TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA VODOM ZA VEZU IZNAD GOVZE Naša brigada se 13. 6. 43. nalazila u rejonu severne padine Pliješ-planine i sela Govza. Borbe stalno traju, gotovo ne prestaju od prethodnog dana. Kiše i magle ne smanjuju intenzitet borbenih dejstava s obe strane. Po svaku cenu neprijatelj nastoji da nam spreči proboj preko komunikacije Foča — Kalinovik, a što je naš osnovni cilj. Dominantni položaji po nekoliko puta, u toku poslednja dva dana, prelaze iz ruke u ruku. Prištapski delovi štaba brigade smešteni su u šumi iznad sela Govza. Tu je i vod za vezu, čiji sam politički delegat. Naša kuhinja smeštena je u jednoj maloj kolibi, gde nas je prethodnu noć posetio drug Tito. Ostali delovi razmešteni su u šumi. Negde oko podne kiša prestade, a magla se poče razilaziti. U isto vreme nalet nemačke avijacije, najpre izviđači a zatim bombarderi. Pošto je neprijatelj primetio dim od naše kuhirije, koji se probijao kroz guste bukove grane, odmah je otpočeo bombardovanje. Bombe padaju u neposrednoj blizini kolibe. Cenimo da im je to meta. Mi, koji smo se zatekli u kolibi, na šum aviona i prasak bombi, iskakali smo iz kolibe kako je ko stigao. Tek što sam odmakao dvadesetak metara i bacio se pod jedno stablo, razleže se jaka eksplozija avionske bombe. Zemlja, kamenje i granje svega me zasuše, a u isto vreme osetih jak udar i bol u levom ramenu. U tom momentu shvatih da sam ranjen u ruku. Krv ide da me je strah ranu pogledati, a bolovi užasni. Istovremeno, kod mene se pojavi neko osećanje straha koje se povećavalo pri pomisli da sam nesposoban za dalju borbu i da ću morati napustiti drugove i svoju brigadu. I dalje ležim krvav, a bolovi sve jači. Nikoga nema da mi pomogne. I ne pomišljam da se dignem, jer avioni neprekidno prosipaju svoje smrtonosne tovare i lete tako nisko da mi se na momente čini da dodiruju vrhove stabala od drveća. Između naleta avijacije čujem dejstvo naših mitraljeza, a istovremeno i jauke ranjenih drugova. Vidim kako bolničarke trče od bukve do bukve i ukazuju prvu pomoć ranjenim. U sebi pomislih kako su plemenite ove naše bolničarke! Izlagati svoj život da bi se pomoglo drugom, to mogu samo ljudi visoke svesti i neobične hrabrosti. Nakon bombardovanja i mitraljiranja, avioni se udaljiše. Nađoh snage da se za momenat podignem. Osetih da mi noge drhte, a nesvest hvata. Ponovo se nađoh na zemlji. Tada je do mene dotrčala naša bolničarka Persa i brzo mi previla ranu. Bolovi su jaki, ali trpim. Persa me sažaljivo gleda, pokušava da se šali sa mnom, kao da želi da mi time olakša teške bolove. Posle prve "lekarske" pomoći i saznanja da nisam usamljen, fizički se osetih bolje a i poverenje mi se povrati. Uz pomoć drugarice Perse podigoh se i pogledah oko sebe. Rejon oko nas bio je sav "preoran" od bombi, koje su ponegde napravile pravu pustoš, a grane na bukovim stablima isečene od gelera i mitraljeskih rafala. Koliba iz koje sam pobegao pre bombardovanja bila je skoro sva razrušena, a na pragu mrtva je ležala naša kuvarica Anđa Boltić. Malo dalje vidim mrtvo telo Bože Kesića i još nekih drugova čije likove zbog deformacije tela ne prepoznajem. Sad jasnije čujem jauke ranjenih i vidim kako naše bolničarke, uz pomoć zdravih drugova, ukazuju pomoć ranjenim i sklanjaju ih na sigurna mesta. Njihove ruke i šinjeli toliko su izmazani krvlju da je izgledalo kao i da su same ranjene. Bombardovanje položaja bataljona koji su u neposrednoj blizini, gotovo ne prestaje do noći, dok smo mi donekle "pošteđeni". Gledam na sat i pomišljam kada će proći ovaj strašni dan. Istovremeno, jeza me hvata pri pomisli na marš i naporan put koji nam predstoje u toku noći. Primiče se noć, a mi se spremamo za pokret. Vidim našeg referenta saniteta brigade Božu zvanog "Bez greške", kako zabrinuta lica razgovara sa svojim saradnicima o tome kako izvući sve ranjenike i bolesne iz tog poslednjeg neprijateljskog obruča. Tu je i komesar brigade Simo Tadić koji daje poslednja uputstva za pokret. Meni dadoše konja, a za pratioca mi odrediše Miku Došen, tu hrabru bolničarku, koja gotovo celi dan nije imala ni malo odmora. Dirnut sam pažnjom komesara brigade, koji se raspituje za moje zdravstveno stanje, pored toliko drugih problema i briga. Vidim, situacija je ozbiljna, ali mora se naći snage da se izdrži. Dok mi, ranjenici, okupljeni ispod jedne bukve, sedimo i prepričavamo svoje nezgode u toku dana, naše bolničarke naizmenično nas obilaze, interesujući se za naše stanje i pomažu onima kojima je to potrebno. Pred noć naređen je pokret. Izlazimo na put koji vodi ka selu Miljevine. Na stotinak metara sustigosmo jedan ešelon tifusara i ranjenika, nekih naših jedinica. Krećemo se uskom i kamenitom stazom. Kako smo sustigli kolonu tifusara i ranjenika, pomešali smo se s njima. Sada se već ne zna ko pripada kojem sanitetu i ešelonu. Naš referent saniteta Božo Mitrović Bezgrešni nastoji da sanitet, koliko je to moguće, održi na okupu. U ovakvoj situaciji to je vrlo teško. Krećemo se veoma sporo. Kolona se kida, a veza teško održava. Blizu je pola noći, a mi ni pola predviđenog puta nismo prešli. Pored nas prolaze grupe boraca, koji žure na neki borbeni zadatak. Čujemo, naši su bataljoni napred. Sigurni smo u proboj iz obruča. Što noć više odmiče, teškoće se povećavaju. Pokreti postaju sporiji, a okolo puta borci leže kao granje. Razmišljam, kako su višednevni marševi, glad i bolest učinili svoje! I konji posrću i padaju od iscrpljenosti. Naokolo, čuju se jauci ranjenika. Uz jednu uzbrdicu, pored puta, leži grupa tifusara. Čujem dve drugarice kako mole jednog po jednog bolesnika i pokušavaju da ih podignu sa zemlje, govoreći: "Dižite se drugovi, moramo napred! Švabe su blizu! Izdržite još malo, nije daleko". Vidim, neki udovoljavaju njihovoj molbi, a neki i dalje ostaju, kao prikovani uz zemlju. Njihovi nemi, ukočeni pogledi izgledali su kao da se ništa ne zbiva oko njih. I moj pratilac im pomaže, ali bez uspeha. Iako obuzet prizorima koje gledam oko sebe, osećam vrlo jake bolove, gotovo oduzetost čitave leve ruke. Na konju se teško držim. Iako nisam jeo već drugi dan, na hranu i ne mislim. Osećam veliku potrebu za odmorom, a od hladnoće skoro drhtim. Vidim, drugi su u težoj situaciji, pa se bore za život. Pomišljam, moram izdržati, možda je ovo poslednja teška noć, u još toliko noći koliko ima do slobode! Prikupljam i poslednji deo snage da se na konju održim i do kraja izdržim. Moj pratilac stalno pita kako mi je, hrabreći me da je najteži deo puta već pređen. Shvatam da je to samo dobronamerna uteha sa njene strane. Pred zoru stižemo do reke Bistrice. Most je oštećen, pa mi koji smo na konjima sjahujemo, jer neki i u vodu padaju. Sve to usporava pokret. I tu vidim veliku izdržljivost naših drugarica. One ne samo da istovaruju i na suprotnoj obali ponovo tovare na konje teške ranjenike nego ih vode ispod ruke, pa čak i na leđima nose preko mosta. Dok čekam na red za prelaz, razgovaram sa nekim ranjenicima, o nadljudskim naporima naših bolničarki, o njihovoj humanosti i velikoj pažnji koju posvećuju ranjenim i bolesnim. Sve nas je ovo veoma dirnulo jer su i one same bile potpuno iscrpljene i iznemogle. U svanuće pređosmo komunikaciju Foča — Kalinovik. Iako smo na izmaku snage, sa čela kolone stalno stižu naređenja: "Kolona brže, kolona brže!". Shvatamo smisao ovog naređenja; cilj je da se čim pre i što više udaljimo sa toga rejona, jer pretpostavljamo da dan nosi nove nevolje sa avijacijom. Krećemo ka selu Jabuka. I zbilja, čim je osvanuo dan počelo je dejstvo aviona po rejonu našeg proboja i pravcu kretanja. Provlačimo se jednom jarugom, na južnim padinama Kolunskih brda, dok se odjednom iznad nas pojavi grupa aviona koji otpočeše sa mitraljiranjem i bombardovanjem. Uz pomoć Mike Došen sjahujem s konja i sklanjamo se u obližnje žbunje. Prasak bombi ne prestaje. U jednom momentu zasu nas zemlja i kamenje, a udarac nekog predmeta ranu mi povredi. Čini mi se da do tog momenta nikad u životu nisam osetio jači bol. I moj konj pobeže, zaplašen od eksplozije bombe. Kako ću sad bez konja kad me sopstvene noge teško nose? Dok razmišljam o konju i trpim bol od povrede rane, diže se drugarica Mika i pojuri u pravcu u kome je konj pobegao. Na dejstvo aviona i ne obraća pažnju. Ljutim se što život izlaže opasnosti, jer sam se već pomirio sa bekstvom konja, ali ona reče da ga mora naći. Žao mi je da i nju sada izgubim. Ali nakon petnaestak minuta drugarica Mika se vraća i sa osmehom reče: "Konj je tu". Zaista sam se konju obradovao, a njoj posebno zahvalio na tako velikoj brizi i požrtvovanju. Ceo dan avioni nam mira ne daju. Ko zna koliko puta smo pošli i ponovo se zaustavili. Kolone su već isprekidane i sad se krećemo po grupama. Pred noć smo jedva stigli u selo Sokolovo i razmestili se u najbližoj šumi. Svi smo bili na izmaku snage. Gledam oko sebe ta izmučena lica po kojima teško poznajem i dobro poznate. Ne može se razlikovati ko je ranjen i bolestan a ko nije, jer svi slično izgledaju zbog preterane iscrpljenosti. Dok mi odmaramo, naše bolničarke brinu da nam odmor bude što ugodniji, pružajući nam svaku pomoć. Videći da je moja bluza sva krvava od ranjavanja, priđe mi bolničarka Jela Roković, skide krvavu bluzu, brzo je opra na jednom potočiću i raširi na grm da se suši. Kako su ove naše drugarice, gotovo sve iste — humane i beskrajno brižljive! Odmarajući se, okupljeni pod jednim hrastom, mi ranjenici prepričavamo dogadaje iz poslednja dva dana. Oni su mi bili najteži. Svi kao jedan mislimo ili na glas govorimo da ono što su pokazale naše drugarice bolničarke prema nama, samo u toku ova dva dana, prelazi sve mogućnosti njihove fizičke snage i izdržljivosti i ravno je najvećim podvizima i dostojno divljenja. To se ne može nikad zaboraviti. Mile MATIJEVIĆ MATIJA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument