TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
POGINUO JE USPRAVNO Boško Kovačević bio je malog rasta. Sigurno mogu reći najmanji, ali jedan od najhrabrijih u našoj četi. Zvali smo ga "Mali Boškić". Kad smo se vraćali sa Sutjeske juna 1943. godine vršio je dužnost komandira voda u jednoj četi 2. bataljona. Na marševima u istočnoj Bosni često nas je napadala muslimanska milicija. U stvari, to su bile naoružane grupe seljaka koji su se nalazili u službi ustaša. Na planini Jahorini 19. jula 1943. godine, za vreme našeg pokreta ubili su nam komandira 2. čete Jarić Gavru i još nekoliko boraca. Saznali smo za raspored jedne grupe izdajnika ove vrste kod sela Kamenice (južno od Podgrada) i dobili zadatak da ih likvidiramo. Oni su se nalazili u jednoj pošumljenoj jaruzi. Zapravo, to nije bila gusta šuma nego mestimično i na izvesnim odstojanjima razbacani grmovi i drveće. Plan
za uništenje ovih izdajnika bio je jednostavan. Marko Knežević, sa još nekim
drugovima, postavio se u zasedu na mestu gde smo očekivali da bi neprijatelj
pokušao da beži. Boško Kovačević, moj stric Grbić Ilija i ja dobili smo
zadatak da se krećemo jarugom, pretražimo sve grmove i da ih otkrijemo. U
ovakvim slučajevima muslimanska milicija obično je vršila raspored po manjim
grupama, 2 do 3 čoveka. Oni su poznavali teren, jer je to njihov rodni kraj i
bili su majstori u izboru skloništa i maskiranju. Do tog vremena mi smo već
bili iskusni borci. Vraćali smo se sa Sutjeske i Zelengore, gde smo se i borili
sa elitnim nemačkim jedinicama, pa ovakve vojske nismo se mnogo ni plašili. Kad
smo završili sve pripreme, krenuli smo da izvršimo zadatak. Bio je 20. jul
1943. godine. Boško i Ilija bili su naoružani automatima, a ja mitraljezom.
Kad smo krenuli Boško je bio u sredini, ja desno od njega, a Grbić Ilija levo.
Krenuli smo se oprezno, pregledajući grm po grm i delove manjih šumica.
Povremeno smo zastajkivali, prikradali se i vrlo oprezno pretraživali žbunje.
Jaruga koju je trebalo da pretražimo bila je dugačka oko 2 kilometra. Bilo je
leto, sve drveće zeleno pa nam je i to otežavalo da ih brže pronađemo. Već
smo prešli više od kilometra a njih nema. Do tada smo se kretali i na izvesnim
rastojanjima. Već smo posumnjali da se oni tu uopšte nalaze. Boško je bio
vođa grupe. Stajao je kod jednog gustog grma i dao znak nama dvojici da dođemo
kod njega. Prišli smo mu i, što se kaže, stali rame
uz rame. On je stao u
sredinu. Šapatom smo razgovarali kako da produžimo dalje. Grbić Ilija reče:
"Majku im njihovu, nema ih nigde", a Boško mu odgovara: "Moramo
ih naći! Sigurno su tu negde". Još hteo nešto
da kaže, ali u tom momentu primetismo kao da grm pred nama malo pokrenu. Iz
grma planu puška prema Bošku i raznese ceo gornji deo glave. On pade bez reči. Banditi su, dakle, bili u grmu kod kojeg smo mi zastali. Njih trojica su, ali je samo jedan opalio i to samo jedan jedini metak. Nas dvojica stojeći, i do kraja iznenađeni, kao po komandi primetivši puščane cevi u grmu, jednovremeno povukosmo naše obarače i sasusmo rafale ispred sebe. U takvom momentu čovek nije sposoban da precizno gađa. Oni su počeli bežati najvećom brzinom. Bežali su baš u pravcu gde je bio u zasedi Marko Knežević. Potrčali smo za njima. Dvojica su krenula desno, prema našoj zasedi, a jedan levo. Onog što je pošao levo stigao je, i sa par metaka u pokretu, ubio Grbić Ilija. Za onu dvojicu bili smo sigurni da beže na pravo mesto. Tako je i
bilo. Marko ih je, sa još nekim drugovima, žive hvatao. Kad su im se banditi
približili, na jednog je skočio Marko, i onako hrvući se s njim, uspeo da ga
savlada i razoruža. Naravno, kad smo ovu akciju završili uhvaćeni banditi
dobili su zasluženu kaznu. Poginulog Boška
izneli smo na jedno brdo u blizini mesta gde je poginuo. Prikupila se naša četa,
koja je već navikla na takve nemile događaje. Sahranili smo ga, odali mu
poslednju poštu i priznanje. Bila je već
noć. Naša četa je bez reči produžila pokret prema Bosanskoj krajini. Boško
je sam, bez svojih drugova, ostao u tihoj noći, na jednom visokom brdu, baš u
blizini mesta gde smo streljali i njegove ubice. Na um mi padoše njegove reči,
kad smo se probijali sa Sutjeske: "Jedva čekam da stignem do Cvjetnića!
Već sam puno poželeo roditelje i ostale poznanike. Ako sretno stignemo posle
Neretve, Drine, Sutjeske i Zelengore, imaćemo šta da pričamo". Ali u Cvjetnić,
njegovo rodno selo, Boško nije stigao. Njegove želje su preneli ratni drugovi
koji su s njim delili dobro i zlo.
|