TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Poslednji dani bitke na Sutjesci mada su protekli u danonoćnim napornim pokretima i žestokim okršajima sa neprijateljem, nisu nas do kraja iscrpli. Iako smo gladovali skoro više od nedelju dana, jedući konjetinu i srijemuš, bili smo psihički sveži. Verovatno je tome doprinelo, pre svega, saznanje da je konačno propao i ovaj neprijateljev pokušaj da nas razbije i uništi. Neka nova snaga javljala se u nama, naročito od onog momenta kad smo od Velike i Male Košute krenuli preko Balinovca i Govze u proboj iz poslednjeg obruča. Takvo raspoloženje, čak sve vidnije, ogledalo se na nama i odmah posle prelaska preko ceste u Miljevini.

Prvih dana morali smo ubrzano da se krećemo na sever, što dalje od poprišta poslednjih borbi, mada smo u sebi želeli da se bar dan-dva odmorimo po prostranim šumama na južnim obroncima Jahorine. Junski sunčani dani uveličavali su raskošnost planinski kasno rascvetale prirode na ovim visinama. Ona nas je mamila na bezbrižno opuštanje i uživanje, na sanjarenje o miru i budućim planovima, a zlokobno brundanje avionskih motora, uz zaglušnu huku detonacija bombi i reske rafale mitraljeza vraćalo nas je u surovu ratnu stvarnost. Šume i dubodoline činile su i te užasne eksplozije veličanstvenim, produžno lelujajući i melodično omekšavajući njihove prvobitne reske tonove.

Na Orahovici smo doživeli, najstravičnije, njihovu pustošnu stvarnost — za vreme sastanka od jedne jedine bombe izginuo je skoro čitav štab 2. bataljona: Nikola Vojvodić, Vojo Kuzmanić i Dara Šćepanović.

Preko Jahorine smo se prosto utrkivali sa nemačkim motorizovanim kolonama koje su cestom Goražde — Hranjen — Bare — Renovica pokušavale da nas preduhitre i spreče u daljem proboju na sever. Bile su to njihove poslednje neangažovane ili već desetkovane rezerve. Glavnina je još bila okrenuta ka Sutjesci.

18. juna smo, usred dana, kod Renovice prelazili železničku prugu Višegrad — Sarajevo. Prevrtali smo stotine metara šina zajedno sa pragovima — da bismo omeli neprijatelja da nam spreči konačno izvlačenje, ali i da bismo i njemu i sebi potvrdili sopstvenu snagu i optimizam. Skupa sa 1. proleterskom brigadom štitili smo prebacivanje divizijske bolnice. Oklopni voz iz Mesića primoravali smo da uzmakne, da bismo u intervalima prebacivali deo po deo bataljona preko pruge.[1]

Drugovi su tek prvi put na ovom terenu, a ja sam se u mislima vraćao na povlačenje iz Srbije, na zimu i proleće 1942. Sećao sam se dubokih snegova Romanije i Jahorine, još nedovoljnog ratnog iskustva čak i za razbijanje ustaša u Sjeteni i Prači. Sećao sam se malobrojnosti i slabe opremljenosti naše prve brigade i nekoliko meštanskih odreda i brojne premoći čak i domaćih izdajnika. Upoređivao sam to sa brojnošću, organizovanošću, opremljenošću i iskustvom sadašnjih brigada i divizija, sa porazima do zuba naoružanih i moderno opremljenih nemačkih divizija u sukobima sa nama u ovoj ofanzivi. Tada su Nemci bili pod Moskvom, a sad su bežali ka svojim polaznim položajima u Rumuniji i Poljskoj. Radilo se o premoći morala i svesti.

Noću, između 18. i 19. juna, savladali smo i komunikaciju Rogatica — Sarajevo. Zadatak je bio daleko lakši. Najteži nam je bio uspon kroz selo Strane, posle dve neprospavane noći i dana punog obrzanog marša i borbi oko pruge. Najzad su sve moguće motorizovane zamke ostale za nama. Osećali smo kao da smo naglo otvorili vrata za izlazak iz kuće pune neizve-snosti i strave.

Po izbijanju na Glasinac, dobili smo zadatak da sa bataljonom zatvorimo pravac ka Rogatici oko Zakoma i Kalimanića. Neprijateljske snage u njoj nisu bile velike. Prema obaveštenjima, sačinjavali su ih samo domobrani. Iskoristili smo 2—3 dana za puni predah i sređivanje jedinica. Trebalo je popuniti mnoga upražnjena mesta vodnih i četnih rukovodstava novim ljudima. Po našem običaju, na četnim konferencijama samokritički smo tražili nedostatke čak i u skupo izvojevanim pobedama i nadljudski podnetim naporima u toku poslednjih mesec dana. Trebalo je obezbediti nova samoodricanja za sledeće napore i borbe, iskivati železo i svesti na vatri još neugasnulih borbenih iskustava. Kazane za kuvanje pokopali smo u Zelengori zajedno sa teškim naoružanjem, jer su bili smetnja za proboj, a nismo ih mogli ni vući pošto smo pojeli konje. Trebalo je sada organizovati ishranu na nov način. Vojne starešine su prebrojavale svaki metak iz ispražnjenih džepova i torbi, pokušavajući da naprave pravilan raspored za puškomitraljeze i puške. Borci su s mukom davali svaki metak, jer im je bio draži od hleba.

Tih dana, skoro svakodnevno, u manjim i većim grupama, pristizali su drugovi iz Zelengore, iz zaostalih jedinica. Najveći deo ih je iz 3. divizije i Centralne bolnice. Bilo je i članova AVNOJ-a i drugih poznatih vojnih i političkih rukovodilaca. Probijali su se kroz četničke kolone i preko ponovo čvrsto zaposednutih komunikacija. Volja i svest su nadjačavali sve prepreke, napore i podle zamke. Mi smo ih prihvatili sa radošću, kao da dolaze iz mrtvih. Bili smo najjužnije na ovom krilu.

Jednog dana Ljubiša Ćurgus me hitno pozva sa jedne četne konferencije u štab. Kad sam stigao, dočekao me sa osmehom:

— Eno te čeka u radnom vodu neki tvoj četonja iz Kraljeva. Uhvatili ga naši borci.

Prilazio sam vatri. Na panjutku je sedeo plav čovek, ispaćena izgleda, u gunju od grubog sukna, s istočnobosanskim šarenim torbakom na leđima i sivomaslinastom šubarom na glavi. Pričao je tiho okupljenim borcima. Oni su ga netremice slušali. Pri okretu glave, prepoznao sam Moma Dugalića, zamenika komesara Kraljevačkog bataljona. Pali smo jedan drugom u zagrljaj. Bio je teško ranjen u pluća. Preživeo je sve strahote obračuna Nemaca sa bolnicom. Iznosio je potresne detalje zverskog masakra. Jedva se probio ka nama. Predstavio se četnicima kao zavedeni seljak koji se vraća kući u Srbiju. Noću je sam sebi previjao ranu, a danju se provlačio između zaseda i proplanaka. Bio je potpuno iscrpljen, ali neizmerno radostan što je ponovo s nama.

Čekali su nas novi zadaci. Trebalo je što pre da obezbedimo ovaj prostor od mogućih iznenađenja čak i domaćih izdajnika. U periodu od 23. do 26. juna pročešljali smo, preko Devetaka, prostor u okuci Drine ka Žepi i Srebrenici.[2] Ustaška milicija bežala je pred nama, ka Zvorniku, Drinjači, Bratuncu i Višegradu, ne smejući nigde neposrednije da primi borbu. Ipak smo mnoge sustizali mecima.

Iznenada, oko 26. juna, kao grom iz vedra neba, stigla nam je zapovest da hitno krenemo na zapad, ka Šekovićima, u sastav 2. divizije. Pronosila se vest da 1. brigada kreće u Srbiju, a mi treba da idemo nazad u centralnu Bosnu. Bilo nam je veoma teško, kao kad roditelj izgoni pred praznik nedužnu decu iz sopstvene kuće. Krajišnici su smrknuta lica pitali same sebe — zašto ih odvajaju od posestrime, 1. proleterske brigade i zašto ih ne puste skupa sa Srbijancima da čiste Srbiju od fašističke kuge i izdajnika srpskog naroda. A Srbija je odisala još uvek svojom četrdeset prvom tu odmah pred nama, preko Drine.

Isto tako iznenada, već drugog dana marša, kuriri su nas zaustavili u putu i povratili nazad — u borbu. Trebalo je odbaciti nazad neprijatelja koji je nadirao drumom od Sokoca ka Han-Pijesku. Brzo smo mu videli leđa. Na svojoj koži osetio je i svu ljutnju zbog pokušaja da nas odvoje od 1. brigade i svu radost što ćemo ostati s njom, pa makar i ona išla ponovo sa nama u centralnu Bosnu.

Početak je jula 1943. godine. Posle neuspelog pokušaja sa 6. istočnobosanskom brigadom da zauzmemo Podromaniju i Sokolac[3] vratili smo se opet na prostor između Sokoca i Rogatice. Imali smo zadatak da pomognemo drugovima sa terena u obnavljanju narodnooslobodilačkih odbora i likvidiranju posakrivanih četnika. Dolazio nam je u bataljon i Grujo Novaković tada član Okružnog komiteta. Zajedno smo odlazili u sela između Podromanije i Rogatice i održavali konferencije. Bila je milina sretati se sa ljudima koji su sarađivali još u prvim danima, kad je Romanijom kao vihor jurišao na neprijatelja već legendarni Slaviša Vajner Čiča.

Naša 1. četa je 6. VII dočekala u zasedi nemački kamion pun sanitetske opreme, koji je krenuo iz Sarajeva ka Romaniji. Verovatno da nosi opremu poljskim bolnicama prepunim nemačkih ranjenika iz borbi na Drini, Sutjesci i Zelengori. I mi smo imali mnogo ranjenih drugova. Bilo ih je bez noge, nemamo bolnica i kreveta, čak smo i bez sanitetskog materijala. Oprema je bila preko potrebna i nama. Rukovodilac transporta, nemački podoficir, pokušao je u početku da protestuje. Pozivao se čak i na međunarodne ugovore u tretiranju sanitetskih jedinica, ne bi li uspeo da nas obmane i da nam pobegne sa plenom. Valjda je mislio da će zbuniti te "balkanske svinjare"?

— Šta mu pada na pamet?! Je li on lud? Pa što nisu postovali te njihove propise kad su klali naše ranjenike po Sutjesci i Zelengori?! — začuđeno su se pitali i dobrodušno smejali borci, očito raspoloženi i za šalu, ali i za osvetu. Naivnost dojučerašnjih seljaka ustupila je mesto zrelom logičkom prosuđivanju prekaljenih ratnika.

Desetine belih, čistih i ispeglanih čaršava poslali smo skupa sa ostalim sanitetskim materijalom, brigadnom sanitetu u divizijskoj bolnici. Automobilske gume izdašno su poslužile borcima za podšivanje već konačno dotrajalih opanaka od sirove kože. Od sive grube cerade napravili smo nekoliko kišnih pelerina. Kod podoficira borci su našli i petokraku crvenoarmejca. Nosio ju je, verovatno, kao trofej i uspomenu na istočnog fronta. Predali su je meni, sa rečima: "Ti si komesar i proleter. Red je da je ti prvi poneseš među nama".

Dirnula me je ta pažnja, a i sam simbol. Okretao sam ga u rukama. Ko zna da li je živ i gde je pao crvenoarmejac koji u je s ponosom nosio na vojničkoj kapi? Gledao sam u srp i čekić ispod kojih su se zrakasto rasipali žuti zraci ka crvenim vrhovima petokrake. Kao da je to bila poruka i pozdrav u borbi. Fizički bili smo još odveć daleko od braće crvenoarmejaca, ali smo u mislima i odlučnosti u borbi bili od prvog dana zajedno u stroju s njima. Kakva slučajnost! Neprijatelj je, i mimo volje i saznanja, bio zadužen od neumitnosti sudbine da bude posrednik i veza. Neku svoju trenutnu pobedu na Istoku žrtvovao je vlastitom porazu kod Rogatice da bi poslužio kao spona neuništivosti dveju revolucija.

Zakačio sam petokraku na kapu. Borci su nekako sa pijetetom i ozarenih lica prisustvovali tome svečanom činu. Kao da sam polagao pred sobom i skupa s njima novi ratnički zavet. I kao da smo sa oduševljenjem saopštavali tom nepoznatom ranijem nosiocu — crvenoarmejcu i svim njegovim drugovima da smo, eto, mi, Jugosloveni, Titovi partizani osvetili njega.

Uskoro su u Sarajevo i Rogaticu počele da stižu sve jače nemačke snage sa juga, iz područja Sutjeske i Zelengore. Zamorene dugim zaobilaznim marševima, ubacivane su bez predaha u borbu sa nama. To im se svetilo. Mi smo se već odmorili, okrepili i sredili. Oni su bili još pod utiskom neuspelog zadatka, a naš moral na visini, svesni svoje vojničke i političke pobede. Hvatali smo se u koštac bez ikakvog uzdržavanja. Prosto smo želeli da im naplatimo neraščišćene račune.

Oko 12. jula 1943. godine počela je nova nemačka ofanziva na naše snage u istočnoj Bosni. Na našem sektoru krenuli su u opšti napad u dve kolone: jedna je nadirala pravcem Sokolac — Žljebovi — Han Pijesak, ojačana tenkovima, račvajući se ka Kutima i Pjenovcu na zapad i ka Gazivodama i Sijercima na istočnoj strani. Druga je pošla iz Rogatice preko Kovanja, ka Sokolovićima i Devetaku, odvajajući se levim krilom ka Rakitnici i Šekovićima.

Levo od nas ka Kovanju i Rogatici bio je 2. bataljon, a desno, duž druma Sokolac — Vlasenica, tukli su se 1. i 3. bataljon. Mi smo bili na srednjem pravcu, neposredno nad komunikacijom Sokolac — Rogatica, tako da smo imali pred sobom još nepovezana krila obe neprijateljske kolone. Iskoristili smo tu situaciju da taktički podvojeno tučemo obe krilne kolone na našem pravcu. Prvo smo se neprimetno izvukli na svom desnom krilu do ivice šuma iznad sela Kusača, pružajući u isto vreme žilav otpor koloni koja je nadirala od Rakitnice. Gledali smo streljačke strojeve Nemaca od Gazivoda i Kule kako se tromo kreću, probijajući se s naporom kroz zrela žita Glasinačkih polja i preko njihovih kamenih ograda ka nama. Peklo je vrelo sunce. Omorina je sušila grla. Za streljačkim strojem kretala se kolona tovarnih konja. Komandant Milan Ćup nije dozvoljavao da se otvara vatra sve dok nam nisu došli na jurišno odstojanje. Na njegov znak, iznenada se prolomio plotun, a zatim gromoglasno: "Ura! Napred proleteri!... Nagari! Da mu majku njegovu ... ! Juriš Krajišnici!"

Borci su se sjurili niz blage strane, kroz nisko zeleno žbunje i drveće. Ćup je leteo među njima, na konju. Nastala je čudna trka. Nemci nisu mogli iz žita da vide kuda se kreće naš streljački stroj, mada su čuli povike i pucnjavu na sve strane. To ih je sve više zbunjivalo i obeshrabrivalo. Sa blagih uzvišica, iz šumaraka, naši borci su tačno razaznavali lelujavi

zeleni stroj nemačkih uniformi među žutim stabljikama strnih žita. Ustremili su se na njih. Najednom, nemački stroj je okrenuo nazad. Pokušao je bezglavo da beži, ali nepovezano i sporo. Sprečavali su ih meka razorana zemlja i gusta žita. Naš šarac i puškomitraljezi sipali su sa kose ubitačnu vatru po njima.

Posmatrali smo čitav događaj kao manevarsku igru. Kao da se nije radilo o pravom ratu, u kome se gube životi. Stroj se rasipao. Jedni su padali glavom u zemlju, drugi pokušavali napred, kao sputana stoka. Sustizali su ih naši borci u punom trku. Neke su hvatali rukom za jake iza vrata, kao nemirnu telad za ulare i vodili ih nama, prema brdu. Konjovoci su bacali vođice i pokušavali da beže nazad, ka cesti. Retko su uspevali u tome. Sustizali su ih naši meci. Borci su prihvatali uzice i vodili konje pod punim tovarom ka brdu. Čitava borba je trajala, čini mi se, ni pola časa. Bio je to totalni poraz.

Neprijatelja nije bilo više na toj strani pred nama. Osveženi pobedom, okupljali su se borci u zaklonima šumaraka i prepričavali zgode uz smeh. Prestrašeni zarobljenici su se sabili u gomile pred nama. Ispostavilo se da su pripadali diviziji "Princ Eugen". Posle našeg izvlačenja sa Zelengore napredovali su višednevnim ubrzanim maršem čak iz Hercegovine k nama. Bez odmora su ubačeni u borbu. I zato su se kretali tromo. Bili su i pod utiskom svojih gubitaka u dosadašnjim borbama sa nama.

Plen je bio znatan. Pored većih količina puščane i mitraljeske municije, u tovarima je bilo i sanduka sa bacačkim minama. Znači, minobacač nam je umakao ispred nosa. Tako same mine su bile samo opterećenje, jer smo svoj raniji bacač zakopali na Zelengori. Ali po svom ratničkom iskustvu nismo se odrekli ni ovog plena. Čekaće u komori dok nam se ne ukaže potreba za njegovim dragocenim korišćenjem.

Desno krilo leve neprijateljske kolone smo do nogu potukli, zbog čega se i levo krilo desne kolone nije moglo pomaći s mesta. Poslali smo pojačanje četi na toj strani, te je i ovaj neprijatelj odbačen malo unazad.

2. bataljon je takođe uspešno zadržavao neprijatelja na svom pravcu, pa smo ostali na prvobitnim položajima u toku čitavog dana. Poslali smo kurire u štab brigade sa izveštajem, očekujući dalja naređenja i bezbrižno se odmarajući na suncu.

Osmatrajući iz dogleda, videli smo da su se naši bataljoni na desnom krilu povukli duboko uz drum od Sokoca ka Han-Kramu i Devetaku. Popodne je čak jenjavala borba. Neprijatelj ih je potisnuo na severozapad zaobilaznim manevrom i prodorom tenkova drumom, te smo izgubili vezu s njima. Pretpostavljali smo da je neprijatelj uspeo da ih odbaci samo sa druma u šume Korita na sever i da se zadovoljio time što je oslobodio komunikaciju ka Zljebovima. Nadali smo se da ćemo u predvečerje, po običaju, morati zajedno u protivnapad. Zato smo izdali četama naređenje da se dobro osiguraju isturanjem patrola ka drumu Sokolac — Rogatica i da se borci odmaraju i pripremaju za dalja naređenja.

Tek negde u kasne popodnevne sate pojavila se, sva zadihana, kurirska patrola. Pretpostavljali su da smo se i mi povukli, pa su nas jedva našli. Iz pismenog naređenja i njihovih usmenih informacija saznali smo da je neprijatelj prodro duboko ka Han-Kramu, te da je naša dva bataljona odbacio na sever preko druma, ka Pjenovcu i Malom Polju. Glavnina kolone od Rogatice takođe se probila od Džindića kroz Sokoloviće i Devetak ka Džimrijama. U stvari, u obruču za koji ni sam neprijatelj nije znao ostali smo mi i 2. bataljon. Streljački strojevi Nemaca koji su napredovali kroz Devetak nisu ni sanjali da smo im mi, u stvari, iza leđa. Kuriri su uz put naišli na 2. bataljon koji takođe nije ništa o svemu znao. Zbog ovakvog obrta situacije napustio je kontakt s neprijateljem i sklonio se u šume jugozapadno od Sokolovića, čekajući na naš dolazak i zajedničku akciju.

Situacija se time potpuno preokrenula. Umesto bezbrižnosti i samozadovoljstva zbog pobede, trenutno nas je preokupirala neizvesnost našeg položaja i osećanje odgovornosti zbog gubljenja veze sa glavninom brigade. Užurbano smo počeli sakupljati delove bataljona na ivici šume. Održali smo kratko savetovanje sa komandama četa. Komandant im je ukazao na svu ozbiljnost i neizvesnost našeg položaja. Umesto noćnog kontranapada na isturene bokove neprijatelja, trebalo je misliti na probijanje u sastav brigade. Stoga je bilo najnužnije da se što pre povežemo sa 2. bataljonom. Ubrzanim maršem krenuli smo na sever. Guste bukove šume i kratki, u njih zatvoreni proplanci omogućili su nam nesmetani i neprimetan pokret. Na sreću malo su se oblaci navukli, te se ni avioni nisu pojavljivali na našem pravcu. Komande čete su bile strogo obavezane da obezbede kontinuirani ubrzani pokret, ne dozvoljavajući bilo kakav zastanak i gubljenje veze. Na momente smo se kretali u trku.

Posle sat-dva hoda uhvatili smo vezu sa 2. bataljonom. Njegove čete su, skrivene u gustoj šumi, uz duboko obezbeđenje sa predstražama, sa nestrpljenjem očekivale naš dolzak.

Usledio je kratak sastanak oba štaba. U međuvremenu, izvidnice 2. bataljona izučile su položaje neprijatelja. Po njihovom obaveštenju, streljački strojevi Nemaca produžili su kroz šume Devetaka na sever. Povremeno su se u daljini čuli kratki rafali njihovih prethodnica. Pokušavali su da uhvate kontakt sa nama. Verovatno su se čudili da nikog nema pred njima da im odgovori na vatru. Za to vreme komore neprijatelja stizale su u Sokoloviće iz pravca Rogatice i bezbrižno se smeštale u zaseoke, na počinak i predah do sutrašnjeg pokreta. Iz našeg pravca bile su sasvim neobezbeđene, jer nisu pretpostavljale da imaju neprijatelja i iza leđa.

Podstaknuti uspesima u toku dana, predlagali smo da se provučemo do sela kroz šumu i da iznenadnim napadom razbijemo neprijateljeve pozadinske delove. Nadali smo se ogromnom plenu. Priželjkivali smo, pored ostalog, 1 bacač za zaplenjene mine u toku dana. Pretpostavljali smo da ćemo doći i do kojeg mitraljeza, a možda i do nekog brdskog topa.

Štab 2. bataljona, bolje upućen u situaciju i manje raspoložen za rizik, usprotivio se našem predlogu. Po njihovom mišljenju, u tom slučaju bi otkrili naše položaje i privukli neprijatelja na sebe. Možda bi uspeo da stegne oko nas obruč. Pred nama je osnovni zadatak bio da se što pre, svakako u toku noći, što neopaženije probijemo na sever, u sastav brigade. A nismo uopšte znali gde se ona nalazi i dokle je napredovao neprijatelj.

Morali smo popustiti očito razložnijim argumentima. Bili smo ipak i dalje ražalošćeni jer nam se jedna od najlakših i najlepših pobeda izvlačila iz ruku. Stalno nas je zaokupljala

misao da su nam ostali zakopani u Zelengori teški mitraljezi i bacači i da nam se neočekivano brzo pružila prilika da ih bez mnogo žrtava otmemo od neprijatelja. Stoga smo napravili još jedan pokušaj. Na naš predlog, skupa sa drugovima iz štaba 2. bataljona i sa njihovom izvidnicom, krenuli smo do ivice šume i da na licu mesta osmotrimo situaciju.

Bio je sumrak kad smo došli na ivicu proplanka. Pred nama se preko njiva i polja, koja su se blago spuštala, s druge strane udoline, u dvorištima dve-tri seoske kuće, smeštala na počinak brojna nemačka komora. Sasvim bezbrižno, vojnici su istovarali tovare na sredinu dvorišta, privezujući konje za niske drvene ograde. Već su založili i vatru. Kamare sanduka su se žuto uzdizale iz zelenila sveže trave. Imao sam osećaj kao kad hrt namiriše lovinu, ali ga lovac drži na lancu. Počeli smo opet da ubeđujemo drugove da izvršimo iznenadni prepad. I oni su se počeli kolebati. U tom momentu, baš kao u inat, začuše se opet nekoliko kratkih rafala "šaraca" daleko na severu, u šumama Devetaka, ka Han-Kramu. Konačno su nas ohladili i obeshrabrili. Pognutih glava i ćutke vratili smo se bataljonima. Morali smo se probijati bez otkrivanja prisustva neprijatelju. Nismo znali šta nas još čeka u toku noći i sledećeg dana.

Drugovi iz 2. bataljona već su našli nekog meštanina za vodiča. Davao je utisak trezvenog, razložnog čoveka. Izneo nam je svoje pretpostavke na osnovu odličnog poznavanja terena. Računao je da se neprijateljevi delovi još nisu spojili kod Han-Krama posle današnjeg poraza srednje kolone. Zato je predlagao da nas vodi kroz najgušće delove šume, slabo prohodnim stazama preko Gradine ka Vrhovima, izbegavajući širi put sa istočne strane kojim su se verovatno kretali Nemci u toku dana od Sokolovića. Podvlačio je, i zbog svog opravdanja, da je vrlo naporno kretati se noću tim putevima i da se ne smeju paliti nikakve vatre, ni lampe, pa ni cigare.

— Možda ćemo i zalutati, ali ćemo do zore sigurno stići — reče nedvosmisleno.

Poverovali smo mu u svemu i prepustili se njegovom poštenju i rodoljublju u toj neizvesnoj noći.

U samu zoru 13. VII izmrcvareni nespavanjem i noćnim maršem izbili smo ka Han-Kramu. Prostrana polja, isprepletana ogradama i podvodnim tresetištima, odisala su jutarnjim izmaglicama. Samo na nekoliko mesta rtovi šuma su se približavali kroz proplanke s jedne i druge strane puta, kao radi neke veze. Zgarišta Han-Krama bila su nam levo vrlo blizu, možda par stotina metara. Oko njih nismo primećivali nikakav pokret. Vodič je pretpostavljao da su Nemci iz leve kolone zanoćili u kućama nešto zapadnije. Bile su zaklonjene u šumi. Ni oni se nisu smeli upuštati u brisani prostor udoline, bojeći se naših protivnapada. Istočne kolone, s desnog krila, bile su dalje istočno od nas. Još je bilo vreme noćnog odmora. Sem neposrednih obezbeđenja oko logora neprijatelj verovatno nije smatrao za potrebno da upućuje ovako rano dubinska obezbeđenja.

Brzo i energično preduzete su mere za prebacivanje preko druma. Jaka mitraljeska obezbeđenja upućena su levo i desno od glavne kolone. Zatim se u trku prebacila preko ceste jedna četa ka Konjušićima i Gornjim Čaporima, radi čelnog obezbeđenja, a onda su trkom prešla oba bataljona preko brisanog prostora i druma. Bili smo najzad sigurni da smo izbegli okruženje. Još je trebalo da se povežemo sa brigadom.

Kod prvih kuća saznali smo da su se naše jedinice povukle od njih još pre mraka, a da su Nemci zanoćili u susednim zaseocima. Uplašili su se za nas, ali i za sebe zbog moguće borbe i represalija neprijatelja nad njima. Nismo mali vremena na pretek. Posle kratkog predaha ubrzano smo krenuli dalje. Još u rano jutro trebalo je da se dočepamo gustih šuma Visočnika, pre no što krenu dalje neprijateljeve kolone i pre no što stignu avioni iz Rajlovca. Zamenili smo vodiča i u dve kolone, radi što boljeg bočnog obezbeđenja, uputili smo se ka Malom Polju, u kom pravcu je otišla brigada.

Negde oko 8 časova oko sela Visočnika najednom se pojavila jedna duža kolona, sa naše desne strane. Izbijajući iz šume išla je paralelno s nama na sever. Prvo smo pomislili da su to delovi brigade. Ali, kolona se kretala putem preko livada. Takođe iz dogleda smo primetili da je u sastavu komore od desetak konja na čelu i začelju vođen belac. Na oba konja tovari su bili pokriveni crvenom nemačkom zastavom, sa crnim kukastim krstom na belom polju. Odmah nam je bilo jasno da je to nemačka kolona, sa znacima raspoznavanja za njihove avione. Pošto smo se kretali putem skrivenim u šumu, neprijatelj nas nije opazio. Iskoristili smo ovo za iznenadni napad. Jedna četa dobila je zadatak da, po mogućnosti, zapleni celu komoru. Brzo se razvila u streljački stroj i pri izbijanju iz šume izvršila je iznenada silovit bočni juriš.

Oštra vatra trajala je svega nekoliko minuta. Neprijatelj je bio potpuno razbijen. Većina vojnika bila je mrtva ili se bezglavo dala u bekstvo. Verovatno su se potpuno rasturili po gustim dubodolinama. Naši borci su spretno prihvatili konje za ulare i zaveli ih u šumu. Ubrzo su bili kod nas. Kratkim pregledom smo ustanovili da je u 7—8 tovara bilo dosta municije, a na 2—3 tovara smo našli bacačke mine. Na jednom konju bila je neka arhiva. U sanducima smo našli komplet topografskih sekcija Jugoslavije, zatim vojnu zastavu i raznog štapskog materijala. Bilo nam je žao što opet nismo imali sreće. Bio nam je preko potreban teški mitraljez ili bacač.

Po naređenju komandanta nastavili smo dalje ubrzanim maršem. Ponovo se povratilo jučerašnje raspoloženje. Borci su radosno komentarisali novu lako izvojevanu pobedu. Sami sebi nisu verovali da su počeli tako lako tući Nemce, da su se jurili s njima po polju kao mačka s mišem.

Predostrožni Milan Bosnić, komandant našeg bataljona naredio je da se raspored zaplenjene komore ništa ne dira, a da se naši konji umešaju u kolonu. Na čelu i začelju i dalje su vođeni belci sa nemačkim zastavama preko tovara. Poslali smo obaveštenje o ovome i štabu 2. bataljona, da ne bi kod njih to izazvalo zabunu.

Ubrzo se ova opreznost pokazala sasvim korisnom. Negde pred samo Malo Polje, između Alajbegovine i Trešnjevca, morali smo da presečemo putem preko proplanka dugim preko 1 kilometar. Nigde uokolo nije bilo pogodnih šuma za prelaz. Na kratkom zastanku komandant je naredio da kolona ide na propisnom rastojanju, da se puške drže o desno rame — po nemačkim pravilima. U slučaju da naiđu avioni da se utvrđeni poredak i izgled kolone ne kvare već da prividno mirno nastavimo preko brisanog prostora do ivice šume. Bio je to jedini način da se nesmetano brzo prebacimo u šume na sever i da izbegnemo sustizanje novih kolona neprijatelja.

Predviđanje se pokazalo opravdanim. Tek što je čelo kolone stiglo na 100—200 metara pred šumu, nadletela su nas tri izviđačka aviona. Otkrivši kolonu u livadama, počeli su da kruže oko nas. Bili smo skoro svi obučeni u nemačke uniforme, naročito posle zarobljavanja velikog broja Nemaca na Zečjem brdu kod Foče. Ali je bilo i šarenila. Pilotima je nešto bilo sumnjivo, pa su počeli da kruže sve niže nad kolonom. Razaznavali smo golim okom osenčene putanje elisa i gledali polunagnute figure izviđača koje su buljile ka nama. Zbunjivalo ih je prisustvo belaca sa crvenim nemačkim zastavama. Kod boraca se osećala nervoza, ali su nastavili u koloni pokret. Samo su ubrzavali korak. Očito im se žurilo iz neizvesnosti, sa ovog brisanog prostora u šume. Dovikivali smo im da se niko ne usudi da potrči, jer ćemo se otkriti neprijatelju. Kolona je ubrzano zamicala sve dublje u šumu uz zaglušujuće brujanje uskomešanih aviona. Komandant je sačekivao jedinice i rasipao ih zrakasto po šumi, što dublje i što više mimo osnovnog pravca puta.

Kad je poslednji konj sa pratnjom zašao u šumu, na livadama je ostala, nekih sto-dvesta metara pozadi, samo zaštitnica od pet ljudi. Nisu se više mogli savladati. Ubrzali su korak do maksimuma, a na kraju su počeli da trče, i pored komandantovih dovikivanja iz zaklona da to ne čine. U tom momentu najzad je i pilotima bilo jasno da su prevareni. Najednom su iz sva tri aviona počeli besomučno da rešetaju šumu mitraljeskim rafalima. No, sve je bilo uzalud. Kolona je bila već duboko u šumi, sklonjena sa osnovnog pravca kretanja i rastrešena po zaklonima. Stupili su u dejstvo i naši mitraljesci, primoravajući avione da se dignu više u visinu. Uspelo nam je da nadmudrimo protivnika i da prođemo bez većih gubitaka. Jedino je rafal zakačio, na samoj ivici šume, jednog člana zaštitnice.

Jedan mitraljeski metak prebio mu je rame. Drugovi su ga na rukama uvukli u šumu, a bolničari mu previli ranu.

Toga dana, oko podne uhvatili smo vezu sa brigadom i nastavili, sa još više poverenja u sebe, svoj pobedonosni pohod kroz istočnu Bosnu. Užasi Sutjeske fizički i psihički, ostali su već daleko za nama.

[1] Zbornik dokumenata i podataka NOP, tom IV, knj. 15, dok. h. 251, str. 556—557.

[2] Zbomik dokumenata, tom IV, knj. 15, dok. br. 245. (str. 497).

[3] Zbonrik dokunaenata, tom IV, knj. 15, dok. br. 242. (str. 488).