Milinko Rakić: NOĆ U SNEGU

U toku teških borbi za proboj iz neprijateljskog obruča na planini Devetak u noći između 15. i 16. decembra 1943. godine prešli smo preko komunikacija Han-Pijesak - Sokolac. Ta borba, kao i iscrpljujuća dejstva u šestoj neprijateljskoj ofan-zivi i neprekidne borbe na planini Javor, Konjuh i Kladanj - krajnje su nas iznurili. Iznurenost je povećavana stalnim borbama i brzim pokretima po teškom terenu, velikom snegu i jakoj hladnoći.

Upravo tako izmoreni i opterećeni sa dosta teških ranjenika, 25/26. decembra smo zanoćili u dubini planine Konjuh. U debelom snežnom pokrivaču teškoje bilo založiti vatru. Suvo granje je bilo duboko pod snegom, a za potpalu su tražene no-

vine, kojih niko nije imao. Vodni delegati i politički komesari četa su cepali listove iz svojih beležnica koje su ljubomorno čuvali u torbicama. Suve grane četinara, sa-vijene od snega, sećene su bajonetima. Konaćno, uz veliki napor i upornost starijih i snažnijih boraca, - vatraje založena na visokuj naslagi snega. Tresući se od hlad-noće, jedva smo dočekali da se vatra rasplamsa i razgori da bismo se koliko-toliko zagrejali. Cim se vatra nešto bolje razgorela ispod nje se otopio sneg, a ognjište je sve više propadalo u duboki sneg - kao u neki šaht. Neko na grane oborenih sta-bala, a neko na sneg - posedasmo u krug oko vatre. Iznureni u prethodnim bor-bama i neispavani, čim se malo zagrejasmo, zaspali smo u sedećem položaju. Samo su dežurni ložili vatru na smenu. Sneg je celu noć padao, još nošen vetrom, tako da nas je potp,uno zavejao.

U vreme tog teškog marša nošen je moj školski drug i komšija iz istog sela, is-tina nešto stariji od mene, Radenko R. Šimšić. On je ranjen u prethodnim borbama na Devetaku, i to teško, paje nošen na nosilima. Dok sam prolazio pored njega, on me spazi, i tiho mi se javi. Priđoh mu i pozdravismo se. Upitah ga kako se oseća i da li ga rana boli. Požali se: rana ga boli, alije teže od toga što muje hladno na no-silima. Pri ovom susretu on primeti na meni lepu vojničku čuturicu za vodu. Bila je to zaista lepa obučena italijanska čuturica. Zamoli me da mu, ako imam, dam vode, jer je žedan. Nije mi bilo jasno kako to da je žedan a hoće da se smrzne od zime na nosilima, ali - imao sam vode i ponudih mu. Bila je i veoma hladna, ali on reče da mu godi i zahvali mi. Još zatraži od mene da mu ostavim čuturicu da ima vode uza se. Rekoh mu da ne smem da to učinim jer će me vodnik Novaković pitati gde mi je čuturica i da mogu odgovarati za njen nestanak. Rastadosmo se uz uo-bićajeno "doviđenja". Nisam tada dovoljno ozbiljno shvatio njegovo stanje. Otuda se sutradan, 27. decembra, iznenadih kada saznadoh da je moj drug Radenko Sim-šić umro usred Konjuha, u dubokom snegu. Kada sam ovo saznao, bilo mi je veoma teško i žao što mu nisam ostavio čuturicu. U tom momentu sam pomislio kako je moj najmiliji drug od ranog detinjstva hteo da, sada kada mu je bilo najteže, ima pored sebe neki moj predmet, nešto kao uspomenu ili amajliju, jer nasje duboko vezivalo sve ono što smo doživeli u najranijem detinjstvu u našem rodnom selu Macute.

Noć u dubokom snegu i na velikoj hladnoći u Konjuhu ni mene, kao ni mnoge mlade drugove, nije poštedela. Meni su, recimo, promrzle noge. Kada smo sutradan krenuli, veoma teško sam se i sa velikim bolom kretao. Kada smo se na tom maršu pod stalnom borbom malo zadržali i ogrejali u planinskim kućama, pokušao sam da izujem cipele, ali nisam uspeo. U tome su mi pomogli moji drugovi. Vukući za-jedno sa cipelom sa desne noge skinut je i moj nokat od velikog prsta. Bio je to uža-san bol. Cipele više nisam mogao obuti ni na jednu nogu, zbog toga sam noge za-vijao krpama i omotavao oputom. Ubrzo su se veliki prsti i prvi do njih na obe noge rascvetali i pobeleli u gnoju. Nešto kasnije bolničarka iz čete mi je, uz veliki bol i bez ikakvih sredstava za smirivanje, skinula nokte sa leve noge dva, a sa desne jedan.

Zbog teških rana na oštećenim prstima i stalnih pokreta i borbi - nikako da se povrati ranije stanje, a bolje postajao sve izraženiji. Srećom, drugovi u četi, a po-sebno iz mog voda, sa vodnikom Vojom Novakovićem na čelu, hrabrili su me, pomagali mi i razumevali moje nevolje.

Teško oštećenog tkiva nogu zahvaćenog procesom raspadanja, što je pratio veoma neprijatan zadah, posle marša po bespuću, uz stalne borbe i brze pokrete - smešten sam u bolnicu, u Foči, gde sam podugo ostao na lečenju. Kada su mi sa-opštili da moram da idem u bolnicu, nisam to rado prihvatio. Rastanak od drugova iz čete, a posebno iz moga voda, pao mi je veoma teško.

Htio bih na kraju ovug prisećanja da zabeležim i to kako mi je Mika Knežević, drugarica iz moga voda, \ eoma mnogo pomogla u ovoj muci sa promrzlim nogama, što su bili i ostali najteži trenuci moga života. Zbog toga joj dugujem neizmernu zahvalnost.