TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

BOLNIČARKA MILA I TRI ŠUMSKE JAGODE Probivši se sa Zelen Gore, našli smo se 12. VI u prvim selima na domak komunikacije Foča — Kalinovik. Iznemogli i iscrpljeni od danonoćnih marševa, borbi i gladovanja, razmestili smo se po napuštenim kućama. Pošto smo tovarne konje uglavnom poklali i pojeli, kazane zakopali a kuvare i intendante rasporedili u proređene redove naših jedinica, počeli smo, po prvi put, sami po kućama tražiti nešto za jelo. Neke desetine su našle i po koju kokoš. Mi smo na tavanu u staroj kućici našli pasulja i prihvatili se posla. Drago Repija i ja ložili smo vatru, Bogdan je prebirao pasulj i pripremao lonac. U izgledu je bio dobar ručak. Ali, tek što je voda počela da ključa, pred kućom se pojavi komandant našeg 3. bataljona Savo Trikić. Svojim naređenjem da krenemo prema neprijatelju, koji se pojavio sa pravca Zelen Gore, prekide našu radost. I dok smo se mi pomalo snuždeni pripremali da krenemo, granate počeše eksplodirati u našoj neposrednoj blizini. To nas natera da požurimo. Komandiri su u pokretu izdavali naređenje. Kolona se još nije bila ni izdužila, poslednji borci su tek izašli iz kuće, a sa čela nas dočeka snažna vatra iz nemačkih "šaraca". Streljački stroj zaleže kao po komandi. Poče nas tući i artiljerija sa ceste, a minobacači sa pravca Zelen Gore. Komanda se prenosi: "Napred drugovi!". Tek što se stroj pokrenuo i izvukao ispod prvog artiljerijskog udara, pojaviše se avioni i počeše istresati svoje tovare po nama. Tako dolaze jedan za drugim da u čoveku izazivaju neko gađenje. Starešine nas opet pozivaju da krenemo. Još jednom se digao i pokrenuo naš stroj. Tog momenta smo se našli oči u oči sa nemačkim vojnicima. Otpočela je bespoštedna borba. Iako iscrpljeni, krenuli smo odlučno napred. Već smo dobro naučili da se sa Švabama ne sme oklevati. Primicali smo im se polako i uporno i oni nisu izdržali već su se morali povlačiti. Prikupio sam poslednje snage da bih se prebacio do stare bukve koja je bila ispred mene i nudila mi siguran zaklon. Ustajući primetih kako Mila Nešović, referent saniteta, zavija ranu i zaustavlja krvarenje Iliji Uzelcu. Ilija je pune dve godine nosio mitraljez i s njim uništavao neprijatelja svih "boja". Nemam mogućnosti ni da upitam šta je sa Ilijom. Na pola puta do bukve opeče me udarac po desnoj ruci, a uši mi zaglunuše od eksplozije granate. Potom, ne znam šta je dalje bilo. Kad sam se osvestio, video sam da se nalazim u nekoj vododerini u naručju drugarice Mile koja me je previjala. Borba je uskoro prestala. Naše jedinice su odbile napad Nemaca, pa su se prikupile i pripremale za proboj poslednjeg obruča. Rana me sve više bolela, a osećao sam i žeđ kao nikada ranije. Molio sam Milu da mi dade malo vode, a ona me je odvraćala. Govorila je da ranjenik ne sme piti vodu sve dok krvarenje ne prestane, dok se rana sasvim ne ohladi. Hrabrila me je da žeđ izdržim. Znao sam, a govorili su i drugovi, da ranjenik žedni i da ne smije piti vodu, ali me je žeđ toliko morila da bih bez razmišljanja o posledicama popio litar-dva, a činilo mi se i pet bih litara vode popio samo da mi je pri ruci. Na moje uporne molbe Mila je pošla prema potoku koji je proticao nekoliko metara daleko od nas. Gledao sam za njom dok se udaljavala. Činilo mi se da sporo odmiče, da okleva. Sa nestrpljenjem sam očekivao da se vrati i suvim jezikom pokušavao sam okvasiti ispucale usne. Vratila se sa praznom porcijom. Umesto vode ponudila mi je tri šumske jagode. Kad ih je našla pored trulog granja, jedre i rumene, prolila je vodu. Radovala se što mi je takvu ponudu donela. Govorila mi da će mi jagode i žeđ utoliti i okrepiti me, da su to prve jagode koje je tog leta ubrala. Njena briga i pažnja jako su me dirnule. Postideo sam se što sam tako uporno tražio vodu, što nisam bio malo hrabriji i tu nepriliku podneo. Prve tri jagode je tog leta ubrala i ranjenom ih borcu donela, a sama danima ništa nije jela. Bilo me je sramota da ih uzmem. Osetio sam da mi se snaga povratila, a i da me ni žeđ više ne mori onoliko. Ja sam pojeo dve, a Mila jednu jagodu. Drugačije se nismo mogli pogoditi. Ona je otišla da zbrinjava druge ranjenike, a ja ostao ležeći na nosilima, razmišljajući o tom dobrom drugu, hrabrom borcu i savesnom referentu saniteta. U naš bataljon je došla tek pre nekoliko meseci iz 1. proleterske brigade i brzo osvajala naše poverenje. Znao sam da nam te noći predstoji borba za proboj poslednjeg obruča. Ležao sam i razmišljao. Bio sam siguran da će brigada slomiti otpor neprijatelja i da će otvoriti prolaz preko Miljevine. Ali, da li će i nas moći izvući? Svakako ćemo im biti i briga i teret. Mila je ponovo navratila do mene i rekla mi ko je od drugova tog dana ranjen. Iznenadio sam se kad sam čuo da je ranjen i Savo Trikić, komandant bataljona. Bataljon je naveče krenuo u proboj, a sanitet i ranjenici za njim. Poslednji juriš mojih drugova sa Zelen Gore, tri šumske jagode i drugarica Mila su mi ostali u trajnom sećanju. Milovan SAMARDŽIJA Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument