TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BRAĆA KUKOLJ IZ KRNJEUŠKE ČETE Kao žrtva ustaških zločina pod Risovom gredom, na Grmeču, koji su započeli juna 1941. godine, među prvim je pao Milan Kukolj, dugogodišnji krnjeuški šumar, otac šestoro nejake dece. Na zborovima po Bosanskoj krajini ustaški šefovi pozivaju na istrebljenje nedužnog gradskog življa. Zatvori prepuni. Škole, crkve i domovi nadomeštaju nedovoljan zatvorski prostor. Među uhapšenima je i Milan. Snažna, krupna ljudina pedesetih godina, uvek spreman da se suprotstavi bilo čijoj sili i ma ko je sprovodio. Po Bihaću se prepričavalo, u ustaškim krugovima, kako ga treba što pre skratiti za glavu, jer, zlu ne trebalo, može biti opasan. Jednog junskog popodneva 1941. godine kamioni su se zaustavili pod Risovom gredom. Isprebijani ljudi upleteni u konopce i žicu, stavljani su kao cepanice na prašnjavu cestu. Utabanim puteljkom gomila je krenula ka pećini, za koju se do tih dana gotovo i nije znalo. Tupi udarci kundaka i puščanih cevi lomili su rebra ustaškim žrtvama. Gomila se primicala bezdanu oko koga su ričući njuškala risovačka goveda. Izbezumljeni ljudi nemo su gledali ovaj nesvakidašnji prizor. Stoku koja je pomamno rikala na omirisanu ljudsku krv — i "stoku" koja je nasumice kundačila ne birajući deo tela žrtve. Masakr je započeo tu, na korak dva od otvora pećine. Njemu je prethodilo ispražnjivanje džepova, skidanje upotrebljivih delova odeće, vađenje zlatnih zuba. A potom je nastupilo mučenje po metodima kakve svet ne pamti ni za vreme turskog zuluma po Bosni. Kamama su sečeni udovi, jedan po jedan. I oči su, sa merakom, kamama vađene. Najpre jedno, pa predah dok se ispuši cigar duvana, zatim drugo. Urlik unakaženih ljudi mešao se sa rikom podivljalih goveda, ali sve je to bilo uzalud, jer do kraja života u pitanju su bile samo sekunde, minuti, ovisno od vrste mučenja i količine krvi koja je ostala u organizmu. Milan Kukolj je izdržao sečenje nosa, trpeo je i vađenje jednog oka. A onda? Šta je bilo, pouzdano se ne zna. Pričalo se da mu se u jednom momentu ustaški dželat našao u naručju i bez daha zajedno s njim živ otišao na dno provalije. Na ulicama bihaćke čaršije našla su se nezbrinuta Milanova deca. Znali su za očevu smrt i za priču koja je kružila po bihaćkoj čaršiji. Iako maloletna, deca su bila svesna svog položaja. Znala su da treba živeti, pa i oca svetiti ako im se ikada ukaže prilika za to. Jer ljubav prema ocu bila je ovom tragedijom toliko potencirana da ih je podstakla na traženje mogućnosti za osvetom. Majku su davno, još kao mališani, prežalili. U sećanju im je ostao njen lik mučenika, ispijen dugogodišnjim bolovanjem od sušice, pa se sva ljubav prema njoj prenela na oca. Teško je bilo shvatiti situaciju u kojoj su se našli mališani u ovim kobnim danima, leta 1941. godine. Ustanak ih je zatekao u Risovcu, u kome su prvi put ugledali svet, u kome su odrasli i proveli deo detinjstva sve do gimnazijskih klupa. Krnjeuška četa zamenila im je dom i porodicu. U njoj su ponovo našli sebe, ali u potpuno izmenjenoj ulozi i pod sasvim drugim uslovima života. Rov i puška zamenili su gimnazijsku klupu i pero. Teško je shvatiti šta je značio ovaj preokret za psihu dečačića u čijim se džepovima još dugo mogla pronaći po koja zaostala dečja igračka, sa kojom su se do juče razveseljavali na bihaćkim sokacima. Za Mišu, najstarijeg Milanovog sina, nisu ništa znali. Otišao je u Srbiju kada je završio malu maturu. Verovali su da će kao napredan omladinac umeti pravilno da se opredeli jer to su uradili i oni, mnogo mlađi od njega. Tek kasnije, u toku rata, čulo se da je Mišo politički komesar u jednoj od srbijanskih jedinica. Marko, drugi po redu Milanov sin, je po prirodi bio blage naravi, veoma skroman i tih. Momčilo je pa suprotan njemu; temperamentan i nestašan. Aco, najmlađi Milanov sin, kao da je pokupio sve najbolje osobine svoje braće. A sve njih krasila je jedna od najplemenitijih osobina u ratu: bili su hrabri i odvažni borci i uzorni mladi komunisti. Nikada se nisu razdvajali. A na svakom zastanku, predahu u borbi i na maršu nalazili su vremena da kažu po koju reč jedan drugome, da se posavetuju, kritikuju ili našale na račun nekog od njih. Zavoleli smo ih još od samog početka. Ceo kolektiv naše čete, naš bataljon, svi smo ih voleli. Bili su suviše mladi i neiskusni, pa smo ih sažaljevali, čuvali i brinuli o njima koliko god se moglo u uslovima u kojima smo živeli. U našoj Krnjeuškoj četi sva trojica su rasla i sazrevala. Aco je bio najmlađi borac u četi. Nosio je italijansku pušku. I kada bi je obesio o rame kundak bi mu udarao o kamenje. Borci su ga zbog toga zadirkivali, a on bi se katkad i naljutio, ali sve bi to bilo kratkotrajno. Kada su se 1942. godine kao borci i oslobodioci pojavili na bihaćkim ulicama, većeg oduševljenja i radosti za vreme celog njihovog života nije bilo. Rasli su od ponosa što su partizani, vojnici u uniformi. Našli su vremena da obiđu kraj u kome su živeli, ulice i sokake u kojima su se do juče nezapaženi dečaci igrali, drugove sa kojima su u đačkim klupama sedeli. Bili su presretni na te susrete, odvažni i ponosni na put koji su kao mališani odabrali. Jer, biti partizan u ono vreme, biti borac revolucije to ni malo nije bilo lako. Trebalo je imati mnogo odlučnosti, volje i sposobnosti, a posebno biti spreman na velike napore i samoodricanja. Mnogo su im njihovi vršnjaci zavideli na svemu tome, a braća Kukolj rasla su od ponosa. Ko zna koliko su se puta istakli kao borci u bitkama, kao mladi komunisti na raznim političkim zadacima, kao primerni drugovi u danima kada smo preživljavali teške krize i neuspehe, kada smo pobeđivali i radovali se. Marka, najstarijeg brata Kukolja, to je brzo uzdiglo do funkcije sekretara skojevskog aktiva, Momčila jednog među najhrabrijim borcima, a Acu mezimče i ljubimca čete. I u operacijama kroz bitke na Neretvi i Sutjesci, njihova borbenost, izdržljivost i svežina, ostavljali su na sve nas neizbrisive utiske. Bili su to svetli likovi koji zaslužuju dužnu pažnju i veliko poštovanje. I kada danas razmišljamo o borbenom putu Krnjeuške čete, čijih je samo sedam komandira palo smrću junaka u toku NOR-a, sasvim nehotice pred očima nam se ređaju likovi braće Kukolj, omladinaca i komunista. U dubokom je sećanju događaj koji se odigrao u rano jutro 17. juna 1943. godine. Naš 3. bataljon zaustavio se iznad železničke pruge Sarajevo — Višegrad, negde u blizini Prače. To je bio treći dan nakon probijanja poslednjeg neprijateljskog obruča na Sutjesci. Zastali smo ne da se odmorimo, a bili smo premoreni, već zbog toga što nam je oklopni voz presekao put. Neprijatelj nas je osmotrio. Iz oklopnih vagona kosili su mitraljezi. Nesreća je htela da je rafal sasekao baš njih dvojicu, braću Marka i Acu Kukolj. Pa zar je to moguće? — zapitala se cela četa. Markova i Aleksandrova smrt nanela je težak udarac našoj četi, a pogotovu Momčilu, srednjem bratu. Sleteli smo se oko njega. Morali smo ga brižljivo čuvati, jer, isuviše smo ga dobro poznavali da bi ga i za momenat izgubili iz vida. Momčilo je smrt braće stoički podneo, upravo onako kako je njemu i mnogim junacima i dolikovalo. — Pustite me, drugovi, — govorio je Momčilo u momentu dok je oklopnjak stajao u useku železničke pruge. — Pustite me, bogamu, pa ja znam šta radim! Prošlo je dugo vremena od tog tragičnog 17. juna 1943. godine, a Momčilo se nije mogao pomiriti s tim da Marka i Acu neće više nikad susresti na odmoru, zastanku, na prenoćištu; da s njima neće moći izmeniti utiske iz borbe, sa priredbe ili iz zasede. Tugovao je, dugo je tugovao, ali je umeo to sakriti od drugova. Kad smo ga hteli rasporediti na neku dužnost van streljačkog stroja, Momčilo je oštro reagovao, a mi smo morali popustiti. Na Bugojnu, Zenici, Banjaluci i u drugim značajnim bitkama, Momčilo nas je ne samo zabrinjavao već i zadivljavao svojim podvizima i smelošću. Dobijao se utisak kao da želi nadoknaditi nedostatak Marka i Ace. Kada smo početkom 1944. godine birali najbolje za slanje u pilotske škole u SSSR, Momčilo je bio na čelu liste. To je bila i njegova neizmerna želja. — Pa šta mislite, drugovi? Kada se jednog dana stuštim odozgo, kroz oblake, kao strela na oklopnjak! Biće fantastično. Leteće on u vazduh kao da je od hartije! To je za mene! Verujte da ću deset puta više uraditi nego danas. I zaista, Momčilovom temperamentu, njegovoj odlučnosti, hrabrosti i bistrini, njegovoj snalažljivosti u složenim situacijama, poziv pilota potpuno je ležao. On je imao posebnu sklonost, talenat za tehniku. Mi nismo pogrešili što je baš on iz naše čete bio među prvima za koga smo jednoglasno rekli: da! Kao komandir lovačke eskadrile, posle završenog rata, na jednoj vežbi, na peščari kod Bele Crkve, vodio je vazdušni boj sa "neprijateljem". Sve nas posmatrače je oduševio, a najviše mene Ljubišu Ćurguza komesara njegove lovačke divizije i nekadašnjeg sekretara partijske organizacije u kojoj je i Momčilo rat proveo. Poznavao sam ga u dušu. Divio sam se njegovom starešinskom i letačkom talentu — svi smo se time ponosili. Ali, Momčilo je ostao onakav kakvog smo ga svi poznavali: temperamentan, neustrašiv, nestašan i samouveren. Takav je bio kao dete za vreme igre, kao borac u bici, kao pilot u vazduhu. Od aviona, savremenog lovca, u ono vreme tražio je više nego što je ovaj mogao dati. Poigravao se s njim kao sa običnom igračkom. A tehnika je tehnika. Ona ima svoje ćudi. Upravo te njene ćudi Momčilo je smelo otkrivao. Desilo se da je na jednoj vežbi kod Skoplja, koju su mnogi od nas posmatrali, kao strela sa svojim lovcem JAK-3 otišao duboko, duboko pod zemlju. Ispred posmatrača na ledini ostala je samo jedna crna mrlja krvlju i uljem pokvašena. Ostalo je krilo aviona u zemlji pobijeno, kao spomenik junaku, poslednjem od trojice braće Kukolj iz Krnjeuške čete. Ljubiša ĆURGUS i Milenko STUPAR Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument