TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

IZNENADILA ME JELINA HRABROST Prva četa 3. bataljona posle dugih borbi i marševa, nespavanja, bez hrane i sa malo municije dobila je zadatak da u sklopu napada na Podgrab i Sjetlinu likvidira bunkere uz železničku prugu, u kojima su bile ustaše. Negde oko 3 sata, 17. jula 1943. godine, pažljivo smo došli do bunkera i upali u njih bez ijednog ispaljenog metka. Ustaša tamo nije bilo, što nas je iznenadilo. Osetivši da im se približavamo, na vreme su napustili bunkere. Time je naš zadatak bio izvršen bez borbe. Četa je krenula prema Podgrabu, čudnim osećanjem kao da smo nešto izgubili. Noć je bila tiha, topla i veoma prijatna. Miris šume i sveža vazduha opijali su naše borce. U daljini su se čuli petlovi kako najavljuju praskozorje. Idući u koloni, razgovarao sam sa Jelom Kosanović. Pričali smo o Petrovcu, odakle je ona rodom, o zločinima koje su tamo izvršile ustaše. Ona je na te zločine bila veoma ogorčena. Svaki razgovor o ustašama kod Jele je izazivao suze. Da bi razgovor skrenuo sa neprijatnih događaja, promenio sam temu i sa Jelom pričao o devojkama, o prelu, o životu na selu, o tome kako će biti lepo kad se završi rat. Jela je puno tugovala i bila u neizvesnosti šta je sa njenima koji su ostali kod Petrovca? Ovde u bataljonu, sa nama je bio njen brat Aleksa Kosanović, koga je veoma volela. Iako čio i hrabar momak, Jela je u priči još više uveličavala Aleksine kvalitete, baš iz silne ljubavi prema bratu. Kad sam mu kazao on bi se samo nasmejao i odgovorio: — Ja bih više voleo da o mojoj lepoti govori drugarica Mara — cura koju je Aleksa voleo. Razgovor između mene i drugarice Jele prekinuo je kurir, koji je došao iz štaba bataljona. Dobili smo naređenje da 1. četa zauzme žandarmerijsku stanicu Podgrab, gde su se nalazile ustaše. Ovaj zadatak trebalo je izvršiti u toku noći, pre svitanja. Sa četom sam krenuo brzo na izvršenje novog zadatka. Žurili smo ali i zora je svitala. I dan je "žurio". Nastalo je "takmičenje" izmedu čete i zore koja se približavala. Prostor se nije mogao preskočiti, a nismo dobro poznavali put, pa nas je dan prevario i pre je svanulo no što smo stigli da izvršimo postavljeni zadatak. Jutarnji sunčani zraci su se probijali kroz zeleno lišće i obasjavali kolonu boraca 1. čete. Bili smo blizu zgrade koju je trebalo zauzeti. Ustaše su otvarale mitraljesku vatru. Oko zgrade je brisani prostor. Prilaz zgradi bio je težak. Rasporedio sam četu u manje kolone, sklanjajući borce u zaklone i razmišljao za trenutak: "Kako prevariti ustaše"? Mi smo bili brojno jači. Ustaše imaju povoljnije položaje, utvrđene zgrade. Mi nemamo ni minobacače, ni artiljeriju. Sve je ostalo na Zelengori za vreme bitke na Sutjesci. Pomislio sam: jedino rešenje je privući se blizu i baciti bombe u zgradu; upaliti je na taj način pohvatati i pobiti ustaše! Privlačenje do zgrade i bacanje bombi treba da štite puškomitraljezi. Konačno sam odlučio da bombe u zgradu ja bacam, misleći da ću tako najbolje izvršiti zadatak, a sačuvati borce od gubitaka. Svaki gubitak u četi padao mi je veoma teško! Odredio sam da me štite puškomitraljezi za vreme prebacivanja do zgrade i bacanja bombi. Prikupio sam dosta bombi, uspešno se prebacio do zgrade i otpočeo ih bacati na ustaše. Borba se razvijala povoljno, a pobeda približavala kraju. Naši puškomitraljezi su paralisali ustašku vatru. Okrenuo sam se prema borcima čete i začudio se kada sam ugledao pored sebe Jelu Kosanović. Ona se prebacila do mene na sopstvenu inicijativu i donela mi nekoliko bombi. Malo kasnije bio sam ranjen od parčadi bombe na više mesta. Jela Kosanović mi je brzo previla rane. Sa svih strana napadali su borci 1. čete, a stigao je i deo 3. čete. Zgrada je brzo počela da gori, a ustaše, oni koji su ostali živi, izašli su iz zgrada i predali se našim borcima. Zadatak je uspesno izvršen. Iznenadila me je hrabrost Jele Kosanović. Bila je to nežna i lepa devojka. Njenu mladost prekinuo je rat. Ona se brinula za svoju porodicu za majku koja je ostala kod Bosanskog Petrovca. Često je govoria: "Da li je živa moja majka, ili su je ustaše ubile"? Nije znala ni šta je sa njenim voljenim momkom. Svu svoju mladalačku snagu i ideale poklonila je borbi. Bila je svesna da će preko borbe doći i sloboda, a sloboda doneti lepši život. Jela je često pevala, kao i ostale drugarice: "Imam i ja momka partizana, on je borac od prvoga dana"; i, "Dragi druže ljubavi se mani, već se bori na radničkoj strani". Đuran KOVAČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument