SUSRET SA CRVENOARMEJCIMA Podugo se zadržasmo u okolini planine Venčac, kod Aranđelovca. Tu su politički komesari posle svake borbe održavali bataljonske konferencije i obaveštavali nas o napredovanju jedinica NOVJ i Crvene armije. Govorilo se da su Rusi sve bliže našoj zemlji. To nasje radovalo, ali se, ipak, nismo mnogo oslanjali na njihovu eventualnu pomoć, već smo gotovo neprekidno vodili borbe, kao i ostalejedinice širom naše zemlje, odlučni da slobodu izvojujemo vlastitim snagama. Jedne noći smo se zadesili u Natalincima. U jednoj zgradi (ne sećam se da li je to bila škola ili kafana) obezbeđen nam je smeštaj. Dobro smo se namestili i polegali, ali tek što smo zaspali - dođe kurir iz štaba i donese naređenje na osnovu koga nas je stražar hitno izbudio. Postrojili smo se pred zgradom, onako pospani. Ubrzo je stigao komandant i saopštio nam da idemo da se sastanemo sa Crvenom armijom. Sada smo nekako živnuli, rasanili se, radujući se susretu. U selima Cerovac, Bašin i drugim kroz koja smo prolazili, naišli smo na topao doček naroda. Ljudi su iznosili pred nas najbolje što su imali, srećni što je i ovde, nakon dugog rata, stigla sloboda, što nam, eto, stižu i dugo očekivani crvenoarmejci koji "guraju" čak negde od Sibira, a od Staljingrada svakako, satirući Švabu koji je bio prodro u njihovu domovinu i harao čak do Kavkaza. Kad smo bili na ulazu u Smederevsku Palanku, našu kolonu su počeli da nadleću avioni. Izbacili su nekoliko bombi i nestali isto onako brzo kao što su se i pojavili. Mi smo nastavili marš, ali su se već posle stotinjak metara pojavili tenkovi. Bili su to tenkovi Crvene armije. A mi smo umalo pucali u njih, jer smo tenkove vidjeli samo sa neprijateljske strane i držali ih na nišanu, uvek neravnopravni. Susret sa crvenoarmejcima bioje ratnički dirljiv. Zdravili smo se, ljubili, govorili nekom mešavinom jezika u kojoj se sam bog ne bi snašao. Gledali smo ih, ocjenjivali im, onako za se, držanje, oružje, disciplinu. I čudili se što se oni čude onome što smo kod sebe smatrali najprirodnijim. Cudili su se, recimo, kako mi onako dosta slabo odeveni i oskudno naoružani tako dugo i uspešno vodimo rat. Čudili su se kad su videli dajedemo hleb od zobi i kukuruza, a da to prihvatamo kao nešto najprirodnije. Cudili su se kada su čuli da puškama pucamo u avione, pa i da pokojeg oborimo. A mi smo znali: može se i puškom na avione, razume se onda kad u grudima nišandžije kuca hrabro srce narodnog borca. Tako, slušali smo crvenoarmejce, dočekali ih kao pravi domaćini drage goste, ali smo rezonovali i postupali po svome. Ostajali smo svoji na svome, kako smo bili i za sve vreme dugog svenarodnog rata. I bili smo ponosni na to, svesni svoje oskudice u mnogo čemu sem u odlučnosti da vlastitu slobodu izborimo vlastitim snagama i tim često i skromnim oružjem kojemu se, eto, crvenoarmejci čude. I Švabe su ga potcenjivale, ali su od njega stradale. Miloš Matić Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka