TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
POSLE SUTJESKE LEČlLI SMO SE U BAZI SEMBERIJE Od
svoje 2. čete 1. bataljona, koju smo nazivali Vrtočkom, odvojio sam se bez
uobičajenog pozdrava i oproštaja. Ranjen sam pri proboju preko Miljevine i upućen
na lečenje. Dok je moja brigada, oslobođena stega obruča, rušila uporište
za uporištem na putu kroz istočnu Bosnu, dotle sam ja sa svoja dva nerazdvojna
druga Dmitrom Jeličićem i Milom Vukšom išao u bolničkoj koloni od sela do
sela, od jedne do druge planine, preko cesta i potoka, dok se na koncu nismo
zaustavili u Semberiji. O
Semberiji smo uz put dosta lepog čuli. Pa, ipak, mi bismo radije išli za brigadom. Sve bismo teškoće podnosili
samo da se vratimo u nju, ali tu se nije moglo ništa izmeniti. U sembersko selo Crnjalovo stigli smo u svitanje, koncem jula 1943. godine. Čim smo ušli u selo našli smo nekoliko drugova i drugarica, terenskih radnika i aktivista. Dočekali su nas spremni, pa smo zaključili da su nas i očekivali. Ubrzo je celo selo čulo za naš dolazak. Raspitivali su se odakle smo, gde smo se borili, u kojoj borbi smo ranjeni, kako smo putovali; zvali su nas u svoje domove, nudili ponečim i obećavali da će nam kod njih biti lepo. Bili smo umorni i neispavani od pešačenja noću, ali srdačan doček je sve to odagnao. Naše
razgovore je prekinuo poziv za zbor. Kad smo se prikupili na određeno mesto,
pred nas izađe jedna drugarica, čini mi se da se zvala Dušanka, i poče nas
odbrojavati po pet, osam, dvanaest. Kako je koju grupu "kompletirala",
predavala je u nadležnost jednom seljaku i produžavala dalje. Mile, Dmitar i
ja smo i ovde bili jedan uz drugog, da nas ne bi rastavili u protivnom bismo se
bunili. U prvo vreme pomislili smo da nas raspoređuju po kućama u kojima ćemo biti smešteni. Međutim, umesto u kuću naš vodič izvede nas iz sela i povede preko polja. Zainteresovali smo se kud nas vodi? Objasnio nam je da tu oko sela postoje podzemna skloništa, udobna i dobro skrivena i da ćemo se u njima na miru lečiti i oporavljati. Nismo se ni malo tome obradovali, no i ovog puta nije bilo drugog izbora. Išli smo za našim domaćinom i razmišljali o skloništu i životu u njemu. Naš vodič je neočekivano zastao. Stali smo i mi zgledajući se. On je, ne govoreći ništa, osmatrao svuda unaokolo. Šta li sad očekuje? Kad se uverio da nikog nema u blizini, prišao je žbunčiću koga do tada nismo ni primećivali, povukao vešto postavljenu grančicu i podigao rešetkasti poklopac. Radio je to krajnje pažljivo. Kad se na mestu, odakle je smaknut poklopac ukazao otvor, bilo nam je jasno da je tu ta baza u koju ćemo se smestiti na lečenje. I opet smo bili iznenađeni! Očekivali smo da su ta skloništa negde u šumi ili u njenoj blizini, u nekom gaju ili bar šipražju, a ispalo je da su na sred njive, u pristranku jedva primetnog uzvišenja, koje je ličilo na nasip, na davno napravljenu gomilicu zemlje. Naš domaćin se prvi spustio dole, a odmah za njim je pošao Mile Vukša, koji nikad nije imao mira, stalno je bio u nekom pokretu. Oko mesec dana smo zajedno proveli u bolničkoj koloni preko istočne Bosne i Mile je sve vreme nešto činio. U pokretu se odvajao od kolone i zavirivao u doline, prolazio kroz šumarke i ispitivao skrovita mesta, a za vreme odmora je ispitivao teren i situaciju oko nas, raspitivao se kod seljaka o pojedinostima i tako mene i Dmitra uvek snabdevao svežim informacijama. Uz put je i ponešto od voća nabavljao i sa njim svoje utiske o bogatstvu sela ilustrovao. Ja i Dmitar smo ga opominjali da se ne odvaja suviše daleko. Podsetili smo ga i na njegov slučaj sa Zlatnog bora i Tare, kad je cela brigada prešla most kod Uzlupa a zatim ga iza sebe porušila. On je tada ostao na drugoj obali. Zamolio nas je da ga na to ne podsećamo. Bilo mu je očito žao Dane Ivančevića koji se utopio u pokušaju da ga prebaci preko reke. Naravno da ga više nismo podsećali na to. Bio je on smeo borac i jako dobar drug. Sada
je u bazu prvi sišao da bi ispitao njene zidove, otvore i tavanicu. Uz pomoć
druga koji nas je doveo, spustili smo se i ostala četvorica. Trebalo je podosta
vremena da se priviknemo na mrak i vidimo gde smo se obreli. Bila je to
prostrana prostorija. U nju se silazilo niz drvene lestvice. Duž jedne strane
su bile palače na kojima se nas petoro moglo komotno odmarati. Ispred
palače bilo je dosta prostora da se noge protegnu. Od
inventara, pored lestvica i palače, imali smo jednu posudu za vodu, a drugu za
biološke potrebe. "Veliku
nuždu", rekao nam je on, "moraćete regulisati tako da je obavljate
noću". Međutim,
najinteresantnije je bilo to što su iz naše baze vodile tri metalne cevi u tri
različita pravca. Uvodeći nas u dužnosti i upoznavajući nas sa pravilima
ponašanja, ovaj drug nam je rekao da trojica od nas treba da uzimamo i ispuštamo
vazduh kroz te cevi, dok će preostala dvojica sedeti bliže ulaznog otvora i
"posluživati" se vazduhom koji kroz njega dolazi. Prava svrha ovakvog
sistema ventilacije, zapravo, bila je u tome da se para koju izdišemo što više
dekoncentriše kako po njoj ne bismo bili otkriveni. Radoznali Mile je sve to isprobao, a već naredne noći proverio je gde naše cevi izlaze na svetlo dana i ustanovio da svaka od njih završava u nekom žbunčiću koji skriva i otvor cevi i razbija našu paru da bi se što manje primećivala. Na ovakvo rešenje Mile nije imao primedbe. Pre no što nas je naš domaćin napustio obećao je da će nam u toku noći biti doneta hrana, a da će nas i sanitetsko osoblje obilaziti noću; pozdravio se s nama, izvukao se na površinu i pažljivo stavio poklopac na otvor. Nas je ostavio da se privikavamo na nove uslove života, da prepričavamo uspomene i nagađamo o budućnosti. Dok je Mile ispitivao našu odaju, a ja ležao i odmarao se, Dmitar je razgovarao i upoznavao sa naša dva "sustanara". Jedan od njih je bio Gojko Stančić, iz Semberije (selo Popovo Polje), ranjen u borbi kod Birča. Drugi je bio Marko Savić, rodom iz okoline Birča. Obojica su bili naših godina i već pri prvom susretu su ostavili povoljan utisak. Dmitar je njih obaveštavao o nama, pričao im o Krajini, o našoj brigadi, o njenom borbenom putu i njenim borcima. Iako naviknuti na svakojake situacije i iznenađenja, ipak smo se sporo adaptirali na pasivni život. Mi smo se za dve godine ratovanja navikli da živimo u pokretu. Bili smo se izvežbali da u pokretu i spavamo. Svako zadržavanje na jednom mestu duže od dvadeset četiri časa, pa i posle višednevnih marševa i borbi, postajalo je dosadno i već smo želeli da idemo dalje. Hodati se sad nije imalo kuda. Nije bilo ni svetla ni vazduha, ni polja