TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

DRUGARICA TRIVUNA U našu četu došla je negde između Čađavice i Mrkonjića, krajem novembra 1942. Prokrijumčarile su je drugarice, borci naše čete. Milan Rodić Spokojni, komandir čete, i ja dobili smo direktivu u Bosanskom Petrovcu da četa može brojati najviše 80 boraca, a mi smo na svoju ruku već primili još njih 40, pa je sada brojala 120 boraca. Ovo smo učinili, jer smo bili pod stalnim pritiskom boraca i njihovih roditelja, te smo čas Milan a čas ja popuštali, i za vrlo kratko vreme broj boraca u četi se skoro udvostručio. Borci su videli ovu našu slabost, pa su počeli i da je zloupotrebljavaju. Tako su i bez našeg znanja uvlačili u četu svoje rođake, braću, sestre i ostale prijatelje. Tako je u našoj četi, jednog jutra, osvanula i Trivuna. Predstavila se jednostavno — Trivuna. Prezime nije ni rekla, jer joj ga niko nije ni tražio. Niko se za porodično ime nije ni interesovao, jer smo se svi raspoznavali samo po jednom imenu ili nadimcima, kao što su: Stoja, Skembe, Sanitetski, Boško, Mile, Nada, Petar i sl. — baš kao da smo iz iste porodice. Spiskove boraca nismo ni sačinjavali, jer to nije bilo poželjno, budući da smo svakodnevno bili u dodiru sa neprijateljem, pa bi mu spisak mogao pasti u ruke i omogućiti represalije nad roditeljima i rođacima naših boraca. Zbog toga je, i danas, kod nas preživelih boraca, ona ostala samo kao Trivuna. Sećam se, prvi put sam je zapazio kod Mrkonjića. Četa se odmarala posle dužeg marša. Sijalo je novembarsko sunce, a borci posedali na jednom brežuljku, obraslom grabovim žbunjem, odmarajući se posle teškog i napornog marša. Daleko, tamo prema Jajcu, između onih draga i uvala, čuli su se odjeci eksplozija nekog teškog oružja. Borci to slušaju i smejući se zaključuju da nam "poglavnik" Ante priprema doček pred Jajcem. Pod jednim razgranatim žbunom sedela je ova nepoznata devojka i kikotala se sa Stojom Potkozarac. Bila je niskog rasta, bucmasta lica. Oči su joj bile kestenjaste, a kosa tamnoplava. Nosila je crnu, iznošenu suknju, crnu izbledelu bluzu sa belim tufnama, i isto takvu maramu, samo bleđu od suknje i bluze. Nekako sam iznenada banuo pred njih. Trivuna se trže i htede da pobegne. Ja je zadržah, i skoro visokim tonom zapitah: — Otkud sad ovaj golubić Stojo? Stoja, poznata već po svom jeziku, čudeći se navodno, pogleda me smrknuto i poče: — A... bog s tobom komesaru, pa znaš, ovo je Trivuna iz Jovičina voda. Ima već tri dana otkako je kod nas. — Nikakvu Trivunu iz Jovičina voda ne znam. Znamo samo da već tri dana kriješ neku devojku i da mi se kuvari žale kako u Jovičinom vodu ima više boraca od datog brojnog stanja — odgovorih joj. Trivuna ćuti. Pognula glavu, pocrvenela. Činilo se da će zaplakati. Učinilo mi se da sam ispao grub, te da bih je smirio rekoh Stoji da kaže Jovici da je od danas vode u brojnom stanju. Kad je ovo čula, sva razdragana, Stoja otvori dušu i najiskrenije uze u zaštitu novodošlu devojčicu, želeći ujedno i da opravda svoj postupak. — Ama, znaš komesare, nismo mogli odoleti njenoj molbi i plaču, pa je primismo. A šta smo drugo mogli, kad s nama hoće pa hoće? Ko zna, možda i ima nekog u našoj brigadi pa se stidi da kaže. A ti, đavo te odneo, uplaši nas, — reče Stoja smejući se, i privuče Trivunu, veselo, k sebi u zagrljaj. Za vrlo kratko vreme Trivuna je stekla simpatije cele čete. Kad god je četa bila u pokretu na njenom ramenu bio je mitraljez ili ranac sa municijom. Nikad je nismo videli da nosi samo pušku. Pri maršu je obično praktikovala da nosi čas mitraljez, čas ranac sa municijom. Mitraljez — ranac — "šarac" i tako u nedogled, sve do kraja marševanja. Tako je radila i kada je ponestajalo snage mnogim, daleko snažnijim i fizički izdržljivijim od nje. Nikad nije bila bolesna, nikad se nije tužila da je umorna ili gladna, kao što su to činili poneki borci. Njena izdržljivost je došla naročito do izražaja pri usiljenom maršu iz centralne Bosne ka Gornjem Vakufu. Bilo je to početkom bitke na Neretvi. Dnevno smo prelazili i po 60 km, da bismo stigli na vreme do Gornjeg Vakufa. Ni tokom ovako napornog marša, Trivuna nije prekinula sa svojom praksom. Taj gest borci su veoma mnogo cenili, sažaljevali je, ali, svejedno, kada bi je mitraljez "mimoišao", ona bi se naljutila i prosto ga otela od drugih. Išla je ćutke i nosila ne tražeći da je neko zameni. Ona je sve to podnosila uz pesmu i šalu, i mi smo joj se divili. Veselost je obično počinjala njenom pesmom: "Bolna leži omladinka Mara, sa svojom se majkom razgovara ..." Tada bi se oko nje formirala grupa pevača, koja bi čitavu kolonu učinila življom, da bi na kraju svi prihvatili pesmu koju je vesela Trivuna započela. U borbi, u selu Jasenovu, kod Teslića prvih dana januara 1943. Trivuna se pokazala i kao vrlo hrabar i priseban borac. Jedna nemačka kolona koja se u sam suton kretala od Kumurine ka Tesliću skoro nas je iznenadila. I dok su neki borci proveravali da li je to zaista neprijateljska kolona, Trivuna je uhvatila mitraljez trenutno odsutnog mitraljesca Boška Saveljića i kratkim rafalima raspalila po iznenađenim Nemcima. Napravila je takav dar-mar u neprijateljskim redovima da borcima koji su jurnuli među Švabe nije bilo teško da bez mnogo napora uspešno završe borbu. Na bojištu je ostalo oko 10 mrtvih Nemaca, a nekoliko ih je zarobljeno. Zaplenili smo jedan teški mitraljez, jedan puškomitraljez, 30 pušaka i povrh svega 25 tovarnih konja. Od naših drugova poginuo je desetar 2. čete Akif Čohadžić. Tom prilikom smo se divili hrabrosti i snalažljivosti drugarice Trivune. Došla je bitka na Sutjesci. Teško je opisati sve naše patnje, napore, teškoće i strahote koji su pratili naša svakodnevna probijanja kroz neprijateljske vatrene obruče. Neprijateljski meci su doletali sa svih strana, ili sa svake stene šumice. Iza brda su iskakali nemački "meseršmiti", "hajnkli" drugi avioni, bljujući smrtonosnu vatru po našim redovima. Međutim, mnogo teže od neprijateljske vatre na nas su delovale svakodnevne molbe naših drugova i drugarica-ranjenika da ih dotučemo da ne bi pali živi u ruke neprijatelja, znajući da bi bili zverski mučeni i zlostavljani. Sa ogromnim samopregorom, koji je išao do nečeg mističnog, naši su drugovi izvlačili ranjene borce. Dešavalo se da poginu dva ili tri borca izvlačeći jednog ranjenog. I ovde je Trivuna bila neustrašiva. Pojavljivala bi se uvek na najopasnijem mestu, da bi i tamo pomogla ranjenom drugu. Međutim, i tada, kada bi pomagala ranjenima, nije skidala pušku sa ramena, nije zaboravljala da puca na neprijatelja, koji je ugrožvao ranjene. I u borbma kod Lučkih Koliba i Balinovaca, gde je naš 4. bataljon bio na čelu prethodnice pri probijanju neprijateljskog obruča, Trivuna je sa puškomitraljezom u ruci pokazala kako se izvršavaju naređenja starešina u tako složenoj situaciji. Njen mitraljez je kosio sve pred sobom, a ona je svakog momenta požurivala pomoćnika da brže dodaje municiju. Ležao sam priljubljen uz zemlju, između nje i Nikice, mog zamenika. Ispred nas je vrilo kao u paklu. Odjekivale su eksplozije svih vrsta bombi i granata. Oko nas su šištali meci i kamenje prskalo na sve strane. Od snažne grmljavine nije se ništa čulo, videlo se samo ukrštanje tragova svetlećih metaka. Na drugom kraju naše vatrene linije čuo se odjednom piskavi glas komandira Gojka Vignjevića: — Ura! Hvataj ih žive! Eno ih beže! Ovaj Gojkov trik (neprijatelj nije bežao), podigao je na noge ne samo svu našu četu nego i ostale levo i desno od nas, i odjednom se u mrkloj noći prolomi ono dugačko i prodorno: "Ura ...a..."! Sručiše se naši borci u onaj plameni pakao, gde su svetleći meci i rakete osvetljavali svaki kamen. Neprijatelj pojačava vatru. Oko ušiju nam neprestano sviraju meci, poput šmrkova sa snažnim pritiskom vode. Jurili smo napred ne razmišljajući ni o čemu, tako da smo se skoro za tren našli za petama švapskih jedinica. Ne znam ni sam kako sam se. našao pored Gojka, koji, iako je već bio promukao, nije prestajao sa uzvicima: "Juriš, drugovi! Ne dajte da pobegnu! Opleti po njima", i sl. I dok smo tako jurišali, iza nas su ostajali ranjenici, stenjajući od bola i tiho dozivajući pomoć, kao da se stide što su ispali iz stroja. Nada, Stoja i Sanitetski — naši bolničari — užurbano, a isto tako tiho tešili su ih, ubeđujući ih da je metak samo okrznuo, da ne krvare, da će sve biti dobro ako se primire i sl. Pravim se da to ne čujem, a teško je i meni. Ne znam ni sam kako bih mogao da im pomognem, jer sam im već na četnoj konferenciji izneo svu ozbiljnost situacije u kojoj se sada nalazimo. Rekao sam čak i to da ranjenih ne sme biti, jer, da ih nema ko nositi, mada sam znao da ćemo već sutra morati po suncu, bez vode i lekarske nege pešačiti sa njima 30 km, i više. Mislio sam da je bolje da ih ne podsećam na ono što sam im sinoć govorio. Time bi im još više zagorčao život. Pucnjava je polako jenjavala. Obruč je probijen. Švabe su odstupile, ali su se još uvek oko nas rasprskavale granate. No, mi smo na granate već navikli, pa smo se ponašali mirno. Dan je lagano dolazio. Na nebu su se gubile zvezde. Videla se samo još po koja. Magla, mlečnobela, leluja se lagano i izvlači između bregova i pokriva zemljište na kome se noćas odigrao okršaj, kao da i ona želi da od ljudi sakrije divljaštva dvadesetog veka. Oko nas sve miriše na barut. Naše jedinice, koje su išle pozadi, užurbano nas prolaze i idu u pravcu određenom od njihove komande. Svi se žurimo da se dočepamo obližnje šume pre nego što se nad našim glavama pojave omrznute švapske "tičurine" (kako su naši borci nazvali nemačke avione). Očekujući dalja naređenja, skupismo se u prvoj šumici. Interesovao sam se za broj žrtava, ali mi niko nije znao tačno da kaže. Rekoše mi samo da je ostala jedna Jovičina desetina da pomogne sanitetlijama pri prebacivanju ranjenika do naše glavnine. Sunce je već visoko iznad horizonta. Čuje se brujanje grupe aviona koju svakog momenta očekujemo nad našim glavama. Krijemo se dublje u žbunje i ispod drveća, da nas ne primete, ali nas sve više brine zašto još nema one desetine sa sanitetlijama i ranjenicima. Bojimo se da ih avioni ne primete. Međutim, oni su ipak stigli. Imali su sreće da ih avioni nisu spazili ni tukli. Među ranjenicima spazih i Trivunu. Bila je strašno žuta. Ličila je na mrtvaca. Prihođ joj i upitah: — Osećaš li jake bolove, Trivuna? — Eto, druže komesare, raniše me Švabe, ali me mnogo ne boli — odgovori ona drhtavim glasom. Bio sam neobično potresen. Jer, samo do pre nekoliko sati ona je bila zdrava kao dren, a sad je tako skrušena i bleda. Priđoh bolničarki Nadi i upitah je da li je Trivuna teže ranjena. — Ne verujem da će preboleti. Stomak joj je presečen. Creva su joj bila napolju kad smo kod nje stigli da joj pružimo pomoć. Ja sam ih stavila unutra, a ni sama ne znam kako. Sem toga, creva su i pokidana, a ona ne dozvoljava, od stida, da joj bilo ko priđe. Obišao sam i ostale ranjenike. Njihove rane su bile mnogo lakše. Kad sam se ponovo vratio do Trivune ona je pevala i izgovarala neke nerazgovetne reči, od kojih sam razumeo samo: "Vintovačka, hej!" Gledala me je zastakljenim pogledom. Na moje pitanje da li je boli, pokretom glave odgovorila je potvrdno. Od brigadnog saniteta bili smo daleko, a naš sanitet nije imao lekara, tako da se sva naša sanitetska pomoć svodila samo na zavijanje. Sledećeg dana imali smo naporan marš. Trivunu smo nosili, a ona je pevala na nosilima, gubeći svest u pojedinim trenucima. Niko je nije čuo da je jauknula. Uveče je izdahnula. Borci se skupiše oko nje mrtve. Iako je bila noć, nikome se nije spavalo, bez obzira na umor. Svako je želeo da joj na neki način oda poslednju počast. To je Trivuna zaista i zaslužila. Stajali smo nemi u tihoj noći kraj mrtvog tela te hrabre devojke. Bacao sam pogled na lica boraca, koji su nastojali da sakriju suze. Ali, bez obzira na situaciju u kojoj smo bili, bez obzira što smo već navikli na ovakve scene, ipak su se morale pojaviti suze, za drugom, borcem, čovekom i komunistom kakav je bila naša Trivuna, niz lica svih nas. Minut ćutanja nad mrtvom Trivunom bio je isuviše kratak. Milan ZRILIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument