TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Drugog dana po prelasku Miljevine odredili su me na dužnost u brigadni sanitet. Pridružio sam mu se na maršu. Kolona je bila duga. Preko stotinu ranjenika i bolesnika sakupilo se u toku bitke na Sutjesci. Neki od njih ranije nisu bili u našoj brigadi. Jedinice su ih uz put nalazile i izvlačile. Svi su bili iscrpljeni i izmučeni. Nekoliko teških ranjenika jahalo je na konjima. Bolničarke su im pomagale da se održe u samarima. Trojica su nošeni na nosilima. Ostali su išli pešice. Išli su uz pomoć štapova i uzajamno se pridržavali.

Slavko Zorić je ranjen u potkolenicu. I pored preloma kosti išao je pešice, uz pomoć bolničarke i štapa. Bio je borac pratećeg voda 2. bataljona. Znali su ga po hrabrosti i fizičkoj snazi. Sa lakoćom je prenosio nerasklopljen minobacač sa jednog vatrenog položaja na drugi. U telu snažnog gorštaka fizičke snage više nije bilo. Ostala je samo snaga volje i srce koje nije malaksavalo.

I drugarica koja ga pridržava bila je na izmaku snage. U svakoj drugoj prilici i nju bi trebalo negovati. Naprave desetak koraka, zastanu pa opet krenu.

— Ne valja — reče mi. — Mučim džabe i sebe i nju... Ova gnjatina je počela crniti... Javi Pećancu... Možda će naći što kljuseta ... I zavoja ako imaju ... Ovo se sve usmrdilo...

U prvom selu dali smo mu konja, čime su i Slavkove tegobe i bolničarkini napori bili ublaženi. Nekoliko dana kasnije, Božo, referent saniteta, amputirao je Slavkovu nogu. Odsekao je "handžarom" i testerom za gvožđe, bez anestezije i injekcije. No, sve je bilo kasno. Gangrena je isuviše uzela maha.

Idući dalje, primetio sam kako podalje od puta, iz šumarka, bolničarka izvlači nekog bolesnika. Prilazeći mi ona mi reče da je malaksao i da hoće da ostane. Bio sam iznenađen kad sam u bolesniku prepoznao Pilipović Lukicu. Od tifusa je sagoreo. Samo je koža držala kosti. Kosa opala, lice potamnilo, a oči prazne, beživotne. Od švapske bluze i italijanskih pantalona ostali su samo dronjci. Preda mnom je bio "starac" od 18 godina, iznemogao fizički, a i duhovno.

Našem susretu se nije obradovao. On se nije mogao ni radovati, ni tugovati. Danonoćni marševi, glad, umor i visoke temperature ubile su u njemu i snagu i osećanja. Sa mukom sam ga privoleo da pođe. Pokušao sam ga ohrabriti. Govorio sam mu da ćemo se ubrzo susresti sa 10. brigadom u kojoj su mu otac, majka i brat, te da je ono najgore prošlo. Ali nikakve

reakcije na njegovom licu nisam primećivao. Beživotne oči su gledale u prazno, a zemlja ga je privlačila. Nije to više bio onaj skojevac koji se kao mačka privlačio neprijateljskim zaklonima i čije su bokove milovale "šarene kragujevčanke".

Drugovi oboleli od tifusa, tih dana predstavljali su veliku brigu sanitetskom osoblju. Izdvajali su se iz kolone i izostajali, ne obazirući se na Švabe koje su im bile za petama. Nisu pazili ni šta će pojesti, ni gde će leći. A poseban problem je bio sprečiti ih da ne piju vodu. Od aviona se nisu sklanjali. Prema svemu su bili ravnodušni. Bezvoljnost i apatija u koju u zapadali, bile su zabrinjavajuće. Na sreću, nije ih bilo mnogo. Ali, zato im je trebalo puno pažnje i nege. A ničeg nije bilo, ni lekova ni hrane ni odmora. I kad su se uslovi poboljšali, kad je ishrana bila obezbeđena, vaške sa njih otrebljene i malo više odmora omogućeno, oni su se oporavljali zadivljujućom brzinom.

Lukica je bio jedan od najtežih bolesnika, ali je već nakon desetak dana ponovo otišao u svoju Vrtačku četu. Prebolovao je u pokretu, u koloni. Opet je bio odvažni skojevac i vešti bombaš.[1]

U koloni saniteta našao sam i Dušana Jeličića, delegata voda iz 2. čete, 1. bataljona. Ranjen je u plećku. Celo rame mu je uvijeno u grubi, već uprljani zavoj. Bio je skopnio i samo su mu bistre plave oči ostale iste. Požalio se da ga rana sve više boli, što se i primećivalo po grčevima na licu. Iz rane se širio jak zadah. Molio je da mu zavoj skinem, da ga od vaši očistim, i da ranu malo sunce i vazduh dohvate. Činilo mi se da to neću moći uraditi, da snage za to neću imati. Nagovarao sam ga da se strpi do nekog zastanka gde će mu neko drugi to stručnije i bolje uraditi. Ali on je bio uporan, jer su i bolovi bili sve veći. Zavoj sam skidao nespretno, pipavo, bojažljivo. Bio se slepio sa trulim mesom. Kroz stisnute zube Dušan me je upućivao kako da to uradim, ali jauk nisam čuo. Divio sam mu se.

Rana je užasno izgledala. Na rubu se crvenelo meso, u unutrašnjosti gnoj, a u gnoju i trulom mesu su se crvi koprcali. Bilo ih je mnogo. Moje bojažljivo obaveštenje o crvima Dušan je protumačio kao dobar znak. A meni je bilo teško. Sa sveže odlomljenom grančicom izbacivao sam ih napolje, trudeći se da ni jedan ne ostane. Dok sam čeprkao po unutrašnjosti rane ukazala se ogolela plećka. Kad je rana, iako krajnje nestručno, bila očišćena, crvi i gnoj iz nje odstranjeni i kad ju je sunce malo oprljilo — Dušanu je bilo lakše. Zavoj, očišćen od vaši, po njegovim uputstvima ponovo sam uvio i put smo veselije nastavili.

No, u tim danima nije bio samo jedan Dušan. Iz mnogih rana su tada crvi izbacivani i na njih prljavi i vašljivi zavoji previjani. Ali ranjenici se nisu prepuštali bolu i nisu jaukali. Oni su se trudili da i na nosilima i na štakama budu korisni svojoj brigadi. Nastojali su da joj što manje brige pričinjavaju, da ne usporavaju njene pokrete i akcije. Komunisti i skojevci su na svoje sastanke na nosilima donošeni i na nosilima obaveze primali.

Trivo Mandić, zamenik komandira Krnjeuške čete, na jednom sastanku pridigao se sa nosila i predložio da pređe na konja i tako oslobodi borce svoje čete koji su ga nosili. Odmah, zatim, je i Nikola Karanović, komandir voda iste čete, ponudio Trivi svoga konja, smatrajući da će sam, iako slomljene noge, moći pešice ići. Želja obojice je bila da pomognu svojoj četi, ako ne lično, a ono bar rasterećujući je brige za njih. Trivo se teško držao na konju, a Nikola se još teže kretao na svojim "štakama". Ali svest ranjenika je bila jača od poteškoća, a bol se sa pesmom i prkosom savlađivao.

Jednog od tih dana, u svitanje, dok se sanitet spremao za pokret, izvestiše da je umro Dmitar Drinić, borac 2. čete 1. bataljona.

Šesnaest godina je imao kad je na sastanku svoje skojevske organizacije u Vrtoču izborio dozvolu za odlazak u jedinicu. Roditeljsku dozvolu nije ni tražio, jer je znao da mu je ne bi dali. Sa mukom se oslobodio dužnosti konjovoca minobacačkog voda, koju su mu dodelili po dolasku u brigadu. Činilo mu se to nedostojnim i skojevca i obećanja koje je dao svojim drugovima pri odlasku u jedinicu. Ranjen je teško u okršaju kod Govze. Za sve vreme se dobro držao, a onda ga je tifus napao. Kad smo se opraštali od njega ležao je na nosilima, prekriven šatorskim krilom, a nekoliko drugova je na ivici proplanka, pored puta, kopalo grobnicu. Oni su ostali da ga sahrane, a naša kolona je krenula. Međutim, na prvom zastanku ovi drugovi su nas stigli i Dmitra su doneli. Ispostavilo se da je to bila prividna, klinička smrt. U tim danima se nije lako umiralo. Smrt je nadjačavana snagom volje, u pokretu. Ipak, Dmitar je bio bespomoćan i drugu krizu nije preživeo.

Osoblje saniteta je ulagalo ogromne napore, kako bi s krajnje oskudnim sredstvima, u neprekidnim pokretima i marševima, ubrzalo ozdravljenje ranjenika i bolesnikal U pokretu su i rešavali sve probleme vezane za to. U poluopustelim selima prikupljane su tkanine za zavoje, rakija za ispiranje rana, hrana i sve ostalo. Štake, udloge i nosila pravili su sami bolesnici. Lekova nije bilo, a bolničarke su se za svoju dužnost osposobljavale lečeći svoje ili rane svojih drugova. Ni lekara nije bilo.

I tek kad su bataljoni krenuli u ofanzivu kroz istočnu Bosnu, stvoreni su povoljniji uslovi za rad saniteta. U neprijateljskim garnizonima i u kamionima razbijenih kolona nađeni su i lekovi i hrana, a u borbi za Praču, 17. jula, zarobljen je i jedan lekar, pa je i stručno lečenje bilo obezbeđeno.

[1] U želji da nadoknadi izgubljeno vreme Lukica Pilipović je pao u prvoj borbi, u jurišu na Praču, 18. jula 1943. godine.