rov i jedan bunker. Ovaj podvig izvodi 2. vod. Našim upadom u rov, kod ustaša je nastala pometnja. Nastoje da nas izbace iz osvojenog rova, ali se mi ne damo. Sada smo postali ravnopravni. U rovu su i oni i mi, pa "kom opanci — kom obojci!" Zasuli smo ih ručnim bombama. Na ovo usko grlo komandir čete Vlado Ožegović brzo uvodi 1. vod i usmerava ga udesno. Zatim uvodi 3. vod, usmeravajući ga rovom ulevo. Da bismo označili dostignutu liniju, palimo slamu iz bunkera u kojima je bila prostirač ustašama. Malo zatim primećujemo plamene signale i kod 1. i 3. čete. Znači, i one su likvidirale prve rovove. Kod boraca je nastalo oduševljenje. Uz plamen vatre i vrisak boraca nije se čuo ni glas od ustaša. Bili smo sigurni da ćemo neprijatelja dotući u gradu. Iako su te prve noći pali mnogi drugovi, moral kod boraca nije opadao. Najteže je prošlo, i put do sledeće linije ustaškog otpora konačno je otvoren. Bilo bi teško reći ko se najviše istakao u ovom silovitom naletu: pojedine čete, bataljon u celini, pojedini starešina ili borac? Padali su, neki mrtvi a neki ranjeni, dok su se oko njih okupljale bolničarke previjajući , izvlačeći ih iz paklene vatre neprijatelja, ili ginući s njima zajedno. Te prve noći, do zore, ovladali smo spoljnim utvrđenjima i prodrli u centar grada. Kuće iz kojih su ustaše davale žilav otpor, bile su već potpuno okružene borcima našeg i 4. bataljona. Na levom krilu naš 1. bataljon vodi žestoku borbu i juriša na ustaše koje su pružale jak otpor iz dobro utvrđenog objekta železničke stanice. U našem 3. bataljonu i dalje su rasli gubici. Poginuo je Vlado Ožegović, komandir 2. čete, radnik sa Bravska, vrlo hrabar borac, član KPJ. Izrešetan je neprijateljskim mitraljezom jurišajući sa svojim drugovima i osvajajući blok kuća u centru grada. Ožegović je već šesti komandir sa kojim se bolno rastaju drugovi 2. (Krnjeuške) čete. Pre mesec dana, na planini Devetaku, u istočnoj Bosni, u susretu sa ustašama i milicijom četa je izgubila svog petog po redu komandira — Filipović Marka. Evo sada nesta i šesti komandir. Teško je ranjen i komandir voda Nikola Karanović. Prenesen je u Centralnu bolnicu u Grmeč, gde je umro od zadobijene rane. 3. bataljon je imao velike gubitke. Izbačeno je iz stroja, što mrtvih i ranjenih, oko 25 drugova. Većinom su to bili članovi KPJ i SKOJ-a i kandidati Partije. Bili smo spremni i na veće žrtve, samo da ovo "neosvojivo" ustaško leglo likvidiramo. Treća je noć kako smo u borbi. Snage su bile na izmaku. Umorni smo zbog nespavanja i psihičkog naprezanja, a zadatak još nije do kraja izvršen. Komandant bataljona dolazi u 2. četu i dovodi vatrogasce iz Donjeg Vakufa. U vatrogasne pumpe umesto vode sipali su benzin i tako pokušavali da šmrkovima poliju blokirane kuće i da ih nekako zapale. Ovaj pokušaj nije uspeo. Ranjena su dva vatrogasca, pa je akcija obustavljena. Grupa boraca pokušala je sa flašama, napunjenim benzinom i upaljenim fitiljom na vrhu, da upali zgradu, ali ovako izazvan požar ustaše su uspele ugasiti. Naveče, ove treće noći, oko 20 časova, krenuli smo u snažan juriš. Zauzeli smo i poslednju zgradu koja je bila na pravcu napada 3. bataljona, a padom ove zgrade, istovremeno je naš 4. bataljon likvidirao neprijatelja u zgradi glavnog ustaškog stožera. Likvidacijom ovih objekata palo je i poslednje uporište u "neosvojivom" Bugojnu. Milenko STUPAR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument