TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
PUŠKOMITRALJEZAC
STEVO RAKOCIJA Dve
godine je nosio puškomitraljez. Dobro ga se sjećaju svi preživjeli drugovi iz
3. (Bravske) čete 3. bataljona. Krajem jula 1943. godine, nakon borbi kod Sokolca, jednu celu noć smo marševali,
da bismo u zoru zastali radi kraćeg odmora. Umorni od dužeg marša,
neispavani, a još i iskvašeni gazeći rosnu travu, dobro nam je došao ovaj
zastanak, a posebno je bilo prijatno jutarnje sunce na kojem smo se mogli osušiti.
Kuvari su se dali na posao. Drugovi iz čete pristupili su čišćenju oružja.
Jedni, među kojima sam i ja bio, otpočeli su sa "čitanjem novina",
kako smo zvali rad na trebljenju veša od vaški. To je i te kako bilo važno. Stevo Rakocija je u prvom redu prebrisao i doveo u ispravnost svog
"brnca". Nikada svoje oružje nije rasklapao na kraćim zastancima,
ili kada mu nije bilo poznato obezbeđenje jedinice. Kada je ovo činio, to je
zaista bilo neophodno, te bi taj posao obavio veoma brzo. Ne znam kakav je u tom trenutku bio sistem obezbeđenja i osiguranja
bataljona, niti mogu detaljnije da opišem dejstva četa i bataljona, pošto smo
iznenadno napadnuti od Nemaca, sa komunikacije koja vodi za Sokolac. Činjenica
je da je došlo do ozbiljnijeg iznenađenja, na osnovu čega se može zaključiti
da su zatajili elementi obezbeđenja za vreme odmora. Usled toga je i bilo moguće
da se Nemci jačim snagama privuku bliže našem razmeštaju i iz neposredne
blizine otvore vatru. Na prvi rafal neprijateljskih "šaraca" naša četa je skočila, a požurivana od komandira, potrčala na položaj. Puškomitraljesci koji su se zatekli sa rasklopljenim oružjem, brzo su ih preneli u šatorskim krilima u najbliži zaklon i tamo sklopili. Iako su brzo obavili, to je ozbiljno uticalo na gotovost jedinice. Misleći da se radi o manjim izviđačkim delovima neprijatelja, četa je jurnula na njega, a to su učinile i druge čete našeg bataljona. Međutim, pošto smo brzo došli u dodir sa neprijateljem, osetili smo prisustvo jačih snaga koje su već imale zauzete položaje, a i samo iznenađenje koje su nam priredili, bilo im je dovoljno za prednost. Pre nekoliko dana sam dodeljen puškomitraljescu Rakociji za pomoćnika, pošto mu je raniji pomoćnik poginuo. Stevo je žurio, u sastavu odeljenja, da bi što pre izišao na prednju ivicu udolja i pre Nemaca zauzeo pogodan položaj za otvaranje vatre. Međutim, Nemci su već zauzeli dominirajući položaj neposredno ispred ovog udolja. Usled toga nije bilo moguće sa naše strane otvarati precizniju vatru, a da se ne izložimo brišućoj vatri Nemaca, tim pre što su oni natkriljavali naš rejon, a time se već očitavalo poluokruženje. Komandir
voda naredio je da se povučemo pozadi, na bolje položaje. Stevi je bilo
neugodno gledati kako je komandir gnevan, što je vod upao u ovakvu klopku i što
sa ovog mesta ne može da otvara vatru, a vidi da ga Nemci opkoljavaju. Posle
dva do tri kraća rafala koje je opalio na nemačkog "šardžiju",
Stevo se osvedočio da ne može sa tog mesta efikasno da gađa. Ovim su Nemci
bili još više ohrabreni, te su pojačali vatru na naš položaj sa čela, dok
su njihovi delovi već dublje nastupali na našem desnom i levom krilu. Stevo
Rakocija se odlučio da se brzo povučemo na bolji položaj, odakle bi mogao
efikasnije otvarati vatru i omogućiti već otpočeto izvlačenje čete. Kako je
zemljište na pravcu izvlačenja sa usponom i otvoreno, to je nudilo efikasno
dejstvo Nemcima, a uz to bilo je potrebno i da mi preskačemo drvene ograde. Sve
je to činilo da je situacija bila veoma ozbiljna, sa malo verovatnoće da se
uspešno izvučemo. U ovakvim momentima, primarno je bilo izvlačenje puškomitraljesca
da bi iza boljeg zaklona otvorio vatru i time omogućio uspešno izvlačenje
voda i ostalih delova čete. Bez toga bi neprijatelj brže izbio na istočnu
ivicu šume, odakle bi izložio brišućoj vatri naše jedinice, koje su se
izvlačile preko čistog prostora (200— 400 metara), u težnji da se dohvate
veće borove šume i na njenoj ivici boljih položaja. Stevo je u
nekoliko skokova, praćen vatrom Nemaca na rastojanju od 60 metara, pretrčao
najteži uspon doline, zatim preskočio ogradu, zalegao i odmah otvorio vatru.
Ja sam na prvi rafal Stevinog "brnca" potrčao za njim, ali sam brzo
morao da prilegnem. Videvši da se jedinice nalaze u kritičnoj fazi izvlačenja,
te ako i on napusti položaj, Nemci će izbiti na ivicu šume i naneti osetne
gubitke ne samo našoj četi već i drugim delovima bataljona, pa iako je izložen
velikoj opasnosti, Stevo je bez komande ostao na ovom položaju i kratkim
rafalima usporavao nastupanje Nemaca. Slušam Stevine rafale i strepim. Nestaće
mu municije, a rezerva je kod mene! Uzalud iščekujem samo "minut"
između Švabinih rafala, pa da pretrčim rastojanje između mene i Steve. Švabe,
upravo iznad moje glave, gađaju neprekidno Stevin mitraljez i presudni
"minut" nikako da ugrabim. Kako nije mogao da me osmatra, Stevo je zaključio, kad me već nema, da sam
poginuo, te je pretrčao desetinu metara unazad, ponovo zalegao i otvarao vatru
na krila neprijatelja. Ova vatra bila je presudna za potpuno izvlačenje snaga
čete, delova drugih četa bataljona, kao i same komande bataljona. Upravo je
komesar bataljona Danilo Simonović, pri povlačenju sa delovima komande,
doviknuo: "Rakocija, otvaraj vatru!". Stevo je pre ove komande,
samoinicijativno, videvši situaciju otvarao vatru, spreman da se i sam žrtvuje.
Njegova hrabrost i požrtvovanje u ovoj borbi znatno su doprineli da pored totalnog
iznenađenja prođemo sa znatno manje žrtava. I meni je omogućio da se izvučem. Koristeći dejstvo njegovog mitraljeza,
u skokovima od zaklona do zaklona, uspeo sam da mu se približim. Ostala mi je
poslednja prepreka: oko metar i po visoka ograda od jelovih oblica, koju je trebalo preskočiti.
Pored puške, imao sam okvire sa rezervnom municijom za puškomitraljez i jednu
ručnu bombu. Potrčaše neki koji su bili na levom krilu iz sastava naše 1. i 2. čete.
Upravo u tom trku blizu mene je pao smrtno pogođen komandir 2. čete Mirko
Pilipović. Malo dalje poginuo je još jedan drug iz 2. čete. Nemci
su me skoro opkolili. Zadnji su sekundi i ja se odlučujem: "Radije da me u trku ubiju, nego
da me živa uhvate". Sjurih se brzo preko ograde,
s tim što sam prethodno prebacio šaržu sa okvirima. Čim
sam preskočio, brzo sam skrenuo u stranu. Rafal se stresao po samoj ogradi:
"Živ sam! Nisam ni ranjen"! — konstatovah. Potrčao sam do ivice šume,
a zatim sam čuo bolno dozivanje smrtno ranjene bolničarke naše čete. Nemci
već izbijaju na ivicu šume. Pošto su se naši već prebacili preko čistine i
dohvatili borove šume, Stevo se uspešno povukao s njima. Vatra je sa obe
strane prekinuta. Ja sam nakon kraćeg zalaska u šumu našao četu. Svi
su bili veseli, a posebno Steva kad me je ugledao, jer me je već proglasio
poginulim. Svi smo se rastužili
kad sam rekao da sam čuo glas bolničarke. Ako je već nisu našli i
ubili, verovatno je još živa. Predveče
su se Nemci povukli, a mi smo se vratili i našli živu bolničarku. Po njenoj
izjavi, Nemci su pucali u ranjene borce, a ona je pritajena u grmlju ostala živa.
Naredne noći četa je u svojoj koloni prenosila teško ranjenu bolničarku.
|