TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


SUZE U OČIMA KOMANDANTA

Sredinom jula 1943. godine 3. krajiška proleterska briada stigla je u rejon planine Devetak, pošto je uspela da izbegne okruženje, koje je neprijatelj sa jačim snagama nameravao da postigne koncentričnim napadima iz garnizona Olovo, Kladanj i Zvornik. Po dolasku u rejon Devetaka, brigada je pristupila pripremama za prelaz preko železničke pruge i puta Sarajevo — Višegrad, a istovremeno i za napad na neprijaljska uporišta Praču, Podgrab, Sjetlina i druga.

Posle skraćenih priprema, noću 17/18. jula, brigada je uspešno izvršila prelaz preko pruge Sarajevo — Višegrad i uspešno izvela napade na grupu neprijateljskih uporišta, koja su savladana posle nekoliko časova borbe. Pored zaplene veće količine oružja i drugog materijala, tom prilikom je ubijeno oko 50, a zarobljeno oko 30 neprijateljskih vojnika. Stanovnici Prače, Podgraba i Sjetline, naročito omladina, sa oduševljenjem očekuju svoje oslobodioce. Niko od njih ne krije zahvalnost i ogromnu radost. Od uzbuđenja, ljudi nemaju šta da kažu. Samo se na njihovim licima može pročitati sva ljubav koju gaje prema nama.

Po izvršenom zadatku, 2. bataljon je 18. i 19. jula bio stacioniran južno od Prače, u rejonu Krnja Jela. Razmeštaj je izvršen po četama. Posle napornih marševa i teških borbi, borci su se odmarali i sređivali svoje oružje i stvari za predstojeće zadatke. Ovaj predah, posle velikih napora i krvavih okršaja na Sutjesci i Zelengori, bio je neophodan. Za vreme boravka u rejonu Krnja Jela, u četama se odvijao vrlo intenzivan partijsko-politički rad.

19. jul, kao i prethodnih nekoliko dana, osvanuo je sunčan. To pre podne borci su proveli u čišćenju i proveri svog oružja, municije, odeće i opreme. Drugovi iz štaba bataljona obišli su čete, razgovarali sa borcima i rukovodiocima, ostvarivali uvid u stanje jedinica i ukazivali na predstojeće zadatke. Niko od nas tada nije mogao ni pomisliti da će sa nekim od ovih drugova iz štaba bataljona biti poslednji susret i razgovor. Dok su za taj dan po četama zakazane konferencije, za 16 časova bio je zakazan i sastanak partijske ćelije štaba bataljona. Najavljen je dolazak i rukovodioca politodela brigade, druga Vase Prlje.

Posle skromnog ručka i popodnevnog odmora, u hladu granatog drveta, na ivici šume, otpočeo je sastanak partijske ćelije štaba 2. bataljona. Pored rukovodioca politodela brigade, sastanku prisustvuju još 8 drugova. Sastanak otvara pomoćnik komesara bataljona Vojimir Kuzmanić Ćuš, predstavlja druga Prlju i izlaže stanje partijsko-političkog rada u bataljonu. Dalmatinac, svršeni student tehnike, sa izrazitim dalmatinskim naglaskom po kojem je i dobio nadimak "Ćuš" ("čuješ"), plav, krupan, sa torbicom uvek punom knjiga, staložen, logičan i dosledan, nastojao je, zajedno sa drugovima na sastanku, da se kroz analizu stanja formulišu zaključci i istovremeno postave zadaci za budući rad.

Pošto je sekretar ćelije Vojo Ćuš završio svoje izlaganje, nastavljeno je sa diskusijom prisutnih. Diskusija je bila još u toku, kad se pojavi najpre jedan, a zatim čitava grupa neprijateljskih aviona. Iako je razmeštaj jedinica bio dobar i preduzete mere za maskiranje boravišta, avioni su primetili borce. Prave krug i počinju sa mitraljiranjem i bombardovanjem rejona na kome je razmešten bataljon. Naviknuti na ovakve "posete", članovi partijske ćelije štaba bataljona se ne rasturaju. Jedan laki bombarder izdvaja se iz grupe neprijateljskih aviona, iskreće se na stranu i pikira pravo prema drvetu, u čijem hladu se održava sastanak partijske ćelije štaba bataljona. Drugovi ga vide i za trenutak prekidaju diskusiju. Avion juri prema njima i otkačinje bombu. Čula se samo kratka zapovest komandanta bataljona Nikole Pećanca: "Sklonite se!" On i još nekolicina hitro se bacaju na stranu. Ostali ne uspevaju. A onda, strahovita eksplozija, dim, lom drveta i uskovitlana zemlja.

Bomba je eksplodirala na mestu gde je bila okupljena grupa komunista. Dok je zemlja još podrhtavala od teških eksplozija avionskih bombi, kroz dim, pred preživelim se ukazala stravična slika. Tela četvorice drugova-proletera bila su unakažena, isečena i krvava. Bilans je bio porazan. Poginuli su: Nikola Vojvodić Vojvoda, zamenik komandanta bataljona, Vojimir Kuzmanić, zamenik komesara i partijski rukovodilac bataljona, Vasa Prlja, rukovodilac politodela brigade i Dara Šćepanović, referent saniteta bataljona. Ranjen je Stevan Balaban, politički komesar bataljona.

Teško je reći ko je od poginulih bio omiljeniji među borcima i starešinama, ne samo u bataljonu već i u brigadi. I gotovo u isti mah, sve je stalo pred uspomenama na one koji više nisu živi. U očima preživelih su suze, umorna lica se grče. Tri godine muka, tri godine patnji, bola i ponosa, a zatim evo sada tu, pali su voljeni drugovi. Pali su u jeku ogromnih uspeha narodne armije, na domaku tako skupo i krvavo plaćene slobode. Teško je pomiriti se time, ali sudbina je neumitna. Svi ih iskreno žale, nemi — bez reči. Teško je i pri pomisli da su nestali zauvek najbolji drugovi, tako bliski i pritupačni borcima, omiljeni i hrabri, o kojima se govorilo uvek sa puno poštovanja.

Mnogo puta su borci imali prilike da vide svog komanlanta bataljona Nikolu Pećanca, kako posle teških borbi tužno posmatra poginule i ranjene borce. Međutim, ovoga puta nisu ga mogli prepoznati. Nikada do sada nisu ga videli tako pogođenog tugom za izgubljenim drugovima. Stajao je pored nepomičnih tela svojih najbližih saradnika, nem i skrhan u teškom bolu. Suza za suzom tekla je iz njegovih crvenih očiju. Grcajući, pominjao je redom poginule drugove. Posebno svog zamenika Vojvodu, koga je neizmerno voleo. Sećao se njegovog crnomanjastog, rumenog i uvek vedrog nasmejanog lica, njegove sigurnosti kada je Vojvoda bio sa borcima. Sećao se Vojvode, uvek prvog u jurišima i u najtežim situacijama vrlo pribranog i odvažnog. Pećanac je više puta glasno uzdahnuo. — Moj nezaboravni Vojvodo, moj hrabri borče. — Suze ga guše i reči se gube. Sve prisutne obuzima ista misao: Osvetiti prolivenu krv palih drugova! Ne dozvoliti nikome da dirne ono što je stvoreno na krvi i kostima palih drugova! To je njihova dužnost, to od njih zahtevaju njihovi pali drugovi. Došao je čas rastanka. U prvom smiraju sunca, u neposrednoj blizini tragedije, tela poginulih spuštaju se u zajedničku grobnicu. Kroz tople, rumene zrake sunca, u senci zelenih stabala drveća, naziru se pognute glave proletera. U ime boraca i starešina, sa poginulima se oprašta komandant Bataljona Pećanac. Proleteri nisu naviknuti da oplakuju svoje drugove, ali u ovom trenutku suze su potekle same. Srca boraca, ustanika, prepuna su tuge za voljenim drugovima. U nemoj tišini čuju se samo tužne reči komandanta bataljona i njegov zavet, dat u ime svih boraca bataljona, da poginule neće nikada zaboraviti i da će bespoštedno, do konačne pobede, nastaviti borbu protiv neprijatelja i osvetiti pale drugove.

Borci 2. bataljona su ovaj zavet i ispunili.

Vicko Knežević


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument