TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

STOJA JE SPASENA ISPRED NOSA USTAŠA Godine 1943. svaka četa u našoj brigadi imala je u svom sastavu po nekoliko drugarica-boraca. One su većinom bile bolničarke, a istovremeno i odvažni borci. Jedna od njih Karanović Stoja bila je u 3. četi 2. bataljona. Posle proboja sa Sutjeske i Zelengore naša četa, u sastavu ostalih jedinica brigade, napadala je noću početkom jula 1943. god. na Sokolac, varošicu u istočnoj Bosni, gde su bile ustaše. Noć je bila vedra. Pošto je naš napad samo delimično uspeo, u zoru smo se morali povlačiti. Kada su ustaše primetile da se povlačimo, izašle su iz utvrđenja i krenule za nama. Ustaše siu galamile kao divlja horda i ta galama, pomešana sa dejstvom vatrenog oružja, davala je svitanju, inače vrlo lepom, tihom, stravičan izgled. Ja sam sa mojim mitraljezom štitio odstupnicu naše čete i povlačio se poslednji. Pošto je noć bila vedra, video sam dobro streljački stroj ustaša, kako se prebacuju i kreću za nama. Žurio sam da stignem četu. U jednom momentu čuo sam ženski glas koji je pozivao u pomoć. Prišao sam i video da je drugarica Stoja teško ranjena, i da nikud ne može s mesta sama da se kreće. Našao sam se u vrlo nezgodnoj situaciji. Ostaviti je nisam mogao, a ustaše su sipale vatru oko nas i bile su se već približile na 100 do 200 metara. Rešio sam da pokušam da je iznesem, a ako nas slučajno ustaše stignu ili mene rane, boriću se do poslednjih mogućnosti. Odmah sam joj rekao da više ne sme ni pisnuti. Ona kao da me nije dobro razumela, i dalje je jaukala. Onda sam joj zapretio da ću je ostaviti, pa neka je živu uhvate ako samo još jednom kmekne. Poslušala me je i, izgleda, razumela naš položaj u kome se nalazimo. O previjanju rane nije moglo biti ni govora. Uzeo sam teško ranjenu drugaricu na leđa, počeo da trčim i prebacujem se od zaklona do zaklona. Ustaše su nas već pristigle, zbog čega sam je spustio iza jednog zaklona, legao za mitraljez i počeo da gađam, kako bih omogućio da se prebacimo do sledećeg zaklona. Uspeo sam zadržati ustaše. One su polegle i počele se pojedinačno prebacivati. To nam je olakšalo da krenemo do sledećeg zaklona. Ovakav način kretanja ponavljao sam više puta dok nisam stigao svoju četu. Već je na pomolu bio dan i najviše sam se plašio da ne naiđemo na čist prostor (mislim na zemljište gde bi nas ustaše lako videle). Sreća nas je poslužila. Došli smo do jedne šumice i koristeći je kao zaklon, stigao sam zaštitničke delove brigade. U ovakvim situacijama čovek dobije snagu o kojoj nikad ranije ne bi mogao ni da pomisli da je poseduje. Kada težini drugarice Karanović, koja verujem da nije bila manje ispod 60 kilograma, dodam moj mitraljez, municiju i bombe, onda mi se čini da sam uz borbu nosio teret od 80 do 90 kilograma, što nije baš malo. Meni je posebno drago što sam ranjenu drugaricu, tako reći, ispred nosa ustaša oteo i spasio joj život. Petar GRBIĆ ŽlKA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument