TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
SUZE
U OČIMA KOMANDANTA Sredinom jula 1943. godine 3.
krajiška proleterska briada stigla je u rejon planine Devetak, pošto je uspela
da izbegne okruženje, koje je neprijatelj sa jačim snagama nameravao da
postigne koncentričnim napadima iz garnizona Olovo, Kladanj i Zvornik. Po
dolasku u rejon Devetaka, brigada je pristupila pripremama za prelaz preko železničke
pruge i puta Sarajevo — Višegrad, a istovremeno i za napad na neprijaljska
uporišta Praču, Podgrab, Sjetlina i druga. Posle
skraćenih priprema, noću 17/18. jula, brigada je uspešno izvršila prelaz
preko pruge Sarajevo — Višegrad i uspešno izvela napade na grupu
neprijateljskih uporišta, koja su savladana posle nekoliko časova borbe. Pored
zaplene veće količine oružja i drugog materijala, tom prilikom je ubijeno oko
50, a zarobljeno oko 30 neprijateljskih vojnika. Stanovnici Prače, Podgraba i
Sjetline, naročito omladina, sa oduševljenjem očekuju svoje oslobodioce. Niko
od njih ne krije zahvalnost i ogromnu radost. Od uzbuđenja, ljudi nemaju šta
da kažu. Samo se na njihovim licima može pročitati sva ljubav koju gaje prema
nama. Po
izvršenom zadatku, 2. bataljon je 18. i 19. jula bio stacioniran južno od Prače,
u rejonu Krnja Jela. Razmeštaj je izvršen po četama. Posle napornih marševa
i teških borbi, borci su se odmarali i sređivali svoje oružje i stvari za
predstojeće zadatke. Ovaj predah, posle velikih napora i krvavih okršaja na
Sutjesci i Zelengori, bio je neophodan. Za vreme boravka u rejonu Krnja Jela, u
četama se odvijao vrlo intenzivan partijsko-politički rad. 19. jul, kao i prethodnih nekoliko dana, osvanuo je sunčan. To pre podne
borci su proveli u čišćenju i proveri svog oružja, municije, odeće i
opreme. Drugovi iz štaba bataljona obišli su čete, razgovarali sa borcima i
rukovodiocima, ostvarivali uvid u stanje jedinica i ukazivali na predstojeće
zadatke. Niko od nas tada nije mogao ni pomisliti da će sa nekim od ovih
drugova iz štaba bataljona biti poslednji susret i razgovor. Dok su za taj dan
po četama zakazane konferencije, za 16 časova bio je zakazan i sastanak
partijske ćelije štaba bataljona. Najavljen je dolazak i rukovodioca
politodela brigade, druga Vase Prlje. Posle skromnog ručka i popodnevnog odmora, u hladu granatog drveta, na ivici šume, otpočeo je sastanak partijske ćelije štaba 2. bataljona. Pored rukovodioca politodela brigade, sastanku prisustvuju još 8 drugova. Sastanak otvara pomoćnik komesara bataljona Vojimir Kuzmanić Ćuš, predstavlja druga Prlju i izlaže stanje partijsko-političkog rada u bataljonu. Dalmatinac, svršeni student tehnike, sa izrazitim dalmatinskim naglaskom po kojem je i dobio nadimak "Ćuš" ("čuješ"), plav, krupan, sa torbicom uvek punom knjiga, staložen, logičan i dosledan, nastojao je, zajedno sa drugovima na sastanku, da se kroz analizu stanja formulišu zaključci i istovremeno postave zadaci za budući rad. Pošto je sekretar ćelije Vojo Ćuš završio svoje izlaganje, nastavljeno je sa diskusijom prisutnih. Diskusija je bila još u toku, kad se pojavi najpre jedan, a zatim čitava grupa neprijateljskih aviona. Iako je razmeštaj jedinica bio dobar i preduzete mere za maskiranje boravišta, avioni su primetili borce. Prave krug i počinju sa mitraljiranjem i bombardovanjem rejona na kome je razmešten bataljon. Naviknuti na ovakve "posete", članovi partijske ćelije štaba bataljona se ne rasturaju. Jedan laki bombarder izdvaja se iz grupe neprijateljskih aviona, iskreće se na stranu i pikira pravo prema drvetu, u čijem hladu se održava sastanak partijske ćelije štaba bataljona. Drugovi ga vide i za trenutak prekidaju diskusiju. Avion juri prema njima i otkačinje bombu. Čula se samo kratka zapovest komandanta bataljona Nikole Pećanca: "Sklonite se!" On i još nekolicina hitro se bacaju na stranu. Ostali ne uspevaju. A onda, strahovita eksplozija, dim, lom drveta i uskovitlana zemlja. Bomba je eksplodirala na mestu gde je bila okupljena grupa komunista. Dok je
zemlja još podrhtavala od teških eksplozija avionskih bombi, kroz dim, pred
preživelim se ukazala stravična slika. Tela četvorice
drugova-proletera bila su unakažena, isečena i krvava. Bilans
je bio porazan. Poginuli su: Nikola Vojvodić Vojvoda, zamenik komandanta
bataljona, Vojimir Kuzmanić, zamenik komesara i partijski rukovodilac
bataljona, Vasa Prlja, rukovodilac politodela brigade i Dara Šćepanović,
referent saniteta bataljona. Ranjen je Stevan Balaban, politički komesar
bataljona. Teško
je reći ko je od poginulih bio omiljeniji među borcima i starešinama, ne samo
u bataljonu već i u brigadi. I gotovo u isti mah, sve je stalo pred uspomenama
na one koji više nisu živi. U očima preživelih su suze, umorna lica se grče.
Tri godine muka, tri godine patnji, bola i ponosa, a zatim evo sada tu, pali su
voljeni drugovi. Pali su u jeku ogromnih uspeha narodne armije, na domaku tako
skupo i krvavo plaćene slobode. Teško je pomiriti se time, ali sudbina je
neumitna. Svi ih iskreno žale, nemi — bez reči. Teško je i pri pomisli da
su nestali zauvek najbolji drugovi, tako bliski i pritupačni borcima, omiljeni
i hrabri, o kojima se govorilo uvek sa puno poštovanja. Mnogo puta su borci imali prilike da vide svog komanlanta bataljona Nikolu
Pećanca, kako posle teških borbi tužno posmatra poginule i ranjene borce. Međutim,
ovoga puta nisu ga mogli prepoznati. Nikada do sada nisu ga videli tako pogođenog
tugom za izgubljenim drugovima. Stajao je pored nepomičnih tela svojih najbližih
saradnika, nem i skrhan u teškom bolu. Suza za suzom tekla je iz njegovih
crvenih očiju. Grcajući, pominjao je redom poginule drugove. Posebno svog
zamenika Vojvodu, koga je neizmerno voleo. Sećao se njegovog crnomanjastog,
rumenog i uvek vedrog nasmejanog lica, njegove sigurnosti kada je Vojvoda bio sa
borcima. Sećao se Vojvode, uvek prvog u jurišima i u najtežim situacijama
vrlo pribranog i odvažnog. Pećanac je više puta glasno uzdahnuo. — Moj
nezaboravni Vojvodo, moj hrabri borče. — Suze ga guše i reči se gube. Sve
prisutne obuzima ista misao: Osvetiti prolivenu krv palih drugova! Ne dozvoliti
nikome da dirne ono što je stvoreno na krvi i kostima palih drugova! To je
njihova dužnost, to od njih zahtevaju njihovi pali drugovi. Došao
je čas rastanka. U prvom smiraju sunca, u neposrednoj blizini tragedije, tela
poginulih spuštaju se u zajedničku grobnicu. Kroz tople, rumene zrake sunca, u
senci zelenih stabala drveća, naziru se pognute glave proletera. U ime boraca i
starešina, sa poginulima se oprašta komandant Bataljona Pećanac. Proleteri
nisu naviknuti da oplakuju svoje drugove, ali u ovom trenutku suze su potekle
same. Srca boraca, ustanika, prepuna su tuge za voljenim drugovima. U nemoj tišini
čuju se samo tužne reči komandanta bataljona i njegov zavet, dat u ime svih
boraca bataljona, da poginule neće nikada zaboraviti i da će bespoštedno, do
konačne pobede, nastaviti borbu protiv neprijatelja i osvetiti pale drugove. Borci 2. bataljona su ovaj zavet i ispunili. Vicko Knežević
|