ni šuma, nije bilo ni pokreta ni zastanaka, ni komande: "Začelje brže!" "Gasi cigaretu!" "Tišina!" "Ne nabijaj!". Sve to nam je u bazi već prvog dana nedostajalo. Oko dva meseca sam proveo u toj bazi. Danju smo ležali u skrovištu, a uveče izlazili gore, šetali, udisali svež vazduh, osluškivali život oko nas i vodili duge razgovore. U toku noći su nas posećivali drugovi i drugarice, donosili nam hranu, previjali nas, porazgovarali sa nama i odlazili, ostavljajući nas našoj tišini i samoći. Oni su nas obaveštavali o situaciji i zbivanjima i kad bi otišli, analizirali bismo svaki događaj. Sa naročitom pažnjom smo se raspitivali o borbama za koje smo pretpostavljali da vodi naša brigada. Pod konac avgusta 1943. obavestili su nas da je naša brigada za borbu na Bugojnu pohvaljena od Vrhovnog komandanta. Radovali smo se uspehu naših drugova, a i tugovali što se brigada tako daleko odmakla od nas i tako nam sve nade o povratku u nju pokopala. Dani i noći su bili dugi i monotoni. Iznenađenja su se retko doživljavala. Sve je išlo po ustaljenom redu kao u najorganizovanijoj instituciji čije tradicije su duge decenijama. Pa ipak bilo je ponekad i uzbuđenja. Jednog jutra početkom septembra probudila nas je pucnjava. Prvo smo čuli poneku granatu, a onda su se i mitraljezi oglasili; najpre u daljini, a onda sve bliže i bliže, dok na koncu jedan od njih zatrešta iznad samog našeg skloništa. Mi smo ćutali i čekali ishod, a kad smo ga malo kasnije čuli dalje od nas, bili smo sigurni da ćemo ostati neotkriveni. Naši dugi dani su prolazili, a mi smo se polako oporavljali. Dmitar je prvi i otišao u jedinicu, malo kasnije i Mile, a ja sam ostao sve do početka oktobra 1943. godine, kada je i Bjeljina bila oslobođena i kada se nas oko 140 prezdravelih ranjenika iz 1. proleterske divizije našlo na okupu. Kako smo se počeli sakupljati, odmah smo počeli sa organizacijom odlaska i našu diviziju. Drugovi iz komande mesta pokušali su da nas rasporede u novoformirane jedinice, ali mi smo to odbijali, pa su nas na naš zahtev uputili u Tuzlu gde se nalazio štab korpusa. Štab korpusa smo zapravo našli u
Gornjoj Tuzli. Sutradan po našem dolasku okupili su nas u nekoj školi i tri viša
oficira iz štaba korpusa su došla na razgovor sa nama. Cilj
im je bio da nas ubede da ostanemo u njihovim jedinicama, ali mi smo i to
odbili. Želja nam je bila da idemo u svoje brigade i nikakva obećanja o
rukovodećim položajima nisu nam to mogla nadoknaditi. Sa ovim drugovima se
nismo mogli sporazumeti. O svemu tome je bio obavešten i komandant korpusa
Kosta Nađ, pa je i on lično došao da porazgovara sa nama. Međutim, on je
brzo shvatio da sa ubeđivanjem neće ići lako, pa je komandovao da zauzmemo
stav mirno i naredio lekaru da nas pregleda i oceni ko je sposoban za jedinicu,
a ko je nezalečen da ga uputi u bolnicu. Zatim je naredio načelniku štaba da
proglašene sposobnim rasporedi po jedinicama prema već izrađenom ključu.
Time su bile prekinute sve diskusije, za čas smo bili razdvojeni. Sa brigadom se nisam sreo. Slušao sam o
njoj i čeznuo za njom. Ni
Milu ni Dmitra nisam nikad više video. Izginuli su u jurišima svojih novih
jedinica, ne dočekavši ni slobodu, ni susret sa brigadom. A reč
"baza" ostala je u mom sećanju i ona živi sa mnom kao simbol
samovanja i nadanja.
|