TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
SA INTENDANTUROM 1. BATALJONA NA SUTJESCI Kad
smo
se
u
bici
na
Sutjesci
našli
u
rejonu
Lučkih
Koliba,
došlo
je
naređenje
da
se
jedinice
rasterete
kazana
i
sveg
ostalog
kuhinjskog
posuđa
u
kome
se
hrana
priprema,
da
se
radni
vodovi
rasformiraju,
a
da
se
konji
samo
zadrže
da
bi
poslužili
za
ishranu
boraca. Nisam se mogao pomiriti s tim da ostanemo bez kazana, pa sam komandantu našeg bataljona Milanu Atlagiću predložio da ih pokušamo prokrijumčariti, s čime se on prećutno saglasio. Nakon toga sam se dao na posao. Odabrao sam samo brdske kazane i očuvanije šerpe, tavice, kašike i drugi, pa smo sve to pažljivo upakovali. Bili smo zadovoljni time kako smo to izveli i sigurni da nećemo biti otkriveni. Međutim, tek što se naš bataljon izdužio u kolonu i u sumrak napuštao Lučke Kolibe, kao za inat, naišli smo na kmandanta 1. divizije Koču Popovića. Moji kazani, iako krajnje pažljivo maskirani, nisu umakli njegovom oku. Odmah j preko veze pozvao Atlagića i strogo mu zamerio što naređenje nije izvršeno, te naredio da se to odmah učini. Ovoga puta se nije moglo izvrdati. Po izlasku iz Zelengore nismo imali ni kazana, ni posuđa, ni vreća, a da o hrani i ne govorim. Tada smo se mi intendanti našli pred problemom hitnog formiranja radnih vodova, nabavke kazana i posuđa, prikupljanja konja za prenos kuhine i hrane, a kao najvažniji prikupljanja hrane za iscrpljene izgladnele borce. Radni vod smo brzo i lako formirali, ali ostalo je išlo teško. Nije bilo lako pronaći hranu za ceo bataljon. Bila je to druga polovina juna 1943. godine. Nova letina nije prispela, a od stare je malo ostalo. Od stoke se ponešto i moglo naći, ali je najteže bilo sa hlebom, njega nije bilo, a ni soli. Svaki treći borac je pokazivao znake bolesti od skorbuta. Sela su bila mahom pusta. A tamo gde je stanovništvo ostalo u kućama, teško se dobijala hrana. Naše simpatizere su ustaše i četnici do gole kože opljačkali i oni nam nisu imali što dati. Oni koji su bili neprijateljski raspoloženi prema nama, zakopali su i posakrivali sve što su imali. Pregladneli i iscrpljeni borci su jeli sve što smo mogli pronaći, a mi, pored nešto mesa, mogli smo naći samo pekmez od divljih krušaka i poneku litru nekuvanog mleka, kiselog i starog po nekoliko dana. Od takve ishrane većina boraca je dobila krvave prolive, što ih je još više iznuravalo. Posle višednevnog gladovanja bila im je potrebna dobra ishrana kako bi se povratili i ojačali, a mi im to nismo mogli pružiti. — Hleba! Hleba i soli nam daj intendante! — vikali bi borci kad bi me videli. — Da, drugovi, hleba i soli — ponavljao sam im umesto odgovora. No, srećom, ni ovo zlo nije dugo potrajalo. Već nakon desetak dana po izlasku na Miljevinu oslobodili smo Srebrenicu. Pored ostalog, tu smo se snabdeli i solju, bez koje smo posle retko ostajali. Kuhinje su bile ponovo formirane i posuđe nabavljeno, nova žita su prispela, u Devetaku se nalazilo dovoljno utovljene stoke, a u garnizonima, kolonama i kompozicijama neprijatelja zaplenjavna je municija, odeća i oružje. Snabdevanje je opet bilo normalizovano. Zaboravio se pekmez od krušaka i ustajalo kiselo mleko; hleba se nalazilo, a uzvici: "Hleba i soli intendante!", samo su prepričavali kao nešto iz davne prošlosti. Blažo RODIĆ
|