TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Vraćajući se sa godišnjeg
odmora zastao sam sa porodicom na Tjentištu. Želeli smo da obiđemo Sutjesku,
i vidimo brda niz koja je kolona brigade sišla i padine uz koje se verala,
posetimo grobnicu boraca i Savin grob. Posle kratkog odmora u novom hotelu,
ostavljamo prtljag i krećemo stazom koja je iako jasno vidljiva, obeležena i
pokazivačima pravca. Sutjeska! Gledam i razmišljam. Nekad surova i strašna. A danas? ... Sećanja! Simbol naših bitaka, pobeda i poraza. Grobnica mnogih Hitlerovih jurišnika, ali i naših najboljih drugova. Sećanja na njih. I na nas. Nekada smo ovde, baš tu, — to je bila ona mala njivica, zasejana krompirom, koji je tek iznikao — tek začete mlade krompire, kao lešnik velike, prstima vadili ispod cime i, neoprane i neoljuštene, jeli. Danas, Sutjeska je nacionalni park. Divne livade, zasađene voćkama. Novi moderan hotel. Muzej "Bitke na Sutjesci". Omladinsko naselje. Delo naše omladine i arhitekata. Igra mašte i realnost stvaralaštva. Mnoštvo zastava, državnih, partijskih, raznobojnih. I tu, u neposrednoj blizini naselja, na najistaknutijem uzvišenju, bela humka, od belog mermera. Spomen kosturnica ... I sećanja. Staza nas vodi prema kosturnici. Moj devetogodišnji sinčić zaostaje. Bere livadsko cveće. Požurujem ga. Sustigao nas je znojav i zadihan. — Ovo je tata za tvoje drugove! A za heroja Savu ću nabrati gore u plećini. Zadrhtao sam. Oči mi se ovlažiše. Prišao sam mu, izdvojio jedan cvet i rekao: — A ovaj cvet, sine, ako se slažeš, neka bude za druga Branka! — Ko je drug
Branko? — upita me. Ispričao sam mu istinitu priču. Zvao se Branko Sabljić. Rođen u selu Kamenici kod Drvara. U istom onom selu u kojem je rođena i Marija Bursać, prva žena narodni heroj. Možda je s njom i odrastao. Možda je s njom i ovce čuvao! Kao i najveći broj dece tog kraja, po završenoj osnovnoj školi, još kao dečak, potražio je parče hleba i zaposlenje u preduzeću "Šipad" u Drvaru. Svako jutro je sa torbicom o ramenu, u kojoj je najčešće bilo samo parče proje, silazio niz brinu dugu 4—5 kilometara, ceo dan provodio na teškom poslu i naveče se umoran i ogladneo penjao istim putem na Kamenicu. Kada je baklja revolucije upaljena u Drvaru, Branko je bio među prvima iako je imao tek 18 godina. Mladi skojevac se odmah istakao i u prvim borbama ispoljio odvažnost, hrabrost i spremnost da zadatke Partije i revolucije izvršava do kraja. Neustrašiv, a uz to spretan i snalažljiv,
uvek spreman za najteže zadatke, određen je za kurira — prvo u Kameničkoj
četi, a zatim u bataljonu "Sloboda". Po formiranju brigade zadržan je na toj dužnosti. Po bespućima,
kroz nepoznate predele pune neizvesnosti, po mrklim noćima kada se iza svakog
grma očekuje neprijateljska zaseda, po kiši ili snegu, kroz najljuće mećave,
on je uvek stizao na vreme i svako naređenje ili obaveštenje sigurno predavao
onome kome je bilo upućeno. Sećam ga se 1941. godine kako se, preko Korita i Jandrinih podova, vere i probija kroz strašnu mećavu, na skijama koje je sam napravio od bukovog prošća. Posrće, ali nastavlja put. Pada u sneg i gubi nespretno vezane skije, ali opipava džep sa pismom upućenim četi. Pismo je tu, a to je važno i ono će sigurno biti predato komandiru Ćiću.[1] Sećam ga se iz
borbi za Bihać, za Teslić, pri prelasku Neretve, Drine. Svuda
i uvek je bio spreman da primi najteže zadatke. Vedar je bio i vrlo razborit, a
kada je bilo vremena za odmor i šalu, prvi je bio da razvedri i razveseli
druge. Ako je pri podeli hrane dobio veće parče hleba ili komadić mesa, uvek
je nudio za manje, jer on "nije gladan". I
onda, neposredno pred bitku na Sutjesci (brigada se nalazila u Sandžaku, kod
Pljevalja), održali smo partijski sastanak. Prva tačka dnevnog reda bila je:
"Prijem Branka Sabljića u Partiju". Ćelija je jednoglasno rekla:
"Da". Mnogo
smo partijskih sastanaka održali. Donosili smo važne odluke — ponekad i
presudne, i mnogo puta glasali "da" i "ne", ali ova odluka
ćelije, jednoglasno izgovorena sa "da", ostaće nezaboravna u srcima
svih, tada prisutnih članova Partije. Samo
nekoliko dana iza toga stiglo je naređenje štaba 1. proleterske divizije da 3.
krajiška brigada uputi u Centralnu vojnu bolnicu jednog mladog otresitog borca
za intendanta, koji, pre svega, treba da bude dobar komunista. Izbor je pao na Branka. Ispratili smo ga tužni što se rastajemo sa tako dobrim drugom, ali radosni i ponosni što je tako odgovorna dužnost poverena baš njemu. Sa nestrpljenjem smo očekivali prve izveštaje o tome, kako se snašao na novoj dužnosti. Bili smo ne malo radosni kada smo saznali da je potpuno zadovoljio. A zatim... To su poslednje vesti koje sam čuo o Branku. Sad, eto, i njegove kosti se nalaze ovde, u ovoj grobnici, zajedno sa kostima hiljade naših dragih drugova, znanih i neznanih. Kada sam završio, sin mi reče: — Ja ću, tata, često dolaziti ovde. Svake godine. I svaki put ću nabrati cveće. I svaki put ću odvojiti po jedan najlepši za druga Branka. Đuro BAJIĆ[1]
Jandrija Tomić, komandir Kameničke čete; poginuo kao komandant mesta pri
desantu na Drvar, maja 1944. god.
|