TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

"DIJETALNA ISHRANA" NA ZELENGORI Nema šta, mora se priznati da su naši intendanti još poodavno, ako ne pre a ono bar od Sutjeske, pristupili organizaciji "savremenije" ishrane naše vojske. Došli smo, zapravo, na ideju da uvedemo "meni", da ne bi jednoličnost postala neugodna po apetit boraca. Još u okruženju na Zelengori hranili smo se po tim savremenim metodama, a "meni" su propisivali intendanti. Možda zato, na prvi pogled, izgleda čudno što je za sve vreme okruženja izrađen i važio samo jedan "meni". Malo čudno ali, verujte, imalo je to svog opravdanja, i razloga. Evo samo dva, ubedljiva. S nama su se tada (prvi put) našli predstavnici savezničkih armija. Njihove vojne misije bile su s nama i obećano je kako će nas obilno pomagati oružjem, municijom, odećnom opremom, hranom, lekovima. Znali su i naši intendanti za ova obećanja ali su, kao dobri političari, a i još bolji vojnici, ovako cenili situaciju: — Oružje i municija preči su od hrane. Preči su i lekovi od hrane. Jeste da je naša zemlja agrarna ali, brate, nije baš toliko siromašna da ne bi mogla ishraniti svoju vojsku. Prema tome, neka obećanja ostanu za oružje, municiju i lekove, a mi ćemo hranu obezbeđivati iz mesnih izvora. Drugi razlog svodio se na ovaj komentar: — I kad bismo pristali da nam saveznici šalju hranu, i to dosta hrane, ko bi se, brate, petljao (ovde intendanti ponovo pokazaše svoje sklonosti i sposobnosti da proniču u dalju budućnost, u savremen način ishrane) i sa više "menija" stvarao političkim komesarima glavobolje? ... Eto, zna se da se sa više "menija" kuvari više zamaraju, jer ovde su drva sirova, slabo gore, a i neka ognjišta ne vuku baš dobro. Slaba promaja na Zelengori, šta li? Intendanti stvaraju pretpostavke. Jednog dana, recimo, svi borci 1. čete 1. bataljona, kao za inat, traže "meni" broj jedan, a njega nestalo. Kuvari nude "meni" broj dva, tri, pet... ali — jok! "Broj jedan, ili nećemo ručati!" — kažu, pretpostavimo borci. I eto belaja! Komesari moraju da drže političke časove, da ubeđuju borce, a kuvari su prinuđeni da bace toliku hranu! Kakva šteta! I, pošto rat traži što jednostavnije i što uspešnije rešenje, odlučiše intendanti: — Iz vlastitih mesnih izvora — jedan "meni". Jedan za sve, i kvit! Sastav "menija": predjelo — nije davano (pa, ljudi moji, rat je i kome bi padalo na pamet da u ratu zahteva još i predjelo!?; supe — čorbe — takođe nisu davane (na Zelengori, i pored svih nastojanja intendanata, mirođije se nisu mogle pronaći, a ko je video da čorba valja bez mirođije!?; glavno jelo: parče goveđeg, ovčeg ili konjskog mesa, skuvanog u običnoj vodi, bez soli. So nije stavljana u hranu iz više razloga. Pre svega, nije bilo podesne ambalaže, a u običnim vrećama ovlaži so na Zelengori i kuvari se moraju mučiti da razbijaju grumenje. Sem toga, slana hrana traži mnogo pića, a piće uopšte nismo davali, jer smo od naših očeva i dedova čuli kako je elita Ka und Ka vojske (Ličani, Bosanci i Kordunaši) mnogo ginula kad se napije ruma. Mi smo svesno i namerno odbacili zastarelu parolu: "Bez ruma nema šturma!". — Ko je to još video da opijamo ljude i da nam ginu i tamo gde nije potrebno — rekoše intendanti. — A kad već piće ne dajemo, ljudi bi morali da piju mnogo vode, obične vode. Planinska voda, opet, oštra pa i to može da škodi. Mnogo. Zato je najjednostavnije bez soli i — kvit! Hleb takođe nismo davali. Jer, već tada smo znali (ne samo naslućivali) da ćemo od agrarne, posle rata, izgrađivati industrijski razvijenu zemlju. A u takvim zemljama ljudi vrlo malo jedu hleb. E, a mi smo hteli da idemo još dalje! U ovoj muci ukinućemo hleb potpuno. Ljudi će se na to navići i posle — ako bude dobro išlo sa agrarnom reformom, nacionalizacijom, eksproprijacijom i melioracijom već ćemo lako uvesti hleb u obrok. Bude li tu belaja, bar ljudi neće tražiti hleb — navići će se. Umesto kolača (melšpajza, kako to mi kažemo), šačica skuvanih kukuruznih zrna (dok je teklo) ili žita — ječma ili zobi, jer pšenica nije uspevala te godine na Zelengori. Kao drugo, dodatno sledovanje, za one koji su ješniji, sladokusniji i vredniji, po sistemu samoposluge i dotura sebi: koprive, bukov list, cremuša, zečija sočica, ljutić (ovo sve i zbog vitamina), zatim meso od konjske crkotine ili crna i bela cižigerica, pa i crevca — za one koje se slabo orijentišu po mirisu i stignu poslednji. I to neograničeno. Koliko ko nađe. Eto! To je sve. I šta bi više? ... Kad smo posle bitke na Sutjesci analizirali rezultate, uspehe i neuspehe ovakve ishrane, zaključili smo da smo pogrešili što smo ovaj poslednji obrok — ovo dodatno sledovanje uopšte uvodili. Ili što bar nismo ograničili količine, jer bilo je i posledica. Bilo ih je pojedinačnih, a i masovnih. Težih i lakših. Jedni su se žalili da po sedam dana nemaju stolicu. Drugi, opet, nisu takoreći gaće vezivali, nego ih stalno držali rukama, u pripravnosti i stalno trčkarali pored kolone! Nije jednostavna stvar ispasti iz kolone. Prvo, to vojnički nije dozvoljeno, kvari se red i poredak u koloni. Drugo, zbog vlastite kože nije bilo preporučljivo ostati za kolonom, jer nikad se nije znalo "u kom grmu leži zec". I lekari su intervenisali. Nisu hteli dozvoliti da se posle kaže: zatajio sanitet. Pregledali ljude, davali savete, pa i lekove. "Čaj bez šećera, od iglica jelove četine". Ali jedan slučaj je bio teži i čajevi nisu pomogli. — Pacijent: Milan Ćup, komesar 2. bataljona. — Lekar: Julka Mešterović. — Dijagnoza: zna se šta je. — Rešenje: stroga dijeta. Svi su poznavali druga Ćupa kao vrlo simpatičnog, vedrog i umiljatog mladića. Svi su ga cenili i voleli, kako pretpostavlieni i njemu ravni, tako i još više borci, čiji je on bio starešina. U konkretnom slučaju, svi su ga žalili. — Kako to baš njemu da se desi? I to u takvoj formi. Nikako da ga prođe. Lekari su sve poduzeli. Dr Julka se posebno zauzimala da ga spasi, ali čajevi od četine nisu pomagali. Naljutio se drug Ćup na lekare, pa i na drugaricu Julku. Naljutila se i drugarica Julka na njega. — Kakvi ste mi vi lekari, kad ne možete izlečiti jednu običnu sraćku?! — rekao je na kraju drug Ćup. Na to mu je drugarica Julka napisala recept, i to pravi recept na latinskom jeziku, i rekla: — Predaj ovo referentu sanitetske brigade i to je zadnje što ja mogu da ti pomognem. Očekujući spasonosno rešenje od recepta napisanog na latinskom, drug Ćup je odmah otišao kod referenta saniteta brigade, druga Bože "Bez greške" i predao mu recept. — Pravi ovaj lek i spasavaj — rekao je drug Ćup i dodao: — Drugarica Julka je rekla ako taj lek ne pomogne, onda za mene nema spasa. Gledajući recept, referent saniteta se grohotom zasmejao. — Znaš li šta piše na ovom receptu? — upita Ćupa i, ne čekajući odgovor, odmah dodade: — Piše: "Stroga dijeta u trajanju od tri dana. Od hrane uzimati samo i isključivo S U T L 1 J A Š, ali samo bez ŠEĆERA". Nazdravlje sutlijaš na Zelengori! — završi referent saniteta. — Nazdravlje! — ponovi bolesnik i poče na licu mesta da dreši gaće. Đuro BAJIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument