TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA BLAŽOM KECMANOM 1 MILANOM RODIČEM NA ZELENGORI Prva četa 3. bataljona spustila se 13. juna 1943. godine na severne padine Visa i Siljevca i posmatrala selo Miljevine u dolini rečice Govza. Borba, glad i marševi oko Pive, Tare, Sutjeske iscrpli su borce. Bili su gladni i željno očekivali da siđu u selo i nađu hrane. — Neka jedanput ugledamo selo i osetimo njegov miris. Dosta nam je šume, reka i planina — govorio je najbolji puškomitraljezac Milan Rodić. Zaista, bio je to veseo trenutak koji se približavao da siđemo u selo, iz koga se osećao miris hrane. Međutim, iznenadni prodor neprijatelja u naša leđa poremetio je naš odlazak u selo. Prihvatili smo brzo borbu sa neprijateljem i to po grupama; bili smo široko razvučeni na pošumljenom terenu. Bio sam zajedno sa Blažom Kecmanom iz sela Janjila. Kretali smo se oprezno. Prema nama se probijala grupica neprijateljskih vojnika. Blažo je brzo ubio jednog, a ostali su pobegli u šumu. Blažo je imao stare, slabe cipele, pa je zbog toga odmah izuo ubijenog. Držeći ih u ruci, pogledao je prvo u moje cipele, a zatim mene u oči i pitao me hoće li ih on obuti jer su i moje bile takođe stare. Posle mog odobravanja, obuo je cipele, a svoje stare bacio. Kada bismo ubili neprijateljskog vojnika, prvo smo pregledali ranac zbog hrane. U ovom slučaju smo se prevarili. Blaža je veselo gledao cipele i govorio, smeškajući se: — Baš su dobre. Dok ih pocepam, verovatno će se i rat završiti, pa ću dobiti nove negde u gradu. Razgovor nam je prekinuo iznenadni okršaj na 100 metara daleko od nas. Čuo se puškomitraljez našeg Milana Rodića a i "šarci" neprijatelja. Meci su trgali grane po drveću iznad naših glava. Brzo smo se prebacili do naših da im pomognemo. U momentu našeg dolaska do Milana Rodića, uhvatio ga je bočno nemački "šarac" i ranio u glavu. Pokušao je da ga izvuče njegov pomoćnik, ali je i on ranjen. Blažo i ja gledali smo ranjenog Rodića, a i cev nemačkog "šarca" na nekih 50 metara od nas. Ostali naši i nemački vojnici bili su u zaklonima, a između njih je bio čist teren koji se nije mogao pretrčati bez gubitaka. Tu je bila grupa od 20 do 25 neprijateljskih vojnika koja se odvojila od ostalih snaga, a ni naših boraca na tom mestu nije bilo više od 30. Ranjeni Rodić našao se ispred zaklona na 3—5 metara. Njegovo izvlačenje sprečavao je neprijateljski "šarac", koji je sipao rafale prema našim borcima u zaklonima, a niko nije hteo ponovo da puca u ranjenog Rodića iako se videlo da je živ, valjda zbog toga da bi ubijao one koji pokušaju da ga izvlače, ili je želeo da se muči tako ranjen. Glava Rodića bila je oblivena krvlju, i presavijena preko puškomitraljeza koji je takođe bio krvav. Levom rukom držao je puškomitraljez, a desnom se oslonio na zemlju i tako je ležao previjen na desnu stranu. Nije vikao ni zvao u pomoć, što obično rade ranjenici. Bilo ga je tužno gledati. Blažo Kecman u tom momentu nije mogao da vlada sobom, nije vodio računa o dejstvu neprijateljskog "šarca". Brzo se bacio prema ranjenom Rodiću da bi ga izvukao u zaklon, gde bismo mu previh rane. U momentu kada je došao do Rodića, nemački "šarac" sasuo je u Blažu nekoliko metaka. Blaža je viknuo, potskočio i prevalio se na zemlju. Bilo ga je teško gledati, ali još teže Rodića koji je bio živ, a nije izvučen u zaklon, niti su mu rane previjene. Posle ovog odlučih da ja pokušam izvući Rodića. Trenutak sam razmišljao. Ako se bacim pravo prema njemu, poginuću kao i Blažo, a neću uspeti da ga izvučem, ali ga nisam mogao ni gledati u tom žalosnom stanju. Ako ga ne izvučem, stradaće još boraca u pokušaju da ga izvuku. Takvi su bili naši borci. Svi bi poginuli za ranjenog druga. Pogledao sam Milana Bucala koji je imao samo 16 godina, i bio spreman da se baci prema Rodiću. U meni je nešto govorilo da moram izvući Rodića, i ostati živ. Odlučio sam da se bacim levo od Rodića oko desetak metara, privučem na sebe neprijateljski "šarac", a zatim brzo prema Rodiću i da ga izvučem u zaklon. Ovo sam brzo i učinio. Izvukao sam Rodića, a nisam bio ranjen. Sve se nekako odigralo vrlo brzo. Previli smo Rodića i poveli ga sa nama. Međutim on nije mogao ni govoriti — umro je. Blažu smo sahranili, a cipele koje je nosio svega nekoliko minuta dali našem omladincu Milanu Bucalu. Đuran KOVAČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument