TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
RAFAL
U GVOZDENU PTIČURINU Toga dana (6. juna) nismo imali "neposredan" dodir sa Švabama. Svakako, jedan od takvih retkih dana na Sutjesci i to bez izuzetka za sve naše jedinice. Prešli smo Sutjesku i uz velike napore savlađujemo bespuća Zelengore i okomite kanjone r. Hrčavke. 8. juna predveče 2. bataljon izbija u rejon Lučkih Koliba, gde je i zanoćio. Na tom putu, iako teška srca, rastali smo se od minobacača i "breda". Brižljivo smo ih zakopali u stenovitoj kotlini Hrčavke. Morali smo tako postupiti. Bila je to direktiva u koju se nije sumnjalo. Tako je postupio i naš 1. bataljon i topovski vod; to su učinile i druge jedinice. Nišandžije i posluge teških oruđa nikad nisu zaboravile mesta gde su oruđa zakopana. Zapamtili su ili zapisali sva obeležja oko njih, a neki članovi štaba su to naneli na karte. Nije, prema tome, bilo teško i posle nekoliko meseci dati tačne podatke i opisati mesta i bližu okolinu zakopanih oruđa. To se najbolje vidi iz izveštaja štabu naše brigade od 3. septembra 1943. godine, u kome se kaže: "...a) teški bacač sa oko 30 mina, "breda" sa oko 3.000 metaka našeg 2. bataljona zakopani su na putu između Krekova i Hrčavke, sjeverozapadno od Hrčavke putem koji prema koti 1001 ... Na mestu gde su oni zakopani put od potoka Hrčavke udaljen je svega oko 100—150 metara, a zakopani su na donju stranu puta, udaljeno od puta 30—40 metara ispod jednog malo većeg kamena. b) Protivkolski top i top "pito" zakopani su lijevo od puta koji vodi od Lučkih Koliba prema Vrbničkim Kolibama između kote 1801 i kote 1622, udaljeno od puta oko 100 metara".[1] Slični podaci dati su i za ostala oruđa. 9. juna ostajemo u rejonu Lučkih Koliba. Dan je više vedar i neprijateljska avijacija ne miruje. Okolo, prema Vrbnici, Balinovcu i Ljubinom grobu čuje se paklena borba. Tutnjava topovskih granata, ručnih bombi i mitraljeskih rafala bez prekida odjekuju golemim šumama i brdima Zelengore. Zastali smo i na
ivicama proplanka odmaramo, zamaskirani od ugleda iz vazduha. Avioni i dalje
nadleću, bacaju bombe i mitraljiraju. Ne daju mira ni "pozadini", ni
onima na frontu. Postoji naređenje da se ne sme otvarati vatra na njih. Pre
svega treba štedeti municiju za žive Švabe, a i ne dozvoliti da se na taj način
otkrivaju položaji. Posle nekoliko "henšlova" nadvila se i jedna
"roda", koja skoro nečujno kruži iznad naših položaja. Osmatra,
prkosi, a mi ne otvaramo vatru, iako u bataljonu ima odličnih strelaca. Strpljenju
nema više kraja. Prvi koji je "prekršio" naređenje i otvorio vatru
bio je komandant 2. bataljona Nikola Pećanac. To je bilo dovoljno da po ugledu
na njega otvore vatru i neki puškomitraljesci, mada to nije bilo ni potrebno.
Pećanac je već sam rešio sa "rodom", naslonio "šarca" i
držeći avion na nišanu, opalio. Na veliko iznenađenje čuo se samo jedan
pucanj. Posle prvog ispaljenog metka "šarac" je zatajio. Brzo se
potvrdilo da je to bilo dosta. Posle manjeg polukruga koji je uspela načiniti,
"roda" se našla skrhana u kotlini Hrčavke. Raspoloženju nije bilo
kraja. Mada bez neposrednog dodira sa Švabama, našli smo načina da nešto
ulovimo. I sam komandant brigade, koji je veoma oštro reagovao na Pećančevu
"nedisciplinu", brzo je promenio stav i među prvima mu čestitao na
uspehu, očito veseo i zadovoljan. Dodao je u šali: "Znao sam da je Pećanac
dobar lovac". Među borcima, uvek ohrabrenim odlučnošću svoga komandanta, razvila se živa
diskusija. "Alal mu vera, silan je naš komandant!" — govorili su
oni. I Dalmatinci, koji su prvi pritrčali oborenoj "rodi", divili su
se ovom podvigu svojih drugova Krajišnika. Buka aviona prekinula je prvi sumrak, kada je bataljon, u sklopu brigade,
krenuo na marš radi izvršenja novog zadatka.
|