TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


KAKO JE 2. ČETA 3. BATALJONA OSVAJALA VIS

U nezaboravnoj uspomeni ostaće mi slučaj koji se desio 11. juna 1943. godine sa našim puškomitraljescem Bulajić Nikolom, koji je bio do te mere zamoren i iscrpljen da je, kad se prislonio uz stablo drveta radi odmora, nečujno izdahnuo. Drugovi iz čete, ne znajući šta se Nikoli dogodilo, prišli su da ga probude i pokrenu na marš. Opušteno telo Nikolino nije ukazivalo na ono najgore. Mislili smo: premoren je pa je utonuo u dubok san! Smrt smo konstatovali nakon više uzaludnih pokušaja da ga probudimo. I tako je, umesto da nastavi pokret, nepomično ostao naslonjen uz stablo jelovog drveta.

Samo nekoliko dana ranije, dok smo nastupali preko Zelengore, ovaj hrabri borac i puškomitraljezac 2. čete 3. bataljona nikome nije ni reči rekao o svojim poteškoćama i iznemoglosti. Neprekidne borbe koje su besnele punom žestinom na širokom prostoru Sandžaka, na bespuću Maglića, Volujka, u kanjonima Tare, Pive i Sutjeske, u napornim marševima preko Zelengore, iscrpljivale su borce. Na puškomitraljescu Nikoli to je primećeno tek poslednjih dana. Ali, nas je zbunjivala njegova vitalnost, njegov borbeni moral koji ga je nosio do poslednjeg daha.

Baš toga 11. juna 1943. godine, u popodnevnim časovima, pored kolone 3. bataljona naišao je komandant brigade drug Karanović i u prolazu doviknuo: "Zdravo, Petrovčani!" Otpozdravili su mu iz kolone.

Dok je prolazio pored Krnjeuške čete, u šali je zapitao:

"Krnjeušani, da li smo spremni za borbu?" Pošto je dobio odgovor da smo spremni, Karan reče: "Naoštrite se. Sad će vam se za to pružiti dobra prilika!"

Odmarali smo se dok je Karan izdavao štabu 3. bataljona naređenje za napad na Vis. Imali smo zadatak da izvršimo obuhvat desnog krila neprijateljskog borbenog rasporeda i da snažnim napadom razbijemo i uništimo neprijatelja na položajima Visa, koji je bio važan objekt u sistemu neprijateljske odbrane na pravcu proboja naših snaga iz obruča.

Komandant bataljona Savo Trikić upoznao je komandire četa sa zadatkom, a o jačini neprijatelja, njegovom rasporedu, utvrđenosti položaja i vatrenom sistemu, nije ništa rečeno. Zašto? Pa takvih podataka nije ni bilo. Komandiru 2. čete Nikoli Vranješu i komandirima vodova dao je na znanje da će doznati o neprijatelju i oceniti njegovu jačinu u momentu kada izvršimo napad.

Zadatak bataljona bio je veoma delikatan. Nije se znalo da li će biti teže savladati neprijatelja, ili okomite padine Visa? Posebno za našu 2. četu bilo je pitanje na koji način savladati razdaljinu između nas i neprijatelja? Penjali smo i uz vrleti i stene, svesni težine zadatka. Nismo klonuli duhom, a ni snagom koja nam je sve više ponestajala. Verovali smo u moral boraca, u njihovu izdržljivost i hrabrost.

Osvajali smo stopu po stopu okomitih padina Visa. Pokatkad bi se vraćali par koraka unazad, da bismo ponovo nastavili kretanje. Drug drugu je ukazivao potrebnu pomoć, pomagali smo se i u nošenju automatskog oružja. Pod velikim naporom četa je savladala okomite padine i izbila na greben Visa. Neprijatelj nas nije primetio. Zadihani i oznojeni zastali smo da bismo se sredili i prešli u napad. Sa našom četom nalazio se i komandant bataljona.

Započela je uporna borba za Vis. Nemci su dobro ocenili važnost ovog položaja, pa su davali žilav otpor. Vodila se borba prsa u prsa, a juriši četa smenjivali su se nekoliko puta uzastopno. U sumrak je grebenom Visa odjekivalo poslednje "Ura!". Nemci su se i dalje ogorčeno branili. Imali su Nemci dva izlaza: ili da se predaju, ili da izginu svi do jednoga. Iza grupnog došlo je i do pojedinačnog obračunavanja: hvatanja za gušu i upotreba hladnog oružja. Umesto puščane i mitraljeske vatre i eksplozije ručnih bombi, borci su primenjivali bajonet i kundak.

Komandir voda Jovo Radišić "Joja" fizički se obračunavao sa dva Nemca, koji su uspeli da ga savladaju. Uspeo je ipak da krikom privuče pažnju drugova. Pritekli smo Radišiću u pomoć u zadnjim sekundama, kada se već nalazio između života i smrti. Uspeli smo da ga spasemo.

Ovakvih scena, kao što je ova sa Radišićem, bilo je više. Naši borci su se smelo hvatali u koštac sa Nemcima, ne štedeći svoje živote. Bilo je teško reći ko se više istakao u ovom silovitom naletu 2. čete: starešine ili borci? Bilo je i poginulih i ranjenih. Dok su se oko njih okupljale bolničarke i previjale ih, ostali su produžavali juriš. I Nemci nisu izdržali.

Moram reći da se u ovoj borbi ipak posebno istakao 1. vod, sa svojim hrabrim vodnikom Mandić Jovom "Jovićem". Iz njegovog voda, pri jurišu i u pojedinačnim obračunima s Nemcima, poginuli su puškomitraljezac Rade Jević, Božo Mandić i šesnaestogodišnji omladinac Branković (Radaković) Ilija. Mladi puškomitraljezac Jević kandidat Partije, u borbi prsa u prsa, pao je kao prva žrtva 2. čete na brdu Vis. Član SKOJ-a Mandić Božo, nalazeći se u vodu svog brata Jevića, u borbi s Nemcima, hrabro je pao u sam sumrak tog nezaboravnog 11. juna 1943. godine. Iliju Brankovića, jednog od najmlađih boraca u četi, (rođen je 1927) teško smo prežalili zbog toga što nije bio dorastao ovom zadatku. Naivno, hrabro skojevski poletno i zanosno, išao je grudima na čelične cevi iskusnih porobljivača Evrope. I u momentu najvećeg oduševljenja, presečen rafalom, nemo je pogledao u razbesnelu zver ispred sebe, krenuo korak dva ka njoj i pao pred mitraljesku cev, ne dajući više znaka života. Teže je ranjen i puškomitraljezac Petar Manojlović.

Međutim, prolivena krv najboljih boraca nije bila uzaludna. Zauzimanjem Visa omogućeno je nesmetano izvlačenje naših snaga koje su išle iza nas. Samo pred našom četom ležalo je 25 poginulih Nemaca, a koliko ih je našlo smrt u okršajima sa drugim našim četama, ne zna se!? Mnogi Nemci našli su smrt bežeći niz okomite stene strmih padina Visa. Za ovo su naši borci tek sutradan doznali. Leševi nemačkih vojnika visili su na stenama, oružje polomljeno, a oprema razbacana na sve strane.

Četa je zaplenila 5 puškomitraljeza (od kojih jedan protivavionski) 3 strojnice i 35 pušaka, sa većom količinom municije. Zaplenili smo i 3 džaka hleba sa nešto druge hrane, što je tada bilo dragocenije od naoružanja. Deo prehrambenih artikala sa hlebom borci bataljona uručili su kao poklon našim ranjenim i bolesnim drugovima u brigadnoj bolnici. To je za njih predstavljalo pažnju koja se ne zaboravlja.

Milenko STUPAR


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument