TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BORKA UMALO NE OSTADE Između bitke na Neretvi i Sutjesci došla sam u 3. bataljon 3. krajiške brigade. U mom novom bataljonu zatekla sam mnogo devojaka iz Bosanske krajine. Većina je bila od početka u brigadi, a neke su se priključile iz Centralne bolnice, posle bitke na Neretvi. Moje strahovanje prilikom prelaska, kako će me primiti u novu brigadu, bilo je neopravdano. Krajišnici su me, zaista, lepo primili. Naročito sam se obradovala ovim mladim devojkama, jer sam znala da su požrtvovane i hrabre. Uspela sam sa njima da organizujem sanitet bataljona i da u bici na Sutjesci uspešno odgovorimo zadatku. A on nije bio nimalo lak. Među bolničarkama bila je i mala Borka, četrnaestogodišnja devojčica iz okoline Bosanskog Petrovca. Srednjeg rasta, vitka, kratke crne kovrdžave kose, vedrog lica, nežna i mila. Ni sada ne znam zašto, ali od prvog susreta osetila sam ogromnu ljubav prema njoj. Iako nisam bila mnogo starija, postavila sam se kao da sam joj starija sestra ili majka. Borka je vredno učila i osposobila se za iskusnu bolničarku. Voleli su je svi u bataljonu, ne samo kao najmlađu drugaricu nego i zbog njene požrtvovanosti i brige o ranjenicima. Kad smo posle bitke na Sutjesci prešli u istočnu Bosnu, nekoliko puta smo prelazili prugu Sarajevo — Prača, i to noću. Ja sam nastojala da Borka uvek bude uza me. Posle jednog prelaska pruge, logorovali smo iznad nekog sela u šumi. Odmarali smo se, šalili i razgovarali. Nismo ni primetili da nam se prikrada neprijatelj. Najedanput — uraganska paljba iz mitraljeza i povici: "Drž'te ih! Hvatajte ih žive!" To me je prosto trglo iz razmišljanja. Skočila sam, zgrabila svoju sanitetsku torbicu i poletela prema štabu bataljona. U istom momentu počela je borba. Na sve strane čulo se: "Ura! Napred proleteri!" Čula sam glas našeg komandanta Jove Trikića koji je pozivao borce na juriš. U istom momentu čuo se poziv jednog ranjenog druga: "Borka, drugarice, dođi, ranjen sam!" Mala Borka je poletela ka njemu, da mu ukaže pomoć, onako kako je ona to uvek i činila. No, u tom trenutku rafal je zahvatio obe njene noge. Čuvši njen krik, poletela sam ka njoj. Ležala je ispod jednog plota. Iz partizanske kape virio je njen uvek nestašan mali čuperak kose. Gledala me je molećivo, ne shvatajući koliko je teško ranjena. Ukazala sam joj prvu pomoć, trudeći se da se po izrazu moga lica ne vidi da je ona težak ranjenik. U tim trenucima mislila sam kako ćemo je izvući. Milovala sam je i mada sam čula povike i drugih drugova, nisam je napustila. Znala sam da će druge drugarice priteći njima. Ostala sam uz moju Borku. Polako sam se digla da potražim drugove koji će mi pomioći da je stavimo na nosila. U tom momentu čula sam glas komandira čete: "Mila, Mila, lezi!" Instinktivno sam pala na zemlju. Preko moje glave odjeknuo je pucanj. Okrenuvši mahinalno glavu prema glasu komandira, videla sam jednog ustašu kako posrće i pada. Bio je mrtav. Ubio ga je komandir i tako spasao mene i malu Borku. Istog momenta zgrabila sam, uz pomoć komandira, teško ranjenu Borku i ponela je prema prvoj seoskoj kući, u kojoj nije bilo nikoga. Borku nismo mogli poneti, morali smo čekati da se završi borba. Bataljon se povlačio prema obližnjoj šumi i spremao se za protivnapad. Stavila sam je na krevet i prekrila gunjevima da je neprijatelj ne bi pronašao. Borka me je uhvatila za ruku i tihim glasom prošaputala: "Mila, jel'da me nećeš ostaviti?!" Znala sam kakva je situacija, te da moram poći za bataljonom da i sama ne bih pala neprijatelju u ruke. Rekla sam oj: "Ne, Borka. Ni ja ni drugovi nećemo te ostaviti." U međuvremenu, čula sam ustaške glasove koji su se sve više približavali kući. Mahinalno sam istrčala napolje, skočila u jedan džbun i pogledom tražila drugove iz bataljona. Videla sam ih na ivici šume kako se raspodeljuju. Znala sam da će sada biti kontranapad. U tom momentu čulo se ono naše partizansko: "Ura! Napred proleteri!" Šćućurena u džbunu, sva radosna što vidim da naši idu na juriš, drhtala sam za Borku koja je ostala u kući. Najedared, ustaše su počele da se povlače, prolazeći pored kuće. Ja sam imala samo pištolj. Mislila sam: ako uđu u kuću, sa Borkom je svršeno. Šta ja tu mogu pomoći!? Uzdala sam se u svoj pištolj. Iz tog razmišljanja trgao me je glas komandanta: "Napred drugovi! Oni beže! Hvatajte ih!" To mi je dalo nove snage. Povikala sam i ja: "Drugovi ovamo! Borka je teško ranjena. Pomozite mi!" Istog momenta utrčala sam u kuću, prišla krevetu, i rekla joj: — Borka, tu sam! Evo drugova! Sad ćemo te izneti! Drugovi su zaista stigli. Stavili smo malu Borku na nosila i poneli. Nikome nije bilo teško nositi malu, hrabru i požrtvovanu bolničarku i omladinku. U toj oskudici nastojali smo da je raspoložimo i sa kockom šećera koju su joj davali drugovi. Nosili smo je preko planina i reka, kroz ostale borbe, sve do onog momenta kada smo uspeli da je pošaljemo u Italiju na lečenje. Koliko sam bila srećna posle rata, kada sam u oslobođenom Beogradu, na Terazijama, videla Borku, veselu, nežnu, onakvu kakvu smo je svi znali u bataljonu. Zagrlila sam je i dugo, dugo ljubila. Mila NEŠOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument