TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA 3. BATALJONOM OD SUTJESKE DO GOVZE Prodor preko Sutjeske je izvršen. Ona osta iza nas mutna i krvava. Naš put sada vodi ka masivu Zelengore. Borba na smrt ili život se vodi danonoćno, umor i glad sve više osvajaju, ali su se poteškoće uspešno prebrodile. Jedne noći oko 10. 6. 43. ogromnim masivima Zelengore išla je kolona za kolonom, a u podsvesti nas Krajišnika uvek je živela misao kada će doći vreme da saznamo nešto više o našoj Krajini. Kolona se kreće preko jednog proplanka, a sve kazan do kazana kraj puta ostavljeni od proletera, jer "više nisu potrebni". Nema šta da se kuha, pa je radi rasterećenja naređeno da se sve nepotrebno ostavi. Interesantno je bilo posmatrati kako poneki borac iz kolone svrati da zaviri u kazan ne bi li našao u njemu bilo šta što bi bar malo utolio glad. Na žalost, kazani su bili prazni. Onda odjednom, dođe ono partizansko: "Stoj!" Svi smo stali kao ukopani i u takvoj tišini da se ni glasa ne čuje, kao da niko i ne diše. Posle kratkog vremena dobili smo naređenje za napad na neprijatelja koji je zaposeo brdo Vis — tu neposredno ispred nas, na pravcu daljeg našeg pokreta. Bataljon je, 12. juna, opkolivši neprijatelja izvršio napad u toku noći. Borba je bila kratka ali žestoka. Sudbina nemačke jedinice rešena je borbom prsa u prsa — bombama i kundacima. Vis je postao grobnica švapskih vojnika koji su mislili tu mirno provesti noć i sutradan, kad svane, preći u napad na nas. Noć smo proveli na Visu, odakle smo izjutra krenuli u pravcu Govze, prema komunikaciji Foča — Kalinovik. Obradovali smo se mogućnosti da je pređemo još u toku dana. Međutim, neprijatelj je, pored odbrane koju je organizovao na domak ceste, uputio neke svoje snage preko Balinovca da nas napadnu s leđa. Oko podne 13. juna počela je borba kod naših pozadinskih delova. Napadnut je naš sanitet, gde je bilo bolesnih i ranjenih drugova. Oni su prihvatili borbu. Odmah smo dobili naređenje od naše komande 3. čete da se što brže prebacimo na mesto borbe i spasemo naš sanitet. Trčali smo kako je ko mogao. Moj pomoćnik Stojan nije izdržao da me prati, zaostao je. Kad sam stigao već blizu mesta gde se vodi borba, primetih Nemce gde se prebacuju. Uspeo sam svojim puškomitraljezom da usmrtim dvojicu. Produžih dalje i u jednom momentu nađoh se licem u lice sa trećim Švabom. "Predaj se!" — povikah, a on se hvata za pištolj. Ja potegoh obaraču, ali mitraljez zakočen. Dok ga otkočih i Švabi se nađe pištolj u ruci. Čini mi se da smo istovremeno okinuli. Oba smo pali, Švaba mrtav a ja ranjen. Kad sam došao svesti počeo sam da dozivam u pomoć. Čula je to naša bolničarka Zora Ćulibrk, došla do mene i previla me. Potom je rekla da ide da pošalje nosila da me ponesu. Ali kako dugo niko nije dolazio, imao sam priliku da posmatram, onako ležeći, borbu koja se vodila u neposrednoj blizini. Iako sam se teško osećao, jer me je rana koju sam zadobio u predelu grudnog koša bolela, ipak sam se oduševljavao jednim borcem iz 2. čete koji je nedaleko od mene iz nekog žbunja gotovo svakim metkom obarao Nemce koji su se prebacivali. Diveći mu se, gajio sam i nadu da će me on spasiti i odneti odavde. Ali od ove nade ništa. Ovaj hrabri partizan je poginuo. Ostalo mi je da se sam spasavam. Krenuo sam. Išlo je teško, ali je ipak išlo. Spustio sam se u neki potok i uz češće odmore kretao napred. Orijentisao sam se u pravcu ceste, znam da su tamo naši. Krećući se pored potoka, nailazio sam na mrtve Švabe, sve jedan do drugog. Naišao sam i na jednog teže ranjenog. Nešto je mumlao, nisam imao mnogo vremena da se zadržavam oko njega. Žurio sam koliko sam mogao jer se i noć počela spuštati. Obradovao sam se kad sam primičući se jednoj kući video da u nju ulazi jedna partizanka. Konačno sam stigao do mojih i to upravo do moje čete. U toku noći smo se prebacili preko ceste Kalinovik — Foča i već sledećeg dana, iako bez prekida borbe, našli se van neprijateljskog obruča. Dorđe DRAGOJLOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument