Sveto Popović: KROZ ŠESTU OFANZIVU

Januar 1944. godine.

Ponovo sam u Foči, tačno nakon dve ratne godine. U međuvremenu su se i ovde, očevidno, ispoljavali svo divljaštvo i okrutnost italijanskog i nemačkog okupatora i ustaša i četnika. Sada je ovo popaljena, porušena i gotovo potpuno opustela varšica...

Sećam se Foče zimskih dana s početka 1942. godine, kada sam ovamo stigao nakon Igmanskog marša. Neposredno pre toga naše jedinice su prvi put oslobodile Foču i svuda smo gledali vidne tragove krvavih četničkih zločina, a pogotovu masovnog pokolja muslimanskog stanovništva. Dolaskom Vrhovnog štaba i CK KPJ, krajem januara 1942. godine, Foča je, u narednih 110 dana, bila sedište najvišeg rukovodstva narodnooslobodilačkog pokreta...

Sada smo opet na desnoj obali Drine, kao ono pre nešto više od mesec dana, kada smo odonud, preko znamenitog višegradskog mosta, prešli na levu obalu Drine i okrenuli serpentinama, preko Donje i Gornje Lijeske, ka Sjemeću i, dalje, prema Rogatici i Glasincu. Biloje to prvih dana šeste neprijateljske ofanzive, decembra 1943. godine. .

U drugoj polovini oktobra Peta krajiška udarna divizija oslobodilaje Rudo, Višegrad, Priboj, Novu Varoš, preko Mokre Gore i Šargana doprla do Kremana, i izbila na padine Zlatibora. To je, zapravo, bio prvi prodor jačih snaga NOVJ u Srbiju posle povlačenja grupe partizanskih odreda iz njenih zapadnih krajeva, u zimu krajem 1941. i početkom 1942. godine. Druga proleterska divizija takođe je prešla Lim i orijentisala se ka Sjenici i, dalje, ka severoistoku.

U Kremni i Mokroj Gori narodje radosno dočekao našejediniceJer mu je bila dozlogrdila četnička strahovlada. Stvoreni su povoljni uslovi za ponovno razgaranje narodnooslobodilačke borbe i u ovim krajevima i šire i masovnije učešće naroda u njoj. Neprijatelj je osetio šta mu se sprema i nije dugo trebalo da čekamo njegovu reakciju. Strah od našeg približavanja Srbiji naterao je Nemce da prikupe sve raspoložive snage, sopstvene i kvislinške, da bi nam osujetio prodor na za njega u to vreme najosetljivijem pravcu. I tako je otpočela ova velika neprijateljska ofanziva, šesta po redu, na širokom frontu Sandžaka i istočne Bosne...

Za Prvu krajišku brigadu, a i celu Petu udarnu diviziju, nastupio je mesec dana neprekidnih, doslovno danonoćnih borbi i pokreta izvedenih u najtežim zimskim uslovima, po dubokom snegu i oštrom mrazu, i preko zavejanih planina. U tih tridesetak dana prešli smo, pod borbom, ogroman put: od Šargana i Mokre Gore, s jedne, i Nove Varoši i Priboja, s druge strane, pa preko Višegrada, Rogatice, Devetaka, Kladnja, Krivaje, pored Vareša, do blizu reke Bosne, zatim natrag preko Krivaje, Konjuha, na Romaniju, pa odande planinom Jahorinom ka Kalinoviku, Foči i Goraždu - sve u svemu oko 850 kilometara. Zaista, malo je takvih primera u celom našem narodnooslobodilačkom ratu, koji je, inače, obilovao veoma napornim i dugim marševima.

Petnaesti decembar 1943. godine ostaće, sigurno, u Prvoj krajiškoj brigadi, a i Petoj udarnoj diviziji u celini, zapamćen kao jedan od najtežih dana u toku šeste ofanzive. Posle iznenadnog i žestokog sudara naših brigada sa dve nemačke divizije na snežnoj i goloj glasinačkoj visoravni, u jutarnjim časovima, borba se nastavila tokom celog dana nesmanjenom žestinom. Neprijateljska vatra iz više desetina topova i minobacača neprekidno nas je tukla, dok su se iznad nas smenjivale eskadrile nemačkih aviona bombardujući i mitraljirajući našejedinice u pokretu, komore, bolnice. Neprijatelj je navaljivao svom snagom, ali su naši bataljoni uspješno odolevali njegovim napadima, prelazeći i u iznenadne kontranapade, da bi se zatim postepeno povlačili ka pošumljenim obrnocima Devetaka. U brigadnu bolnicu pristizalo je sve više ranjenika...

Već je počeo da se spušta mrak, kada smo se, najzad, našli u šumi, gde smo mogli malo i da predahnemo. Nemci su stigli do južnih i jugozapadnih ogranaka Devetaka. 1 pored velike brojčane i tehnićke premoći, nisu se usuđivali da noću da-lje nadiru, pogotovo ne po onako pošumljenom zemljištu. Dosledni su ostali bar u nećemu: iako često pokušavaju da u borbi primenjuju našu taktiku, oni noćne napade uporno izbegavaju. Ne jedanput su doživeli iznenađenja i zato se plaše. Samo njihova artiljerija i dalje tuče po šumi, naslepo. Međutim, situacija u kojoj smo se našli veoma je teška. Toje svima jasno. Cela naša divizija zbijena je na dosta uzanom prostoru i gotovo potpuno opkoljena. Nemačke jedinice sa tenkovima posele su i komunikaciju Han-Pijesak - Sokolac. A mi moramo da se probijamo baš na tu stranu, da bismo izmakli iz obruča.

Polako kreće i kolona brigadne bolnice. Hladno je i sneg pada. Našim teškim ranjenicima na nosilima i konjima je najteže; njih i hladnoća najviše pogađa, dok se mi, lakši ranjenici, malo zagrevamo kretanjem. Sporo odmičemo. Tiho je, samo sneg škripuće pod nogama. Ne čuje se nijedan jauk. Da li je stvarno ovo kolona ranjenika? Sve drugo se zaboravlja: i rane, i sve lične tegobe i brige. Nema nemira i nesigurnosti, nema straha od neizvesnosti, koja ponekad sobom nosi ili rađa i onaj mučni osećaj beznadežnosti. Naprotiv, osećaju se mirnoća i spokojstvo i ncka nepokolebljiva samouverenost. Uspećemo - kao i uvek do sada; ništa nas ne može zadržati!

Niko to ne izražava rečima, ali to osećanje kao da struji među nama, vidljivo je na promrzlim licima drugova, u pogledima koji zrače prkosnom odvažnošću, i u ponekom škrtom osmehu. Tek negde pred zoru primakosmo se cesti, našem noćašnjem cilju. Saznadosmo da u proboj, na čelu brigade, idu komandanti: Bijeli sa Prvim i Cvijo sa Drugim bataljonom. Naše samopouzdanje kao da je još više poraslo i ojačalo...

Konačno smo se našli izvan ovog obuča, pitajući se: da li će to biti i poslednji u ovoj ofanzivi. Nemci se, očigledno, ne mire s neuspehom, s porazom koji su pretrpeli. Započinju novu operaciju s istim ciljem: da nas okruže i unište. Brigada je neprestano u pokretu: ili organizovano izmiče, ili napada; napada i povlači se naizmence, i tako iz dana u dan. Hladnoća, sneg i poledica otežavaju i usporavaju naše pokrete, a slaba ishrana i nespavanje sve više nas icrpljuju. Ali, mi moramo dalje i sve ćemo izdržati.

Već je prošlo petnaest, možda i više dana od početka ove ofanzive. Stigli smo u Borovicu, veliko selo nedaleko od Vareša, u koji su već ušli Nemci. Odavde nije daleko ni reka Bosna, kojoj se, očigledno, sve više primičemo. Da li ćemo preko? Susrećemo jedinice Dvadeset sedme divizije. Možda ćemo dalje zajedno?

Razvedrilo se i avioni stalno nadleću, izviđaju, bombarduju i tuku iz mitraljeza. Božo Mutić ljutito kaže: "Zar im nije bilo dosta ono što su dobili od nas na Rajlovcu?" To on misli na onu čuvenu akciju Prve krajiške brigade na rajlovački aerodrom, izvedenu avgusta 1943. godine, kada su, u tročasovnoj noćnoj borbi, uništena i zapaljena 34 aviona.

Posle kratkog predaha nastavljamo pokret, ali ne više ka zapadu i reci Bosni, nego nekud prema severu, ili severoistoku. Ovoje izrazito planinski, dosta šumovit i lep kraj, ali skoro pust, bez naselja, osim tu i tamo razbacanih stočarskih koliba. Maglovito je. To je dobro: bar će nam avioni manje smetati. Zbog dubokog snega teško i prilično sporo se krećemo. Morali smo ponovo zanoćiti napolju, u šumi. S ranjenicima. Ali, nije nam to prvi put, a neće, sigurno, biti ni poslednji. Ni u ovoj ofanzivi. Hladno je i malo ko je mogao da zaspi. Zato, rani jutarnji pokret kao da smo jedva čekali.

Nastavljamo marš snežnom i teškom planinskom stazom.

Kratak je zimski dan, a ovako oblačan i maglovit, pa još u šumi, čini se još kra-ćim. Negde oko podne, ili kasnije, počesmo da se spuštamo sa planine preko ne-velikih brežuljaka ka nekoj rečnoj dolini. Snegaje manje, putje lakši i možemo brže da se krećemo. Sada je već izvesno da je pred nama dolina Krivaje. Opet Krivaja! Pre četiri-pet dana prelazili smo ovu reku, ali južnije, blizu sela Vijake, i to u obrnutom smeru. A ovaj sadašnji pokret, u stvari, bio je začetak onog veštog, uspešno izvedenog manevra Pete divizije preko Krivaje i Konjuha, s namerom da zađemo za leđa nemačkim divizijama sa kojima vodimo borbu skoro neprestano od početka ofanzive.

Nedaleko do jednog seoceta došlo je do sukoba sa neprijateljskom prethodnicom, a ubrzo zatim i sa njegovom glavninom - pukom nemačke brdske divizije. Sa obližnjeg brežuljka posmatramo razvoj i juriš našeg Trećeg bataljona. Napada i Drugi bataljon. Naši nastupaju hrabro, odlučno i promišljeno. U žestokoj borbi neprijateljje razbijen i odbačen, čime je celoj koloni otvoren prelaz preko reke. Izgleda da smo prelaskom Krivaje probili još jedan neprijateljski obruč. Ali, to nije bio i kraj šeste ofanzive.

Iz sela Ribnice krenusmo padinama Konjuha. Ova vrletna planina, obrasla gustom četinarskom šumom, ali, začudo, sa malo vode, teško je prohodna i leti, a tek kako je nama po ovoj zimi i dubokom snegu. Ipak, nailazimo na dobro utabanu stazu i vidne nemačke oznake pored nje. Očigledno je da su i njihove kolone, i to ne tako davno, ovuda prošle. Hteli su na svaki način da nam spreče proboj iz obruča, a mi smo im sada za leđima i koristimo se njihovom prtinom.

Nastajao je novi, pravi zimski dan, hladan i dozlaboga tmuran. Sneg neprestano pada. Na zaravni, ispod samog vrha planine, gdje smo sinoć kasno zanoćili, sve je pod belim snežnim pokrivačem. Vatre su se odavno ugasile. I da nije, tu i tamo, ponekog nagorelog borovog ili smrekovog stabla, i opaljenog granja - teško bi se mogla zamisliti noćašnja slika zavejane, a ognjem obasjane planine. Pored vatara sinoć smo bili napravili ležajeve na snegu od četinarskih grančica, a pokrili se šinjelima, ćebadima i šatorskim krilima. U toku noći sneg nas je skoro potpuno prekrio.

U svitanje - užurbana priprema za pokret. Naiđe jedna četa, ne sećam se više iz kog bataljona. Svaki susret boraca i ranjenika uvek je veoma srdačan, pun drugarske topline. Vejavica je sve jača, prerasta u pravu oluju. I tada, dok se formirala kolona naše brigadne bolnice, odjeknu pesma i razvi se kozaračko kolo. Ništa neobično, reklo bi se. Često je to bivalo tako i pre i kasnije u toku rata. I u najtežim prilikama vedro raspoloženje i nepomućeni borbeni optimizam nisu napuštali naše borce. A to se najbolje izražavalo pesmom i igrom. To je našu brigadu oduvek krasilo. Ali ovi trenuci, a pogotovu to kozaračko kolo na vrhu Konjuha, po vejavici - posebno i duboko su mi se, zanavek, urezali u sećanje. Počelo je spontano i iznenada, a istovremeno tako prirodno, razumljivo svima, kao očekivano i odavna željeno. Svi drugovi koji su se tu zadesili uhvatiše se u kolo, pa i lakši ranjenici. Sve to posle dvadeset dana teške zimske ofanzive, stotina kilometara pređenih uz borbu, posle mnogih i mnogih neprospavanih, mrazovitih noći, i ne manje dana gladovanja, i svih drugih brojnih teškoća i nedaća!

Takvu neiscrpnu energiju i neposustalost, fizičku i psihičku, mogu da pokažu i pokazuju samo ljudi najveće moralne snage, kakvi su bili borci naše revolucije. A pravi izvor te snage je njihova životna vezanost za narod, visoka politička svest, svest o ciljevima borbe koju vodimo, nepokolebljiva predanost tim ciljevima i toj borbi. To je tako rečito izrazilo i ovo kozaračko kolo na Konjuhu!

Posle mesec dana, šesta neprijateljska ofanziva se, konačno, ugasila. Naša Peta divizija razvila je svoje borbene aktivnosti na "starom terenu" - ka Kalinoviku, Foči, Goraždu i Čajniču. Ubrzo su ova mesta bila ponovo oslobođena.

Na izuzetan način, i u ovoj ofanzivi su se potvrdili borbeni kvaliteti, moralna čvrstina i politička svest, upornost i ofanzivni duh naših jedinica, naročito Prve krajiške brigade, kao i inicijativnost, veština i iskustvo komandi i štabova. To utoliko više kad se zna da su u celom toku ofanzive borbe vođene isključivo protiv najboljih nemačko-fašističkih divizija, mnogo nadmoćnijih i po broju i naoružanju, specijalno opremljenih i osposobljenih za borbu protiv nas - i u najtežim zimskim uslovima.

U Foči je održana brigadna partijska konferencija. U njenom radu je učestovalo preko 150 komunista - delegata, boraca i vojnih i političkih rukovodilaca iz četa, bataljona i štaba brigade. Moglo bi se reći daje ova konferencija predstavljala i svojevrstan bilans vojno-političkih aktivnosti brigade u šestoj ofanzivi, sa posebnim osvrtom na delovanje komunista i partijskih ćelija. I u referatu partijskog rukovodioca brigade i u diskusiji sva su ova pitanja svestrano i ozbiljno raspravljana, pri čemu se, istina, manje govorilo o uspesima i rezultatima, što je bilo u skladu sa komunističkom etikom i stvaralačkim nezadovoljstvom. Težište je, zapravo, bilo na otvorenoj kritici slabosti i nedostataka, možda i oštrijoj nego što je to objektivno stanje zahtevalo, ali i razumljivo s obzirom na vreme u kome je ovaj skup održavan. Istovremeno, uz te kritičke tonove, ukazivano je, i to vrlo angažovano, na buduće zadatke, naročito s gledišta šta i kako učiniti da bi brigada vojnički, politički i u svakom drugom pogledu bila još spremnija i sposobnija. Zato je ova konferencija, sa usvojenim zaključcima, značila i svestranu pripremu za naredne aktivnosti. A očekivali su nas, i to uskoro, veoma značajni zadaci.