TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA

SA 2. VODOM 1. ČETE U HVATANJU BORBENE VEZE U toku neprijateljske ofanzive na Sutjesci na platou Lučke Kolibe dobio sam zadatak da sa svojim 2. vodom 1. čete 1. bataljona uspostavim vezu sa 2. proleterskom brigadom, koja je bila udaljena oko 15 kilometara. Teren kojim je trebalo proći bio nam je nepoznat, teško prohodan a i nesiguran zbog neprijateljskih grupa koje su se ponekad pojavljivale i tamo gde im se nismo nadali. Morali smo ići oprezno i biti spremni da svakog časa prihvatimo borbu sa neprijateljem. Borci iscrpljeni u prethodnim borbama i neprekidnim marševima teško su se kretali. A važnost zadatka zahtevala je brzi pokret. Negde na pola puta stigla nas je i noć. Počela je da sipi kiša, orijentacija je bila otežana. Postojala je opasnost da zalutamo i da ne pronađemo položaje 2. brigade od čega smo počeli strahovati. Zaboravili smo na umor i glad i hitali u pravcu gde smo smatrali da su položaji 2. brigade. Išli smo bez odmora, dok na koncu nismo spazili vatru. Ali, vatre su ložili i neprijateljski vojnici pa je bilo potrebno to ispitati. Trebalo je prići toliko blizu da bismo po razgovoru to ustanovili. Kad smo otkrili da je to položaj brigade koju tražimo, bili smo radosni. Prilazili smo im slobodnije i onda nas je zaustavio stražar. Rekosmo da smo partizani i kad se oni u to uveriše, odvedoše nas do štaba brigade. Javili smo se zameniku komandanta brigade Lunetu Milovanoviću. Predali smo mu poštu koju smo nosili. Kad je Lune pročitao poštu, rekao nam je da ćemo morati pričekati, jer još nije primio izveštaje od bataljona koji su na položaju, a nada im se u toku noći. Kao goste ponudili su nas da večeramo, a večera je bila spravljena od kuvane cremuše. Zahvalili smo se na gostoprimstvu i rekosmo da smo već uz put jeli taj "artikal", samo sirov jer je tako ukusniji nego kuvan. Luneta je mučila jedna kota koja je bila udaljena od njihovog štaba oko kilometar i po. Nije imao snaga da je posedne, pa je tako nama poverio ovaj zadatak. Skrenuo nam je pažnju da požurimo na kotu, jer postoji mogućnost da je Nemci zauzmu pre nas, a držanje kote je smatrano vrlo važnim. Krenuli smo odmah na zadatak. Iako je prilaz koti bio težak, nama naviknutim na ovakve terene, nije bilo teško da pronađemo najpodesniji pravac i da je na vreme zaposednemo. Kada smo već bili na vrhu kote, opazili smo Nemce kako se privlače našim položajima. Osuli smo na nijh vatru i bacili bombe. Oni su uzvratili vatrom, ali se nisu usudili da produže napred. Negde pred zoru dobili smo smenu. Od Luneta smo primili poštu i uputili se u sastav svoje brigade. Dan je bio vedar i sunčan, jako podesan za dejstvo avijacije, što je neprijatelj i koristio pa je stalno upućivao grupe aviona i bombardovao plato Lučkih Koliba na kome su bile naše jedinice. Posmatrali smo ovo bombardovanje i zaključili da ne tuku u prazno. Mi smo žurili da što pre stignemo u brigadu. Pošto smo konačno izvestili štab brigade o izvršenom zadatku, krenuli smo u sastav svoje čete. Napadi avijacije su malo jenjavali i baš kad smo mislili da smo izbegli opasnost, naišla je jedna eskadrila "hanšlova" tako nisko da samo što granje od drveća nisu dodirivali. Istresli su svoj tovar u pravcu našeg kretanja, a nekoliko bombi je palo i u samu kolonu voda. Delegat voda Nikola Trikić poginuo je odmah, sav iskidan parčadima avionske bombe. Desetar Dragaš Pero bio je smrtno ranjen, tako da je desetina ostala bez svog hrabrog desetara, koga je toliko volela. Puškomitraljezac Batinica Branko, koji se naročito isticao u svim borbama, kao i u borbi koju smo prethodne noći vodili na onoj koti, raspoložen u svako doba za šalu i pesmu, i ovoga puta, iako je bio teško ranjen, nije propustio da zapeva: "Druže Tito ljubičice bela". Bajić Draginja, bolničarka naše čete, koja je dotada uvek prva pritrčavala ranjenim drugovima u pomoć, sada je ležala nepomična i trebalo je i njoj pomoći. A koliko je samo ranjenika previla i poslužila, a kad je trebalo i pušku je uzimala i tukla neprijatelja. Mi, ostali, bili smo lakše ranjeni ili samo ugruvani od detonacije i čim smo došli sebi odmah smo pritekli u pomoć ranjenim drugovima. Ali sve je to bilo kasno. Rane su bile toliko teške da ih nijedan od navedenih nije preboleo. Došli smo u sastav čete i ja sam podneo izveštaj komandiru da smo vezu uspostavili i poštu predali, ali i da smo uz put izgubili četiri druga, ređajući imena onih koji tako nenadno dadoše svoje živote. Vaso BOSNIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument