TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

Probijajući se iz Zelengore, u toku bitke na Sutjesci razbili smo Nemce i legionare na položajima na Visu i produžili napredovanje.

12. juna u zoru bataljoni 3. krajiške brigade napali su neprijatelja na Govzi i s. Zagaj. Žestoka borba vođena je ceo dan. Nemci i legionari, trpeći velike gubitke, činili su krajnje napore da se po svaku cenu održe na ovim položajima. Oni su masovno upotrebljavali artiljeriju, a podržavala ih je i avijacija. Avioni su po ceo dan "visili" nad našim glavama. Privukli su i tenkove, pa su nas prosto obasipali granatama sa ceste Foča — Kalinovik. Položaji su više puta u toku dana prelazili iz ruku u ruke. Gubici su rasli i kod nas i kod neprijatelja.

13. juna pripremili smo se da neprijatelju zadamo poslednji udarac, da ga uništimo ili bar proteramo. Računali smo, ako neprijatelja napadnemo u ranim jutarnjim časovima, sa jakom koncentričnom vatrom, da ćemo ga čak i iznenaditi, a iznenađenje je uvek dobar deo uspeha za napadača. Međutim, neprijatelj je nama priredio iznenađenje. U ranim jutarnjim časovima, tek što smo počeli formirati napadne kolone i grupe, doletela je neprijateljska avijacija. Naizmenično su se ređale eskadrile "štuka" i posle jednočasovnog jakog bombardovanja jedinice 3. bataljona su bile pomalo rastrojene. Samo u 2. četi poginulo je 6 drugova, a 1 drugarica je ranjena.

Nemci i legionari su nas napali s leđa. U gustoj šumi, izrovanoj avionskim bombama, otpočela je ogorčena borba. Borci su se hvatali ukoštac sa neprijateljem, koji je u prvom sudaru bio razbijen. Zatim su nastala pojedinačna obračunavanja po šumi, sa razbijenim grupama i pojedincima. Iznenadno, u 2. četi se pojavio komandant brigade, Nikola Karanović.

— Krnjeušani, kakva je situacija? — iznenadio nas je pitanjem komandant. Njegov glas i prisustvo među nama, koliko nas je iznenadilo, još više je obradovalo.

Na komandantovo pitanje odgovorili smo da su nas Nemci napali iznenada, s leđa, ali smo ih razbili i sada ih lovimo po šumi.

— Imate li žrtava i gde se nalazi komandant bataljona Trikić? — sledilo je drugo pitanje komandanta brigade.

— Poginuo nam je komandir čete i još 5 drugova, a jedna drugarica je ranjena — odgovorili smo. Za komandanta bataljona rekli smo da je pre početka borbe bio u 3. četi i da sada nemamo vezu s njim.

— To je već četvrti komandir koji u streljačkom stroju gine u Krnjeuškoj četi — više za sebe i vrlo zabrinuto reče komandant brigade ...

Dok gledam njegovo zabrinuto lice i sam razmišljam o poginulim komandirima 2. čete. Sećanja se munjevito smenjuju i zadržavaju na Nikoli Vranješu, četvrtom komandiru, koji pogibe eto tu, pred našim očima, sada ovog časa. Teško to shvatiti. Teško je pomiriti se sa surovom činjenicom da hrabrog komandira, neustrašivog borca i omiljenog druga komuniste nema više među nama! Pre par trenutaka, mi smo, vođeni i hrabreni njegovim glasom na juriš, sledili ga žureći da ga stignemo i dodamo po koju bombu, jer je uživao da sam baca bombe na neprijatelja. Sada se moramo rastati od njega i čuvati samo sećanja.[1]

Pored komandira čete Vranješa, u ovoj borbi su izginuli: Kupar Mijo iz sela Skakavac; Jeličić Sime Dušan iz sela Vravina; Radaković Dane Đuro iz sela Vranovina; Santrač Vid iz sela Krnjeuša; Simić Petar iz sela Bare; ranjena je bolničarka Grbić Cveta iz sela G. Rodić, Bos. Krupa. Pored tih gubitaka 2. čete, 3. bataljon je u celini pretrpeo znatne bitke, a ranjen je i komandant bataljona Savo Trikić.

— Neka komandir 1. voda preuzme dužnost komandira čete, a 15 boraca sa 3 puškomitraljeza, pravac za mnom — čuh komandu druga Karanovića.

Najbliži njemu bili su 2. i 3. vod. Bez pojedinačnog odabiranja, brzo smo se postrojili nas 15. Pošli su mitraljesci Kerkez Stanko, Uzelac Ilija i ja. Krenuli smo za komandantom, a on nas je upozorio na tišinu i opreznost u kretanju.

— Ukoliko naiđemo, a naićićemo sigurno, na manje grupe razbijenog neprijatelja, bez zastoja ga likvidirajte i dalje za mnom — šapatom nas upozorava komandant brigade.

Nastavili smo kretanje za njim i za trenutak se osetili zbunjeni. Vraćamo se u suprotnom pravcu, nazad, prema položaju brda Vis, na kome smo juče vodili ogorčene borbe i razbili neprijatelja. Svoja čuđenja i razmišljanja smo tek, po izvršenom zadatku, saopštavali jedan drugom. Uz put smo naleteli na dve tri manje grupice Nemaca koje su se šunjale po šumarcima i zverale unaokolo. Medutim, naše oko je bilo hitrije, a njihovi "šarci" u našim rukama pre su "progovarali". Baš onako kako je rekao komandant: "Iz pokreta, i bez zastoja". Njihovo oružje smo ostavljali s njima zajedno, jer nismo mogli da ga nosimo. Negde pri kraju ovog našeg marša, kao da je iz zemlje iznikla, ulete među nas poveća grupa legionara. Obostrano iznenađeni, gledamo se. Niko ni reči! Ovaj put su oni bili brži, baciše oružje i podigoše ruke. Nas trojica mitraljezaca, bez dogovora, ali u isti mah, opet izvršismo komandantovu naredbu: "Bez zastoja i iz pokreta".

Zadihani i oznojeni, sledeći komandanta, konačno stigosmo u podnožje brda Vis. Zastanak je trajao par sekundi. Toliko, koliko nam je komandant rukom i pokretima glave pokazivao na leševe Nemaca i legionara koji su izginuli u jučerašnjim borbama. Visili su po drveću i stenama kao kruške koje ne otpadaju ni posle udara groma u stablo.

Baš kao slonovo groblje — reče komandant i dodade: "Pošto im se baš ovde gine, tu ćemo ih sačekati. "

Zatim pokaza rukom na jedan prevoj, gde da zauzmemo položaj. Rasporedili smo se na prevoju, pored šumskog puta i na rastojanju 10—15 metara borac do borca zauzeli položaj iza stena. Po jedan puškomitraljez je postavljen na krila, s pored trećeg, u centru, zauzeo je položaj sam komandant brigade, iza podebljeg stabla.

Nismo dugo čekali i opet smo bili brži. Kada je poveća kolona Nemaca, možda do jedne čete, ušla u naš fokus, na znak srednjeg mitraljeza osuli smo plotun. Zatim su poletele ručne bombe, pa opet rafali mitraljeza i plotuni pušaka. Švabe su, sa urlicima pobesnelih i ranjenih zveri, padale kao snoplje. Kada smo ih ošamutili i skoro prepolovili, ostatak se povukao u haosu i metežu nazad. Kada su ocenili da smo brojno mali, pokušavali su sa protivnapadima, ali nijedan nije uspeo da prođe u našem pravcu.

Pred mrak Švabe su se povukle i naša grupa je posle uspešno izvršenog zadatka krenula u pravcu naših jedinica. U ovoj borbi nismo brojali neprijateljske gubitke, a oni nisu ili mali. Na našoj strani poginuo je hrabri mitraljezac Uzelac Vida Ilija, rodom iz sela Rašinovac, a ja sam bio lakše ranjen u ruku.

Tek po povratku sa ovog zadatka, jasna mi je bila zamisao komandanta brigade. Primetio je ovu nemačku jedinicu, a znao je situaciju kod 3. bataljona. Odlučio je da sa manjom grupom boraca sačeka i razbije ovu nemačku jedinicu i ne dozvoli joj da s leđa napadne naš bataljon, u okršajima koje je već vodio.

Po završetku ovog napornog dana naneli smo neprijatelju osetne gubitke. I mi smo imali znatne žrtve. Krenuli smo noću na sever i izjutra 14. juna prešli kod sela Rataja komunikaciju Foča — Kalinovik.

[1] Nikola Vranješ još od 1941. godine, pošto se isticao svojom hrabrošću u prvim ustaničkim borbama, postao je komandir voda. Istakao se u niz borbi, pa i u ovoj današnjoj, u kojoj je život položio. Često smo ga mi, njegovi borci, upozoravali, da mu nije mesto u svakom jurišu među bombašima, a on se branio da mu osnovni cilj da svaki zadatak četa izvrši sa što manje gubitaka.