TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

PORUKA ZA BRIGADU U GRMU NA JAHORINI Posle dejstva u istočnoj Bosni brigada se 17. jula 1943. god. ponovo prebacila preko pruge Sarajevo — Višegrad i prikupila na južnim obroncima planine Jahorine. Imali smo dan-dva predaha. 2. bataljon se 22. jula nalazio u neposrednoj blizini sela Orahovac. Malo neobičan utisak, ali prijatan. Cela brigada je na okupu i odmoru. Opet smo na Jahorini. Opet odmor i maštanje boraca o rodnom kraju, ali po običaju ne dugo. Jednog dana, u štabu 2. bataljona grupa starešina iz bataljona, među njima i zamenik komandanta brigade drug Vlado Bajić, nešto ozbiljno i važno raspravlja. Mi ostali borci i rukovodioci, radoznali, neprimetno ali polako se primičemo grupi, ne bi li nešto razabrali. Razgovor je bio pri kraju i samo smo čuli poslednje reči zamenika komandanta brigade: "Veza se mora uspostaviti" ... Pozvao me je komandant bataljona Nikola Pećanac i naredio: — Formiraj grupu od dva voda. Jedan vod iz 2. čete, a drugi iz 3. čete. Naoružanje: mitraljezi, mašinke i bombe. Puške nam ne trebaju. Vreme: 15 minuta. Krećemo na zadatak! Formirao sam grupu i razmišljao: ima li ovaj Pećanac srca? Od toliko rukovodilaca u bataljonu, zašto je baš mene izabrao? Valjda zato što sam bio najradoznaliji i prisluškivao razgovor — pokušao sam da nađem odgovor. Uostalom, svejedno mi je, poginuo u ovoj akciji, ili nekoj drugoj! Vojnik može prekinuti razgovor. Sam, po svojoj volji, ili kada mu stariji naredi. Misli same teku... Zašto razdvaja ljude? Zašto samo 50 boraca? Zašto ne povede ceo bataljon? — Na mom satu je 15 minuta — Pećančev glas prekide moja sebična, ali u ratu neizbežna razmišljanja. Zatim me je odveo do jednog grma i rekao: — Dobro pogledaj ovaj grm i njegovu okolinu. Zapamti ga dobro ... Unezvereno sam pogledao Pećanca, pa grm i njegovu kolinu, i ne shvatajući ništa i očekujući da Pećanac završi misao o grmu, mahinalno sam rekao: Da, vidim ... — Dok se mi vratimo možda će brigada izvršiti pokret. Uovom grmu će biti poruka kuda da krenemo za brigadom — završi komandant. Grm, okolina, poruka, pokret, brigada ... Brigada, grm, poruka, pokret... Vrtele su se moje misli u krug, ali nisam shvatio ni smisao Pećančevog naređenja, ni moj zadatak, niti sam uopšte zapamtio grm. Dobro je sve kada se dobro svrši. Dobro je što nije došlo do situacije da sam morao taj grm i tu poruku da tražim. Krenuli smo 22. 7. prema selu Jabuci. Uz put smo naišli na nekoliko seljaka i sve ih poveli da ne bi otkrili pravac našeg kretanja. Pred samu noć stigli smo iznad sela i zanoćili u jednoj čobanskoj kolibi. Večerali nismo, niti smo šta poneli, niti smo u kolibi nešto našli. Odredili smo stražu za obezbeđenje i prenoćili. Sutradan smo uputili nekoliko patrola u raznim pravcima. Trebalo je uspostaviti vezu sa Vrhovnim štabom, ili 1. proleterskom brigadom. Patrole su se uveče vratile, ali veza nije uspostavljena. Ceo dan ništa nismo jeli. Ni seljaci koji su sa nama bili. Od patrole smo doznali da se u selu Jabuci nalazi ustaška pozida od 15 do 20 ljudi. Druga noć bez hrane. Negde oko 21 čas ustaše u selu Jabuci šenluče. Pucnje čujem. Komandant Pećanac sedi u kolibi oslonjen na brvna, ljut i neraspoložen, nešto razmišlja. Ne obaveštavamo ga da ustaše pucaju, misleći da on to čuje . Najednom, on skoči, izađe pred kolibu, osluškuje, zatim naredi: — Veko, uzmi vod vojnika i jednog seljaka koji će vas odvesti do ustaša. Iznenadite ih napadom, uništite ili rasterajte. Opet sam na čelu grupe. Opet Pećančevo srce ... Opet moje razmišljanje ... "Napred Veko", komandovah sam sebi, "Sad, ili nikad!" Zgrabih seljaka za ruku i povukoh ga kao neko neposlušno dete. Seljak se malo opirao, nešto gunđao, ali je na kraju pristao i obećao da ćemo neopaženo doći do ustaša. Iznenadili smo ustaše ubitačnom vatrom, po osvetljenim prozorima kuće. Zarobili smo dvojicu, koji rekoše da su nasilno mobilisani i, po dogovoru, već odavno čekaju prvi napad partizana da se predaju. Ostale ustaše su pobegle. Zaplenili smo 11 pušaka, par sanduka municije i nekoliko ustaških odela. Neke ustaše su pobegle samo u pantalonama. Opremu smo pocepali, puške polomili jer nam nisu trebale, a municiju smo poneli. "Zamolili" smo onu dvojicu ustaša da ponesu po sanduk municije. Ostalo smo podelili borcima. Vraćajući se, uz put naiđemo na vodenicu. U njoj seljak naložio vatru, s jedne strane prostro kožuh i spava na njemu, a s druge strane vezao dva konja. Iznenadili smo ga. Malo se uplašio. Gledam ga, gledam brašno kako sipi ispod mlinskog kamena u mučnjak i čini mi se da jasnije čujem svoja vlastita creva nego tutanj kamena. Da priđem mučnjaku, da uhvatim malo brašna u ruku i da ga samo liznem, onako presno ... Sramota me. I ostali su gladni i vidim, svi užagrili očima u brašno, kao i ja. "E, moj Veko", velim u mislima sam sebi... Sad nema Pećanca da ti naredi: "Uzmi, ili, ne uzmi". Sad sam odluči! Partizan si, starešina, šta se kolebaš. U ratu nema kolebanja. Ko se koleba, taj gubi bitku ... Ima li ovo kakve veze sa bitkom, sa borcima? — Ima, nema. Ima... Naredba je jasna: "Niko sem intendantskih organa ili za to određene komisije nema pravo da uzima i nabavlja bilo šta, niti za sebe lično, niti za jedinicu ..." Tako je glasila naredba Vrhovnog štaba i štaba brigade. Pa čekaj, ja sam bio zamenik intendanta bataljona? Da! ali nisam više ... Uzeću, pa dovraga i Pećanac i naredba, i... Kad nisam poginuo od ustaša, neka me streljaju za tovar brašna! Borci su gladni. Dva dana se mi lomatamo po ovim gudurama, gladni, a šta nam tek predstoji. To samo Pećanac zna... E pa neka zna! On zna to, a ja znam da ću uzeti brašno, i... — Verujem da ste gladni drugovi! Ja bih vam sad začas skuvao puru, samo ako me pustite da trknem do sela i donesem kakvo bakrače! Sad ću ja — reče seljak i ustade da krene. — Znaš šta druže — počeh ja ubeđivati. — Mi dva dana nismo ništa jeli. Lomatamo se ovuda i razgonimo ustašku bandu. Ove smo u selu razjurili. Evo, dvojicu smo zarobili! Nas ima još. Glavnina je gore u šumi. I oni su gladni, pa ako bi ti nama dao jedan tovar brašna ... Bratski da podelimo. Tovar tebi, tovar nama! Znaš kako je ... — A kako ćete vi to odneti — pita seljak? "Znači daće" — pomislih i brzo dodadoh, dok se nije predomislio: — Mi bismo to na ovom jednom konjčetu oterali i konjče vratili do zore. — Kad je tako, ja ću poći s vama — reče seljak. — I sam vratiti svoje konjče. "E sad presudi, druže komandante" — obraćam se mislima Pećancu. "Ustaše smo rasterali. Dvojicu zarobili. 11 pušaka uništili. Donosimo dosta municije i tovar brašna." Prošlo je, međutim bez bune i ja sam ostao ubeđen da Pećanac nije ni primetio brašno, iako je slatko, s nama zajedno, jeo neslanu puru. On je bio obuzet drugim razmišljaniima... Na koju stranu sutra uputiti patrole? Uz to, saslušavao je zarobljene ustaše. Sutradan, upućene su ponovo patrole, sa zadatkom da se vrate do 12 časova. Ni ove patrole nisu uhvatile vezu. Krenuli smo prema brigadi, i na moju sreću našli je na istom mestu. "Spasen sam", pomislih u sebi. "Neću tražiti grm, koji uopšte nisam zapamtio". Padom mraka brigada je krenula. Kuda? Kolona se nije potpuno ni izdužila, a sa začelja je došla poruka: "Veza, neka čelo stane". Stali smo, a uz kolonu je prošao nepoznat seljak. Malo zatim krenuli smo. Docnije smo doznali da je taj seljak ovdašnji aktivista, da radi za NOB, da se zove Dušan Čvoro i da je on doneo poruku na kojoj je pisalo: "Brigada neka krene u pravcu rodnog mesta komandanta i komesara... Koča". Velimir KNEŽEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument