TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA BOLNIČKIM EŠELONOM DO ŠEKOVlĆA Polovinom juna 1943. izbili smo pred Miljevinu. Bili smo izmoreni neprekidnim marševima i borbama, a iscrpljeni glađu i nespavanjem. Pred nama se nalazio poslednji neprijateljski obruč. Bar su nam tako rekli, i mi smo u to verovali. Verovali smo jer smo želeli da je tako. Čovek lako poveruje u ono što želi! Pred nama su bili rovovi i bunkeri, pa cesta kojom su tenkovi paradirali i odmorne švapske jedinice koje su očekivale da ćemo mi, kao divljač gonjena vižladi i goniocima, biti u čoporima isterivani pred njihove cevi. A mi smo brinuli svoje brige. Pripremali smo se za kidanje tog poslednjeg obruča, tražili slabo mesto u njemu i dogovarali se kako najlakše da to izvedemo kad nam narede da krenemo. Sa neprijateljem smo očekivali taj čas. Želeli smo da što pre i tu brigu prebrinemo, a nadali srno se da će posle biti lakše. Onda je došao i taj momenat. U zoru 14. juna, moja 2. četa 1. bataljona je pošla u napad. Prvo smo išli oprezno, sa prstima na obaračima i pripremljenim bombama u rukama. A kad smo bili otkriveni, kad više nismo imali šta skrivati — ustremili smo se prvo na švapske rovove. Došlo je do oštrog sukoba u kome su računi bili brzo podeljeni. Prasak bombi, rafali mitraljeza, brza paljba iz pušaka i snažni poklici boraca slili su se u jedno. Moja četa je brzo, čini mi se mnogo brže no što smo i očekivali, slomila otpor Nemaca i nezadrživo prodirala napred. Prve eksplozije bombi i uzvici bombaša Mile Milojevića Udarnog, Rade Latinovića Radice, Jure Marendića i drugih kao da su ubrizgale novu snagu u mišiće svakog borca. Izgledalo je kao da je ta četa došla sa odmora gde se uželela okršaja. Njeni borci su preskakivali zapreke i smelo se probijali napred, ne obazirući se na Nemce koji su tu i tamo ostajali čudeći se šta ih je snašlo, a ni na svoje drugove koji su uz put padali. U prvom naletu mene su ranili. Dva kuršuma su mi prosvirala kroz nogu, a nešto me i u levi bok udarilo. Ostao sam prikovan uz plićinu preko koje smo jurišali, dok su drugovi promicali napred. Nisam bio načisto da li je kost polomljena. Krv je šikljala iz rana i čudilo me otkud je toliko kad sam nedeljama živio na travi i listu. Nikog nije bilo da mi pomogne. Nisam ni zvao u pomoć jer smo se na partijskom sastanku dogovorili da se ni oko ranjenika ne sme zadržavati sve dok se obruč ne probije i prolaz ne obezbedi. Zavoja nisam imao. Parao sam košulju i umotavao ranjenu nogu. A košulja više od mesec dana nije prana, pa ni od vašiju trebljena. Bila je prljava i trula. Zaplenio sam je od Italijana na Ifsaru i mnogo mi se dopadala. Sad više nisam mislio ni na košulju niti na ogoleli stomak. Nastojao sam da krvarenje zaustavim da najgore bar odložim. Našlo me ono čega sam se najviše plašio — bio sam ranjen i ostavljen. Iz razmišljanja me prenuo topot konja i žagor ljudi koji su prolazili podno plićine u kojoj sam se grčevito borio da u telu sačuvam koju kap krvi više. Bio sam presrećan kad sam u njima prepoznao radni vod našeg bataljona. Na moj poziv dotrčao je Luka Radanović Luina. Kad me je prepoznao i video da sam ranjen, našao se u čudu i ne znajući šta da radi počeo je vikati kao da sam ja to skrivio. — Ma šta si to radio majka ti prežalosna ? . . Pa kud si sad takav pristao jadan ti si ? . . Ma jesam li ja vami divanio !.. Vidiš li jadniče da je sklopilo sa sviju strana !. . Tako me Luina hrabrio i pomagao mi ranu uviti. Onda je otrčao do kolone radnog voda, zbacio nešto sa samara nekog kljuseta, doveo ga do mene i popeo na njega. Vodeći ovo izmršavelo kljuse kome je i sam samar bio težak, Luin je požurivao za bataljonom i osvrtao se na mene. — Kako te raniše kišu im nji'ovu — pripitao me. — Eh kako. Sprašili mi rafal među noge, pa zakočilo — dadoh ja "puno" objašnjenje. Malo kasnije Luin se opet osvrnu da bi me sažaljivo upitao: — A boli li te dobro rođeni moj brate? — Da, boli prelijepo — odgovorih mu tako da ne bi izgledalo ni da sam zadovoljan sa bolovima sasvim, a ni da se slabićem pokažem. Žureći tako i izmenjujući pokoju uz put, prešli smo i kritične linije. Borba se vodila unaokolo, a avioni su nadletali, mitraljirali i bombardovali naše kolone. Luina i ja smo hitali da stignemo naš bataljon. Zastali smo samo toliko da bi kolan na samaru pritegli i produžili dalje. Rana se bila ohladila, pa su i bolovi bili sve jači. Trudio sam se da to hrabro podnesem, ali i sam Luina je to primećivao i želeo je da me u opštoj nemoći bar malo pomogne i ohrabri: — Da nam ga je u'vatiti seju mu švapsku. Majkino mleko bi povraćao !.. — Da mi možemo bar bežati — uzvratih ja, misleći pri tome na svoju nogu, koju još istog dana mogu otfikariti i baciti na đubre. — A ja i ovakav kakav sam ostadoh jutros da ne bi tebe — dodadoh u neku ruku zahvalnost svom drugu koji mi je pritekao tako svojski u pomoć. Kad smo stigli u bataljon doznali smo da su tog jutra u onom munjevitom jurišu poginuli: Mile Ivanić i Rade Latinović Radica, a da su sem mene ranjeni i Dmitar Jeličić, Mile Vukša i Milanko Rakić. U bataljonskom sanitetu su mi previli rane i odmah me uputili u brigadni sanitet, ovi u divizijski, a oni u Centralnu bolnicu. Moj konj je menjao konjovoce, a ja sanitetske ustanove. Rastanak sa mojom četom i brigadom pao mi je teško. Nekako sam bio ubeđen da je sa mnom svršeno. Ja sebe nisam mogao ni zamisliti bez čete i brigade. Za skoro dve godine ni na jedan dan se nisam odvajao od čete i drugova. U njoj i sa njima mi nikad ništa nije bilo teško. Svejedno mi je bilo kuda idemo i kakve poteškoće nas očekuju. Važno je da sam u mojoj četi, a sve drugo je sporedno. Ona je za mene bila slobodna teritorija, moja Krajina, Vrtoče, Glavica, moja prela i sva moja radovanja. Sad je to sve razoreno. Sedeo sam bespomoćan na samaru i gledao unaokolo ne bi li gde ugledao kolonu brigade. Bol u duši mi je potiskivao bolove iz rana. Išao sam u bolničkoj koloni. Ispred i iza mene su ranjenici. Nigde nikog poznatog. Osećam se usamljen i izgubljen. Najteže mi je što dobijam utisak da sam samo ja iz Brigade dospio do Centralne bolnice. Srce mi je drhtalo, a suze su mi tekle. I početkom februara nisam mogao obuzdati suze. Ali tada mi je na rukama umirao najvoljeniji drug i najvoljeniji borac čete Đuro Pilipović Đurekan. I tada je cela četa plakala za dvadesetogodišnjim proslavljenim puškomitraljescem koji u ustaničkim danima ni u logor čete nije smeo zaviriti jer je smatran nedoraslim. Bio je to plavokos mladić, visok i stasit, satkan od kostiju i mišića, neizmerne snage i borbenosti. Bio je primeran drug, blage naravi, u kome su slabiji uvek nalazili podršku, uz koga se svako osećao sigurnim. Poginuo je izvršavajući najplemenitiji zadatak, braneći svoje ranjene drugove na Kobili. Dok smo ga teško ranjenog nosili niz padine Raduše molio je da ga ne odvajamo od čete. Ja tada suze nisam skrivao i nisam ih se sramio. Tada su celoj četi bile pune oči suza. Žalila je ona divnog druga i dokazanog borca, koji je sve do poslednjeg momenta tražio da ostane u četi i među nama. Sad me je bilo sramota što plačem. Bilo me je sramota i zbog toga što niko ne bi shvatio šta za mene predstavlja rastanak sa četom i brigadom. Znao sam da ni kao komunista ne bih smeo ispoljavati takvu "slabost" niti bih to na sastanku mogao ubedljivo braniti. Pa, ipak, suze nisam mogao obuzdati. Srce mi je bilo nemirno, duša mi se cepala, u grlu me nešto gušilo. Plakao sam krišom. Sam sebi sam plakao i sam se prekorevao. Da mi je tada da se ponovo nađem u četi, mislio sam, dobrovoljno bih se javljao u patrolu, na stražu, na obezbeđenje, nosio bih puškomitraljez i municiju bez smene i pomoći, sam bih ribao sobu pre nego se moj vod ili desetina u nju smesti, krpio bih opanke drugovima, čitao bih i za političke konferencije se spremao, sve bih radio samo da sam u četi. Sunce je grejalo, bolnička kolona se odmicala, a ja se hrvao sa svojim nedaćama. Negde oko podne 17. juna smo zastali. Pomogli su mi da siđem sa konja. Bio sam ukočen od višečasovnog sedenja na neudobnom samaru. I ona zdrava noga je bila utrnula tako da se ni na nju nisam mogao osloniti. Svalio sam se na ledinu, nemoćan za i najmanji pokret. Kad sam se malo odmorio pridigao sam se da razgledam ima li koga iz brigade. Išao sam pogledom od grupice do grupice ranjenika i pažljivo prebirao njihova lica. Kad sam već bio siguran da neću nikoga pronaći, primetio sam jednog ranjenika dok se vraćao sa porcijom vode sa nekog potočića. Levu ruku je nosio obešenu poveskom oko vrata, koračao je žustro, a glavu je nemirno, kao da nešto traži, okretao čas na jednu čas na drugu stranu. Bio sam siguran da je to Mile Vukša, i nisam se prevario. Odjedared sam zaboravio na sve tegobe i nedaće. Pratio sam ga ne skidajući pogled sa njega, da mi se ne bi izgubio negde u masi ranjenika i bolesnika. Video sam ga kad je prišao grupici ranjenika koji su sedeli ispred nekog drveta i nudio ih vodom. Poslao sam bolničarku da ga pozove. Sa Milom je došao i Dmitar Jeličić. Susretu sam se obradovao i ja i oni. Mile je bio ranjen u levo rame, a Dmitar u desnu ruku. Njih dvojica su bili teški ranjenici, ali su bili pokretni. I oni su se ljutili što nisu zadržani u brigadnom sanitetu na lečenju. Ali pošto smo se već našli tu, dogovorili smo se da se ne odvajamo jedan od drugog. Sad više nisam bio sam. Pokret je ubrzo nastavljen. Putovala je bolnička kolona preko opustelih sela istočne Bosne, preko korovom obraslih polja, padinama brda, kroz šume i preko korita potoka koji su vodili dole prema Drini. Vukla se umorna kolona ranjenika, bolesnika, konjovodaca, nosilaca ranjenika i bolničkog osoblja. Posrtalo se i išlo dalje. Padalo se sa izmršavelog kljuseta i dočekivalo na slomljene noge, pa uz pomoć štapa produžavalo. Pokretni ranjenici su ubrzo dobili zaduženja i tako oslobađali zdrave borce. Dmitar je slomljenu ruku nosio u povesci o vratu, a zdravom je vodio mog konja, dok me Mile pridržavao na nizbrdicama da ne padnem. Oni su se brinuli i za prikupljanje hrane, a i za pomoć iznemoglim da ne izostanu iza kolone. Oko naše kolone su se, naime, vrzmali četnici i ustaše i kao lešinari se ustremljivali na zaostale drugove i ubijali ih. Ako im ranjeni drugovi nisu mogli fizički pomoći, pridržavati ih, oni su ih hrabrili i podsticali da izdrže, da naprave još koji korak, da izguraju do zastanka. Putovali smo brinući se sami o sebi od Miljevine do Birča. U Birču smo zastali i razmestili se po selima Šekovići, Rudište, Vrela, Cikote i drugim. Računali smo da bi nam se trud isplatio da stignemo tamo. Bio je to ustanički kraj u kome su nas svesrdno dočekali. Blizu hiljadu ranjenika je u roku od nekoliko časova bilo u posteljama. Odbornici su organizovali ishranu, a omladina i žene pranje, krpljenje i čišćenje naših vašljivih i prljavih odela. Primili su nas kao drage i retke goste. Osećao sam se kao da sam u krilu moje Krajine. Mile, Dmitar i ja se nismo razdvajali. Svaki dan smo diskutovali o brigadi, o tome gde je i kuda namerava i nadali smo se da neće daleko odmaći do našeg ozdravljenja. Ali nije bilo tako. Savo RADULOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument