TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

MILOŠINA SE BOJI "PETE KOLONE" Bila je jesen 1942. godine. Prvi bataljon 3. krajiške brigade se nalazio u selu Krasulje sa zadatkom da osigurava od ustaša omladinske radne brigade koje su na domak neprijateljskih uporišta prikupljale bogatu letinu u širokoj Saničkoj dolini. Podeljeni u patrole stalno smo bili u pokretu, odbijajući ispade ustaša koje su pokušavale da ometu žetvu. U 1. četi vođa moje patrole bio je Milošina Rodić Crni, kršan momak, nekadašnji miner na unskoj pruzi i učesnik unskog štrajka; još pre rata pripadao je naprednoj omladini. U četi je bio poznat kao hrabar borac. Po prirodi veseljak, uvek je bio oran za šalu i pesmu. U časovima odmora često bi nas razveseljavao svirkom na usnoj harmonici. Patroliranje je bilo prilično naporno, ali Milošina nije znao za umor kada je bio na zadatku već bi nas često opominjao. — De d'otvorite oči, nemoj da nam koji ustaša promakne, jer ćemo dobiti slabu karakteristiku od omladine. Vreme je prolazilo u patroliranju i čarkama sa ustašama. Jednog dana došla nam je smena. Mi smo je upoznali sa situacijom na terenu, a Milošina je još dodao: — Eto, to vam je sve! Sada je na vama hoćete li se vratiti živi ili ne. Ako poginete, poginućete bar siti, pa će vam biti manje žao. Pošto je Milošina održao "politički čas" novoj patroli rastali smo se, a mi požurili da što pre stignemo do kuhinje jer smo već bili dobro izgladneli. — Evo vam! I zaslužili ste — reče kuvar Gajo Tadić Gaca, mešajući velikom kutlačom po kazanu iz koga se dizao prijatan miris i napuni nam do vrha naše porcije "talijanke". Posle dobrog ručka legli smo da malo odremamo. Milošina se nešto vrpoljio govoreći kako bi posle ovako dobrog ručka prijalo da se još i nešto slatko pojede. I dok smo mi jedan po jedan tonuli u san, Milošina se diže i ode. Bio sam u najdubljem snu kad osetih da me neko drmusa. Otvorih oči i videh Stevu Trikića Ćeću. — Diži se — reče Ćećo — da vidiš šta je uradio tvoj vođa patrole, tvoj Milošina. — Onako bunovan, upitno ga pogledah. — Eno, eno, visi — nastavlja Ćećo. — Ma ko visi? — Zar ne vidiš? Priđi bliže, još je vruć — i Ćećo me odvuče do jednog drveta gde je na grani, skrivena u lišću, visila Milošinova porcija puna pekmeza od šljiva koji se još pušio. — Ti meni: "Visi, visi", pa pomislih da Milošina visi. — Znaš šta — reče Ćećo. — Hajde da Milošini "ohladimo" pekmez kojim misli da se sam sladi. Posle kraćeg razmišljanja složio sam se sa Ćećinim predlogom, ali je bio problem kako Milošinu, koji je u blizini ležao u travi, odvojiti od njegovog pekmeza. Tog zadatka prihvatio se Vlado Zeljković koji nam se u međuvremenu pridružio. — Ajdemo kume Miloše — pozva ga Vlado — da vidiš šta sam pronašao. — Ded' rođo, da vidimo šta znaš — i Milošina pođe sa Vladom, koji ga povede ispod jednog podaljeg oraha. — Evo, ovaj se sav na vrhu okitio — reče Vlado, udarivši nogom u stablo. —I da vidiš da nema ni vražijeg — odvrati mu Milošina zagledajući sa svih strana krošnju drveta. — Ima, ima, samo ti ne vidiš dobro. Jutros sam ja bio tu ali nisam imao vremena da se popnem. — Vlado kao začuđen obilazi oko oraha i zagledajući se u njegov vrh progunđa: — Ko li je to stigao da ih obere, brate Milošina. Jutros su još bile pune grane. Milošina u ubeđenju da ga je Vlado stvarno pozvao na orahe, hteo je da mu se oduži i pozva ga da pođe sa njim da ga on počasti. — Sigurno se već ohladio—govorio je Milošina prilazeći porciji. Ali, kada je dohvatio skrivenu porciju, oseti da je lagana. Zavirivši u nju, vide da je prazna. Samo su se na njenom dnu još poznavali tragovi od kašika. Milošina je držao praznu porciju u ruci i ispitivačkim pogledom gledao oko sebe, dok se u logoru na proplanku okruženom voćnjacima prolomio smeh. Smejao se i Vlado. Shvativši da je nasamaren i da je ostao i bez oraha i bez pekmeza, okrenuo se prema nama i onako kroz zube promrsi: — Smejte se, smejte, ali čuvajte energiju, trebaće vam noćas za akciju na neprijatelja, a Milošinu više ne prevariste. Posle toga, Milošina ponovo nabra šljiva, skuha novi pekmez i kada smo se skupili oko njega zadirkujući ga, on nas upozori da mu "peta kolona" više ne može podvaliti. Petar BABIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument