Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI
Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka

 

NA MANSARDI

 

 

Posle dve godine stanovanja u nameštenoj sobi kod Jovana Simića, preselili smo se u Dom narodnog zdravlja. Otac je na prvom spratu Doma, u desnom krilu, dobio dve sobe i nuzprostorije, da smesti porodicu, dobrotom tadašnjeg upravnika Doma dr Lederera koji je shvatio stambene i novčane neprilike mladog para. Jer, otac je nekoliko godina po završetku studija otplaćivao dugove od studentskih kredita i drugih pozajmica, naročito za dve poslednje godine kada se već oženio, a nije imao nikakve prihode. Otuda je ova prilika bila odlična za roditelje, a i prostora je bilo mnogo više nego u jednoj sobi. Promena ambijenta, za dete od nepunih pet godina, iz Ciganluka u centar grada značila je mnogo. Već ranije majka me je upisala u zabavište Kola srpskih sestara, gde sam upoznala mnoge dečake i devojčice sa kojima ću kasnije ići u školu, a sa nekima sam ostala u doživotnom prijateljstvu. Na fotografiji sačuvanoj iz tog vremena vidi se da sam bila medju najmladjima – majka me dovodila i odvodila kući. Dolaskom u Dom pružila mi se prilika da steknem druga u igri i prijatelja sa kojim ću ostati u trajnoj, životnoj prijateljskoj vezi. Iznad nas, u potkrovlju Doma, na mansardi stanovali su Baumanovi – porodica ruskih emigranata. Otac, Vladimir, majka Varvara i sin Saša. Dečko dve godine stariji od mene, bio je takodje jedinac, prilično usamljeno dete, pošto su oba roditelja radili u Domu – majka u dečjem Dispanzeru kod oca, kao medicinska sestra, a otac u Bakteriološkoj laboratoriji. Te godine Saša je trebalo da podje u osnovnu školu. U stvari, Saša i ja smo se prvi put sreli i upoznali već ranije, u Dečjem letovalištu na Ozrenu, gde su odlazila deca na odmor od po 15 dana, pa je Baumanka (tako smo je zvali), povela zajedno s drugom decom mene i Sašu, i pazila je na nas. Bilo je to negde 1931. godine, dok su roditelji otišli sa skautima na more u Budvu. Bila sam tada najmladje dete u koloniji, ispod predvidjenog uzrasta, pa nisam mogla da učestvujem u raznim aktivnostima, vežbama, trčanju i pešačenju, već sam uglavnom išla uz Baumanku i stajala po strani dok su deca vežbala. Odmaralište je bilo u lepom šumskom ambijentu, u zelenilu. U velikim prostorijama koje su meni izgledale ogromne, imali smo trpezariju, sedeli smo na drvenim klupama za dugim stolovima i tu smo se hranili. Spavali smo u spavaonicama sa nameštenim krevetima. Bile su to drvene barake, sa svim potrebnim komforom, vodom i kanalizacijom. Odmaralište na Ozrenu je radilo sve do rata 1941., a onda je u ratnom vihoru uništeno.

Pošto nas je u Domu delio samo jedan sprat, mansarda je pružala idealno mesto za igru. Trčanje gore-dole po stepenicama, klizanje sedeći na gelenderu, a najviše na samoj mansardi, gde smo stvorili malo carstvo dečje igre. Mansarda, kad sam je ja upoznala bila je prilično sredjena i adaptirana za stanovanje, ranije kad su tek uselili bila je obični tavan, pa je Dom negde krajem 20-ih godina uložio sredstva da se mansarda upriliči za stanovanje.

Sa stepeništa se pravo ulazilo u prostor koji je bio neka vrsta predsoblja a u drugom delu iza jednog zida bila je mala kuhinja, tj. tu je bio postavljen šporet. Na desnoj strani ispod kosog prozora bio je veliki sto na kome je Baumanka spremala hranu i ponekad peglala. Ceo taj prostor ostao je relativno nedoteran, videle su se grede, zidovi su bili nemalterisani, a neravna površina poda bila je popločana ciglom što je davalo kuhinji toplotu i prijatnost – bar se meni tako činilo.

Iz kuhinje se preko dva stepenika ulazilo najpre u prvu, malo veću sobu, ututkanu i sa lepim ručnim radovima, koja je služila za goste, za sedenje, pijenje čaja oko pet sati, za neku vrstu društvenog života. U toj, da je nazovemo gostinjskoj sobi, bio je pod prozorima smešten sto sa 4 stolice, na prednjem zidu bio je naslonjen kredenac, a do njega ormančić-komoda sa Sašinim knjigama. Vremenom će Baumanovi kupovati kod “Kruljca” na otplatu komad po komad nameštaja i već pred rat ova soba biće ispunjena novim i lepim nameštajem. Druga soba bila je spavaća, sa tri gvozdena, bela bolnička kreveta postavljena uza zidove – verovatno pozajmljeni od Doma. Ispod visoko postavljenih prozora stajao je manji stočić i polica, a uz sama ulazna vrata mala tučana peć ofarbana bronzom u koju su Baumanka i njen muž stalno ubacivali mrki krečanski ugalj, pošto su navraćali sa donjeg sprata u stan svakih dva-tri sata. Na čeonom zidu iznad kreveta visila je slika sa troje tipično ruske dece: dve devojčice s mašnom u kosi, Nina i Volodja Bauman, deca Sašinog strica Miše, i Nataša, ćerka Sašine tetke Marusje, koji su detinjstvo proveli kod bake Lize u Pavlovsku. Slika je sve vreme stajala na zidu i bila je neka vrsta kultnog predmeta i zaštitni znak mansarde. U stanu, koliko se sećam nije bilo tepiha, već su ponegde bile prostrte krpare ili po bosanski “ponjave” – tradicionalna sirotinjska prostirka. Prozori u obe sobe bili su visoko podignuti – samo smo ih penjanjem na stolicu mogli dosegnuti, bili su okrenuti na istu stranu i gledali su ka brdu Borić.

Iz kujne se kroz podignuta vrata ulazilo u tajnoviti tavanski prostor koji je bio neuredjen i pun visokih greda preko kojih smo preskakali. Bio je to pravi, solidno izgradjen tavan od crvenog crepa i prepun greda gde su se nalazile razne stvari–sanduci, kutije, prošlogodišnja jelka. Ponekad smo zalazili u dubinu potkrovlja, od čega je mene obuzimala jeza, dok se Saša kretao kao po svojoj teritoriji. Idealno mesto za igru žmurke i razna istraživanja, ali mesto zabranjeno za duži boravak zbog hladnoće i raznih “opasnosti”. Ispod nas, na prvom spratu Doma, sve je bilo čisto i svetlo, mirisalo je na lizol i jodoform.

Dok sam bila manja, Baumanovi su me vodili sa sobom u posete – kod bračnog para Lastovjecki, kod Milohova na Slanoj Banji i kod Podurecovih u Kreki… Gospodja Lastovjecki, punačka i nasmejana, lepo našminkana Ruskinja i njen muž visok, prosed čovek sa cvikerom na nosu, primali su nas na čaj i gospodja nam je pokazivala svoje ručne radove. Kod Milohova sam bila u najranijem detinjstvu – odlazak kod njih za moje dečje noge bio je pravi izlet. Njihova kuća nalazila se u krugu Slane Banje pošto se već udje kroz banjsku kapiju, sa leve strane puta, ispod samih bušotina. Preko puta njih sa druge strane ulice stanovao je inženjer, Nemac Muk. Kod Milohovih smo se morali popeti uz strme, drvene stepenice, što je meni izgledalo kao “čardak ni na nebu ni na zemlji”. Starica je bila tipična Ruskinja s pundjom na potiljku i u skromnim, dugim haljinama, a sam Milohov bio je najstariji i najugledniji član ruske kolonije u Tuzli, pošto je iz rata izišao kao pukovnik. Malo mu je to vredelo u našoj bosanskoj zabiti, ali on nikada nije skidao svoju oficirsku uniformu bez epoleta, i oficirsku šapku. Imali su sina geologa u Francuskoj, i ćerku Valentinu udatu Materno, koja je s mužem u Beogradu držala mlekaru "Kijev”. Deca su ih ponekad posećivala da bi ih negde 50-ih odveli kod sebe u Francusku, gde su i umrli. Najradije i najčešće sam išla kod Podurecovih u Kreki, pa i u kasnijim godinama. Rudarski inžinjer Podurec, plećat, visok i mladolik, sa ženom sitnom i delikatnom, živeo je sa dve ćerke u nizu kuća na ulazu u Kreku. Ove su bile rezervisane za inžinjere mahom iz Srbije, i drugih krajeva. Gospodja Podurec, sitna, mužu do ramena, bila je tiha i nečujna, ćerka Ljuba visoka i stasita na oca, a mladja Tanja plava s pletenicama više je ličila na majku. S Tanjom sam išla u isti razred gimnazije, pa su mi odlasci u Kreku prijali.

Igrali smo se u prostranom dvorištu iznad kuće gde je bilo raznih zanimljivih stvari, povrtnjak sa zasadjenim povrćem, razne šupe i mesta za skrivanje. Jedne godine, Ljubin udvarač, mladi tehničar, izvršio je samoubistvo pred njihovom kućom – navodno zbog neuzvraćene ljubavi – posle čega su se Podurecovi nekako povukli.

U ranoj mladosti Saša se družio sa sinom rudarskog inžinjera Tarasova, Vsevolodom. Njegova majka, Natalija, lepa i živahna žena, obolela je 1936. godine od trbušnog tifusa. Živeli su na Bukinju, u rudničkoj koloniji. Na preporuku Baumanovih otac je išao u posetu oboleloj ženi Tarasova, ali ona je već u rekovalescenciji prekršila strogu dijetu, dobila je peritonitis i na kraju u teškim mukama umrla, za što je inž. Tarasov krivio oca. Sećam se da je otac sa žaljenjem govorio kod kuće o tom slučaju, jer je ona već bila prebolela krizu bolesti, ali je posle sama sebe dovela u opasnost. Tada nije bilo antibiotika, i takva bolest obično se tragično završavala.

Poznato je da su medju emigrantima dospeli u Jugoslaviju mnogi odlični stručnjaci, medju njima oko 1.200 inžinjera raznih struka. I kod nas u Tuzli i Kreki radilo je nekoliko, uglavnom rudarskih inžinjera: Podurec, Kakovin, Tarasov, Timošok i gradjevinski inžinjer Babkin, koji je projektovao naš čuveni Bazen na Slanoj banji.

Baumanov stančić sa malo nameštaja, gde su sredine soba bile poluprazne, ostavljao nam je dosta mesta za igru. Naše omiljene dečje igre bile su raznovrsne i menjale su se u skladu sa našim odrastanjem i novim saznanjima. Najpre smo se igrali piljaka u dvorištancetu doma, zatim smo terali obruče, bili su to točkovi od drveta koji su mogli s jednim štapom da se teraju duž gradskih trotoara, zatim, kad sam dobila rolšue bilo je pokušaja da se naučimo toj veštini.

Kao osnovci Saša i ja smo izmišljali razne igre – kao da se vozimo parobrodom, da letimo u avionu, da se vozimo u automobilu. Prevrtali smo stolice i sedali na naslone, između drvenih nogu smeštali smo se kao u naslonjače. Kao putujemo na prekookeanskom brodu, ali mi se ne poznajemo, a faktički mi smo braća. Igra se zove “Neupoznata braća”. Pošto se upoznamo naš razgovor se kreće najpre od poznatih stvari, preko manje poznatih, do novih saznanja, kad najzad otkrivamo da smo mi braća koja su razdvojena još u najranijem detinjstvu. Priča je imala svoje varijante, ali uvek se radilo o prevrnutim stolicama, tj. o brodu gde se braća konačno upoznaju. Tada mi nije padalo na pamet zašto nismo bili brat i sestra koji se ne poznaju već upravo dvojica braće, što je mogao da bude znak Sašine čežnje za bratom ili drugom, pošto je on bio glavni “izmišljator” igre, a ja sam bila samo izvodjač.

Bela Hamvaš kaže da “svako prijateljstvo počinje maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća. Čak kao da smo bili blizanci. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je taj odlazak samo privid. Negde, ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim i pre susreta”.

Iz riznice sećanja sa baumanske mansarde ostalo je mnogo trajno utisnutih slika, “slika od kojih se živi”. Stojimo pred otvorenim prozorima mansarde, popeli smo se na stolice, Saša drži u rukama kućnu relikviju, očev oficirski durbin i pokazuje mi kako ga treba držati i izoštravati sliku. On gleda i glasno komentariše kretanje na brdu Boriću, upravo preko puta nas. Iako je brdo udaljeno, sad izlazi jedna žena, hrani piliće u dvorištu, prosipa nešto po zemlji. "Daj mi malo da i ja gledam”, moljakam ja dok Saša odugovlači, očigledno uživa u gledanju, ali isprobava moje strpljenje. Na kraju, Saša popušta i daje mi ga u ruke, ja se onda penjem na stolicu, jer prozor mansarde je previsok da bi se išta videlo. Vrtim prstima po durbinu, nameštam sliku. “Jeste, eno žena hrani piliće, i ja to vidim, deca se igraju u dvorištu, nešto se vidi i u unutrašnjost stana, - toliko je sve čudesno, jasno i razgovetno. Durbin je bio Baumanov zajedno sa starim oficirskim čizmama, kapom i drugim ostacima nekadašnje uniforme. Hrapava površina tog starog durbina, ostala mi je zauvek pod prstima, jedan dečji pogled u drugačiji svet, u tudje dvorište, na susednom brdu Borić.

          Badnje večeri kod Baumanovih bile su svetli trenuci nepomućene dečije sreće. Najveće uživanje i najzanimljivija igra koju smo poštovali do kraja našeg druženja 1942. godine – znači dobrih desetak godina – bilo je pravljenje božićne jelke. Ukrašavanje jelke bio je poseban ritual i naročito se negovao u ruskoj tradiciji, što kod naših pravoslavaca nije bio prvobitni običaj. Takodje i Deda-Mraz, bio je po tradiciji ruski, a ne sovjetski, kako se to danas tvrdi - “Djed Maroz”, govorila je Baumanka. I u baumanskoj mansardi bio je to prvorazredni dogadjaj na koji se s radošću čekalo preko cele godine. Nekoliko dana pred Božić, Bauman-otac je odnekuda donosio veliku jelku, uvek granatu i visoku, sam je tesao krst za nju i postavljao je da stoji u jednom uglu prednje, veće sobe i tamo gde je plafon pod nagibom najviši, ona je čekala svoj dan. Toga dana sam se uvek budila rano, i ranije nego što treba već “nacrtala” na mansardi u prijatnom iščekivanju. Saša je svečano i sa pijetetom odnegde iznosio kutije sa nakitom za jelku i počinjali smo da se pripremamo za svečani čin. Medju ukrasima, osim nekoliko sjajnih kugli i raznih veštačkih ukrasa bilo je najviše onih rukom napravljenih – srebrenom i bronzanom bojom obojeni krupni orasi i kroz njih provučen konac da bi mogli biti okačeni, zatim mnogi Deda Mrazevi napravljeni od vate sa crvenim delovima odeće, neki kolači takodje uvijeni u staniol, svećice i prskalice, ali iznad svega velika i lepa sjajna zvezda koja je uvek dolazila na vrh jelke. Za početak obreda Saša je najpre delio figure, one koje će on kačiti, i one koje će meni dopustiti da ih prikačim. Jednu ja, jednu ti – to je bilo kao neko nepisano pravilo. Bio je spretan i strpljiv i ukrasi su se nekako lako smeštali na jelku, dok sam ja uvek nešto petljala s figurama, konci su mi se mrsili, iglice jelke su me bockale. Konačno, posle sat-dva tihog i smirenog uživanja privodili bi ukrašavanje kraju. Završnicu ovog obreda predstavljalo je postavljanje zlatne, osmokrake zvezde na vrh jelke. Ovaj završni deo rituala Saša je ostavljao za sebe, i kao glavni vlasnik jelke i kao viši rastom, pošto su jelke obično dosezale do plafona.

Za celo vreme dok smo ukrašavali jelku, Baumanka ili njen muž navraćali su kod nas, da bi nas nadzirali da ne napravimo neku štetu. Konačno bi došao kraj radnom vremenu i Sašini roditelji su stigli na mansardu kada bi počeo drugi deo rituala. Baumanka je u kujni dovršavala jelo za večeru, toga dana nismo ništa jeli, a večera bi počela kad se pojavi prva zvezda na nebu, kako je govorila Sašina mama. Ja sam bila nestrpljiva i stalno sam gledala u nebo, čak je bio upotrebljen i oficirski durbin da bi se bolje uočilo pojavljivanje prve zvezde. Gledali smo ukočeno u tamno nebo, i nazirali zlatni trag prve zvezde. S mansarde se nebo činilo bliže. Nisam sigurna, ali mislim da smo prvo večerali, a onda smo palili svećice na jelki i uzimali smo svako svoj poklon. Večera je bila po mom ukusu, bilo je slane ribe, kiselih krastavaca i drugih salata i piroški.

Jednom okićena, jelka je osvajala prostor oko sebe, pa i ceo stan – mansardu. Oko nje se širio magični krug u kome su svi postajali lepši i bolji. Uzbudjenje, moje i Sašino, bilo je na vrhuncu kada bi se pristupilo paljenju svećica na jelki i deljenju i razgledanju poklona koji su često bili vrlo maštoviti i neobični. Pokloni su bili rasporedjeni ispod jelke, koja je dodirivala plafon mansarde, a svaki je bio posebno zapakovan sa natpisom za koga je. Ja sam – razume se, donosila poklon, za Sašu, a oni su obavezno pripremali poklon i za moju majku, dok oca nisu uzimali u kombinaciju. Značenje tih baumanskih poklona nije bilo u njihovoj materijalnoj vrednosti već u pažnji s kojom su odabrani i načinu kako su pripremani. Većinom su bili ručno izradjeni ili naučeni. Saša je obično odrecitovao neku lepu rusku recitaciju, ili odsvirao nešto na violini, što je tajno učio, da oni nisu znali unapred. Baumanka je obično izradila neki lep ručni rad za majku i za mene. Saša mi je obično poklanjao knjigu ili neki lep crtež, ali najkrupniji i najtrajniji bili su pokloni koje je pravio stari Bauman. On je znao stolarski zanat i s velikom veštinom je pravio razne predmete od drveta. Jednom mi je poklonio za Božić veliku mapu Jugoslavije prikovanu na jednoj drvenoj tabli koja je imala sijalice uz svako veće mesto pa su se prilikom traženja pojedinih gradova te male sijalice palile i gasile. Umorna i zadovoljna vraćala sam se uveče kući prilično kasno, i pričala sam s uzbudjenjem roditeljima kako je proteklo Badnje veče i pokazivala sam poklone.

          Dok su me kod kuće jurili zbog svakog zalogaja u kući Baumanovih jela sam skoro sve što su mi ponudili. Ipak, moja prijemčivost za rusku ishranu imala je granice – boršč nisam mogla da podnesem, mnogo tečnosti, mnogo povrća, što nisam volela. U danima Uskrsa mi je teško padalo tradicionalno jelo “Sirnaja pasha”, koju je Baumanka pravila. Iako specifično, to jelo, zapravo slatkiš, svakome se dopadalo, osim meni.

          U našoj kući majka je kuvala svakodnevnu hranu iz potrebe i nužde da se nešto jede – niti je kuvanje volela, a nije imala ni mnogo smisla. Baumanovi su po ruskom običaju ishrani pridavali ritualni značaj. Sve je bilo po nekim pravilima, posebni nazivi svakog jela, kako se spravljaju, kada se jede jedno, a kada drugo i tako redom. Od svih jela sa Baumankinog repertoara najviše sklonosti imala sam za piroške, zatim za popodnevno pijenje čaja.

          Kao i svi Rusi, Baumanovi su gajili ljubav prema čajnom napitku. To je bio obred i svakodnevno zadovoljstvo – pijenje čaja, negde oko 5 sati po podne. U to vreme ja nisam razumela zašto se baš svakog dana pije čaj, kad ga mi pijemo samo kad smo bolesni. “Tjeper vipijom čajku”, govorio je Bauman – sada ćemo piti čaj… i to svakog dana u isto vreme i sa istim entuzijazmom. “Nema mora bez barke”, kažu Dalmatinci, a ja sam mogla već tada reći “Nema Rusa bez čaja”. Ne zato što sam volela čaj, naprotiv – već zbog celog rituala i zbog raznih posluženja uz čaj – sitnih kolačića i keksa koje je pravila Baumanka, zatim raznih slanih ribica koje sam volela, džema i meda uz mazanje buterom i slično. Ipak, neke kombinacije bile su za mene neshvatljive, na primer čaj s mlekom. Bauman je voleo da sipa mleko u čaj “Čaj s malakom” i u tome je uživao, a ponekad je sipao tečnost u jedan dublji tanjir pa je iz njega pio umesto iz šolje i naglas je srkutao.

          U našem porodičnom životu nije bilo rituala, sve je bilo podredjeno očevom poslovnom ritmu, a taj je bio brz i dinamičan. Mnogo vremena za bavljenje “sporednim stvarima” nije bilo, a upravo tim sporednim stvarima se kod Baumanovih pridavao značaj i važnost.

          Kao kod većine Rusa imendani i rodjendani su u životu porodice Bauman igrali veliku ulogu. Ma gde da se nadju od Južnog do Severnog pola Rusi će slaviti svoje imendane i rodjendane, što je svakako bilo jedno od lepih nasledja aristokratskog života – prilika za proslavljanje i poklone. Pamtili su datume svih prijatelja i rodbine, a toga nije bilo malo.

          Bauman koji je bio vičan raznim tehničkim znanjima, - na kadetskom korpusu je završio i stolarski zanat – pravio nam je razne igračke i cele igre od drveta i kartona. Tako nam je izradio pokretne slike i stripove iscrtane u kartonu i obojene, pa su mogle da se kreću. Imali smo priliku da gledamo predstavu “Ruslan i Ljudmila” uz Baumanovo recitovanje na ruskom, i uz pokretanje likova na jednoj kartonskoj traci. Meni je za jedan rodjendan napravio malu kuhinju za lutku, s kredencom, stolom i stolicama, a zatim i spavaću sobu, s krevetima i ormanima. Što je najvažnije sve te sprave, drvenariju i igre on je pravio u tajnosti, da ga niko od nas ne vidi kako bi nas iznenadio s poklonima.

          Baumanka je sa svoje strane znala da šije i radi razne ručne radove, pa je majci za svaki praznik ili rodjendan poklanjala svoje rukotvorine – podmetače, šustikle i jastučiće. Kad je otac otvorio ordinaciju privatne prakse ona mu je poklonila jedno okruglo jastuče za stolicu kod radnog stola i to je jastuče preživelo i rat i očevu smrt. Njeni ručni radovi su nadživeli i tvorca i vlasnika i ostali su kao izbledeli svedoci jednog prijateljstva.

          U to vreme žene su, pa čak i one siromašnije imale u kući šivaću mašinu, obično “Singerku” na nožni pogon, ali Baumanka je imala malu mašinu koja je imala ručni pogon. Uživala sam da stojim pored nje, kad je nešto šila, jer mi tu spravu nismo imali u kući. Ona je to vrlo vešto radila i uglavnom je šila obične stvari. Ponekad mi je dozvoljavala da ja okrećem ručicu, dok je ona sa obe ruke pridržavala materijal. Kasnije sam, celog života žalila što moja majka nije šila, jer se to obično prenosi na žensku decu.

          Baumanovi su bili skromni i uzdržani, nisu nametali svoje društvo, pa je i Saša bio jako uzdržan – nije često dolazio, dok sam ja svaki slobodan trenutak koristila da skoknem do mansarde. Već samo ustrčavanje uz dva sprata Doma zdravlja bilo je uzbudljivo, preskakala sam po dva stepenika, da bi sva zadihana uletela u njihovo “rajsko” potkrovlje. Već u prvoj prostoriji, koja je bila i kuhinja uvek se nešto mirisno krčkalo na šporetu, ili je Baumanka mesila nešto za velikim stolom. U stanu je Saša obično učio i radio domaće zadatke, ili je vežbao violinu, pa sam ja u stvari remetila njihov dnevni raspored. Ali tu je bio stari Bauman koji je uvek imao vremena za mene, pokazivao mi neke slike, ili knjige, pričao sa mnom ili se trudio da me nauči ruske pesmice.

          Baumanova velika želja bila je da me nauči “gavaritj pa ruski”, ali u tome nije imao mnogo uspeha. Mada sam sve razumela i zapravo, mogla bih i da progovorim, da nisam bila toliko stidljiva, - ali nisam mogla da prozustim “pa ruski”. Šta sve nije pokušavao stari Bauman. Učio me je danima pesmu – recitaciju od Krilova “Pa uljicam slana vadjili …“ ali i to se završilo potpunim krahom. Kad je trebalo da na Badnje veče odrecitujem pesmicu, ja sam uspela da prozborim samo prvu strofu i dalje ni makac.

          Već u najranijem detinjstvu Bauman me je uz crtanje “čovečuljka” naučio pesmicu što se pamti do groba: “Točka, točka, zapitaja, minus, rožica krivaja, us, us – barada, uho, uho – volasa ručki, noški, agurječik, vot i višel čelovječik”.                                                                             

          Mnoge srećne i radoznale trenutke provela sam stojeći pred ormanom u čijem su gornjem delu stajale Sašine knjige. Ne znam ko je bio tvorac ovog ormana, da li sam Bauman ili neki stolar, tek ovaj orman je odigrao značajnu ulogu u mom detinjstvu. Najpre zbog svog privlačnog izgleda – bila je to neka vrsta komode, okruglasta, povisoka, sa gornjim delom u kom su bile knjige, i donjim pregradama gde bi Baumanka držala razne stvari. U gornjem polukružnom delu sa staklom i zavesicama stajale su Sašine knjige. Mnoge knjige bile su istovetne s mojima, ali predmet interesovanja bile su one knjige koje nisam imala. Vidim sebe kako stojim pred ormanom i po ko zna koji put molim da mi pozajmi moju omiljenu knjigu “Trojica u snijegu” (“Die Drei im Schnee”), od Eriha Kestnera. Već sam je čitala nekoliko puta, ali, pošto uvek moram da je vratim Saši, posle izvesnog vremena poželim ponovo da je čitam. Saša kao vlasnik knjige čuva svoj monopol i nerado je daje i to uvek s istim upozorenjem: “Pa već si je čitala, koliko ćeš je puta uzimati…” Meni se uvek iznova čita, ne znam zašto, verovatno što je knjiga humorističnog sadržaja, napisana za “djecu od 6 do 60 godina”. Moj omiljeni pisac Erih Kestner u svim svojim knjigama prevedenim u nas pisao je za decu i o deci. Ovo je bila zapravo za mene prva knjiga gde se uglavnom radilo o odraslima.

          Živeli smo u svetu knjige i mašte,umesto u realnom svetu. Bliži nam je bio “Ajvanho” i “Čovek bez senke”, nego ljudi iz susedstva. Svet odraslih nam je bio prilično nerazumljiv i tudj, pun nekih pravila, naloga, zabrana i zapovedi, što nas je od njega udaljavalo i upućivalo zlatnom stazom snova i mašte. U Sašinom životu bilo je, doduše, mnogo više regulativa i naredbi nego u mome. Najpre crkva i njeni nalozi, što je imalo veliku ulogu za sticanje pobožnosti i prave vere, kod mene je potpuno izostala. Otac je učinio sve da u taj svet bogobojažljivosti i ne udjem, i da me on ne uhvati u svoje zamke. Zatim, strogi vaspitni nazori Sašinih roditelja koji su svoje obrazovanje sticali u strogim internatskim modelima ženskih instituta i muških vojnih internata, pa su nastojali da ih prenesu i na Sašu. Iako pravog razloga nije bilo, - Saša je već po sebi bio poslušan i smeran dečak - majka je insistirala na strogosti, učenju i ponavljanju lekcija. Podrediti se pravilima bilo je glavno načelo njihovog vaspitnog metoda. Dotle je moja pozicija bila u “slobodnom lebdenju” izmedju jakih političkih preokupacija roditelja i onih praznina koje ležeran način rukovanja detetom ostavlja na volju. Saša je svoje radne navike sticao strogom disciplinom i pod stalnim nadzorom roditelja, a ja svoju prirodnu lenjost nisam mogla bez nadzora i učešća roditelja u mom školovanju, da savladam. Umesto redovnog učenja i ponavljanja lekcija, ja sam čitala knjige, a umesto zadaća zapisivala sam razne neobične stvari u svoje beležnice. Domaći zadatak sam obično ispisivala pred sam čas, i to matematiku prepisivanjem, a srpski iz svoje glave. Svodilo se na isto, iako sam već tada osećala manjkavosti takve improvizacije.

          Sem knjiga, Saša i ja smo uživali u čitanju stripova, s tim što je Saša više nego ja želeo da ih sačuva. Isecao ih je a zatim je po završetku priče stavljao medju kartonske korice, prišivao ih debelom vrpcom ili kanapom i tako ih koričio. Kad su bili tako lepo uredjeni onda smo ih ponovo čitali i, razmenjivali ih, jer sam i ja poučena njegovim primerom i sama koričila neke stripove. Bili su to klasični Diznijevi stripovi, ali i detektivske priče o tajnom agentu “Iks 9”. Paja Patak, Miki, Mini i Šilja, crtani junaci našeg detinjstva bili su nam toliko bliski da nam se činilo kao da su rodjeni negde u našem kraju. Moj omiljeni strip bio je o razmaženoj princezi iz zemlje Šećerleme koja ne može da se odluči izmedju mnogih udvarača. Medju njenim kandidatima bilo je raznih, pa je bio i Burek-Djura, gadan i ružan. “To je, znate, Burek-Djura, svakome se on natura, sav je masan kao prasac, miriše na loj i kvasac”. A mladić koji voli princezu a ne zna da je ona, zapravo, princeza, a kome takodje nude Šećerlemu; “Šta će meni sve počasti carske, šta će meni krune licitarske, šta će meni cela Šećerlema, kad bez tebe meni sreće nema”. Mi smo uglavnom sve te stihove znali napamet i slatko se smejali nad njima. „Čoveče ne ljuti se“, bila je takodje lepa razonoda kao i domine koje smo neumorno igrali. S lutkama se nismo igrali, jer to ne priliči dečaku, a ni ja nisam bila jako zainteresovana za tu vrstu igre, iako mi je Bauman pravio razni nameštaj za lutke. Odrastanjem se sve više proširivalo naše interesovanje, ali samim tim i naše blago udaljavanje, jer su zanimanja bila različita.

          Pored toga Saša je učio nekoliko godina violinu kod Todika Stetkijevića i već je prilično napredovao. Često je vežbao dok sam ja sedela na mansardi, meni se činilo da violina užasno škripi i nisam je volela. Mnogo mi je draži bio klavir koji sam učila kod Hilde Perović, pa smo Saša i ja ponekad zajedno “muzicirali”, ali to je bilo pravo mučenje, jer ja nisam imala nikakvog dara za sviranje u dvoje. Nismo dalje odmakli od Bokerinijevog “Menueta”  i “Chanson triste” Čajkovskog. Posebnu radost nam je donosila zima, kada smo vadili svoje sanke iz skrovišta – Sašine su bile na tavanu, a moje u jednom špajzu, i okretali smo se Trnovcu ili Golom Brijegu. Mi smo te sanke zvali “rodle” ili saonice, a sam sport je bio rodlanje. Deca čiji roditelji nisu mogli da kupe propisne rodle, pravili su male sanke, samo za jednu osobu, od nekih dasaka i sa gvozdenim podlogama koje su letele kao po ledu i zvali su ih “ligure”. Ta deca su jurila niz brdo po snegu mnogo brže nego mi sa “finim” saonicama.

          Leto i letnji raspust donosili su nam još veće radosti – izlete, kupanje na Spreči, a nekad i na rečicama Oskovi i Gostelji, svakodnevne šetnje po Trnovcu, Ilinčici i okolini. A tek kad je otvoren Slani Bazen na Banji, to je bio najveći mogući poklon tuzlanskoj deci i omladini. Odlasci na Bazen, obavezni i svakodnevni, kupanje u slanoj vodi, sunčanje, ronjenje i sve ostalo. Jedino što nas je razlikovalo, mene i Sašu – on je morao da se šiša do glave, ja to nisam morala. Šišanje muške dece u letnjim mesecima “na nulu” ili nulericu, bilo je u modi izmedju dva rata. Verovalo se da će to doprineti boljem rastu i gustini kose. Čim počne leto pojavljivali su se dečaci obrijane glave i smešnog izgleda, - na pocrnelom telu i licu glava se izdvajala kao neka bundeva ili dinja. Imaš glavu kao dinja, govorila sam Saši koji je nerado morao da se povinuje, roditeljskoj brizi za gušću kosu. Nije mu bilo pravo, ali posle nekoliko dana se navikavao, a kad je proradio bazen bilo je još prijatnije kupanje bez kose.

          Doba našeg najintenzivnijeg druženja bilo je izmedju moje pete i desete godine, da bi se nastavilo i kasnije, ali smanjenog intenziteta zbog školskih obaveza i privatnih časova muzičkih i jezičkih koje smo oboje pohadjali, zbog druženja sa novim drugovima i drugaricama. Dok sam nekada u ranom detinjstvu uglavnom ja bila počasni gost na mansardi, sada su Sašini drugovi dolazili, igrali šah i druge igre, učili i pričali svoje priče u kojima nisam učestvovala.

          Koju godinu pre rata, Saša je već uveliko igrao šah sa svojim drugovima Mišom Gvozdićem, Mišom Vokićem i Momirom Savićem. Udubljeni u kockastu tablu – dva dečaka sede i zaneseni ne primećuju moje prisustvo, povremeno pomičući figure levo-desno, gore-dole. To što ne primećuju moje prisustvo i što sam im potpuno nepotrebna mogla bih još da im oprostim, ali igra koja isključuje moje učešće, dovodi me do blage zavisti. Saša traži sebi ravne partnere, pa iako me je naučio osnovna pravila igre, shvatio je da sam potpuno nesposobna za tu vrstu kombinatorike. Ukoliko me ponekad udostojio da odigra sa mnom neku partiju, on je za pet-šest poteza doveo do šah mata… Dečaci su bili pristojni i pažljivi prema meni, ali su me tretirali kao suvišnu i nepotrebnu, kao balast koji ometa njihove “muške” razgovore. Okretali smo se nekim novim naklonostima, ja mojim drugaricama, a on drugovima.

          Negde pred rat, 1940. Saša je dobio na poklon bicikl što je tada medju muškom omladinom bilo vrlo moderno. Pokušavao je i mene da nauči vožnji biciklom, ali kao veliki nespretnjaković nisam bila u stanju da se oslobodim i da sama vozim. Druga deca su već uveliko krstarila “na točku”, kako se govorilo, po ulicama i na Banji, a ja sam se tešila da ću se kada mi otac kupi bicikl, valjda i ja osloboditi i sesti na bicikl. Takva prilika se više nije ponovila, izbio je rat 1941.

          U to vreme postalo je za djake i studente moderno obilaziti biciklom razne krajeve naše zemlje. Tako se i Saša sa svojim drugom Mišom Gvozdićem rešio da napravi turneju biciklom i to do sela Koraj gde je živeo njihov školski drug Vojo Gojković. U leto za vreme raspusta stigli su u Koraj gde su proveli dva dana, a zatim im se pridružio Jovo, Vojin stariji  brat, pa su krenuli do Brčkog, a zatim i do Bjeljine gde su stigli u noć. Tražili su neku Jovinu tetku da kod nje prenoće ali je nisu našli, a Sokolski dom je bio zatvoren. Ležali su u parku na klupi, gde ih je pokupila policija i odvela u kvart, oduzete su im legitimacije i bicikli, i upućeni su u han da prenoće sa skitnicama i pijanicama – gde su prenoćili na klupi. Dobili su ujutro svoje bicikle i krenuli do Loznice, prešli Drinu, dospeli u Banju Koviljaču a onda se preko Zvornika vratili u Tuzlu, gurajući bicikle uzbrdo na Snagovu oko 9 kilometara. Uzbudljivo putovanje donelo je Saši vaške o čemu je Baumanka pričala s uzbudjenjem i gustim češljem isterivala ih iz Sašine kose. Takva se putešestvija nisu više ponovila pošto je iduće godine započeo rat, a ustaški genocid 1941. je odneo celu porodicu Gojkovića – Jovu, Voju, Olgu i njihove roditelje, zahvaljujući ustaškom zlikovcu Montaniju pod čijom su vlašću Jevreji i Srbi udarcima maljem u glavu bacani u Brčkom sa mosta na Savi. Mišo je pobegao privremeno u Srbiju, a Baumanovi su krenuli svojim putem.

          Krajnji rezultat gradjanskog rata u Rusiji bila je emigracija carske vojske, njihovih porodica i ostalog stanovništva nezadovoljnog ishodom rata. Došlo je do masovnog iseljavanja - oko 2 miliona ljudi - to je bila najbrojnija politička emigracija u XX veku. Najveći broj se iselio izmedju 1919. i 1924. Prema Miroslavu Jovanoviću posle sloma Denjikinove vojske i poraza Vrangelove armije ljudi su iseljavali u nekoliko talasa iz Rusije. Prvi talas 1919. prošao je prilično neorganizovano (10.000 na brodovima i 30.000 preko Rumunije), drugi talas proleća 1920. iz Odese, treći u leto 1920, četvrti u jesen 1920 i peti talas 1921. U jednom od tih talasa 1920. došli su Vladimir i Varvara Bauman preko Turske, brodom "Burgomister Šreder" u Boku Kotorsku, tačnije u luku Herceg Novi. Tamo su proveli oko 10 meseci, gde su muškarci obradjivali bašte, a gospodja Bauman je radila u kuhinji. Državni i politički faktori favorizovali su prihvatanje i smeštaj ruskih izbeglica, kao i mogućnosti za dovršenje školovanja i razne povlastice za osposobljavanje i zaposlenje. Pošto je bio objavljen kurs za elektromontera Bauman se prijavio i otišli su u Tuzlu. Stanovali su u barakama vojnog logora, a Bauman je radio u noćnoj šihti na motoru za vagonete u rudniku Kreka, kasnije kao radnik u Solari i konačno kao činovnik u Konzumu. Baumanka je po dolasku u Tuzlu zahvaljujući činjenici da je bila obučena bolničarka u svetskom ratu, našla posao u Domu narodnog zdravlja  u čemu joj je pomogla Valentina Materno, ćerka pukovnika Milohova - najpre kao nadničarka, a posle za stalno. Radila je kao patronažna sestra, obilazila je bolesnu decu, pa ju je u tom poslu pratio i mali Saša da ga ne bi samog ostavljala kod kuće. Kao vredna i pouzdana sestra dobila je stalni posao u Dečjem dispanzeru upravo u vreme kada je otac došao za šefa te ustanove. Kako je Bauman bio nezadovoljan poslom u Kreki, žena ga je nekako smestila u Dom zdravlja u Laboratoriju gde je počeo da izučava "zanat" laboranta-bakteriologa uz pomoć dr. Lederera i dr. Frida i na tom poslu je ostao do 1942. Najpre je radio kao nadničar, a pošto je u Beogradu položio stručno-administrativni ispit, razvrstan je kao činovnik a u isto vreme dobili su jugoslovensko državljanstvo. Čim su dobili službu u Domu, doselili su se na mansardu, s tim što je ona u to vreme bila obični tavan, da bi negde krajem 20-ih preuredjena za stanovanje.

          Stub porodice i spiritus rector bila je gospodja Bauman koju smo svi zvali Baumanka. Iako otac porodice, muž je bio podredjen jačoj ličnosti svoje žene, njenoj snalažljivosti i inteligenciji.

          Varvara Bauman, po rodjenju Protopopova, bila je rodom iz Voronježa, zavičajnog mesta Ivana Bunjina. Bila je visoka, svetlo smedja ili plava, tanka u struku sa malo spuštenim ramenima, dugim, lepo oblikovanim nogama i svetlom kosom uvijenom u pletenicu i smotanu u pundju na zatiljku. Uticala je ukosnice - zvali smo ih harnadle - u pundju sve dok nije stajala čvrsto. Njene crte bile su stroge i ozbiljne, retko se smejala, i ulivala je respekt i na poslu i u porodici. Sve je na njoj bilo čisto i uredno, kao i u kući. U mladosti je završila gimnaziju i radila je kao učiteljica, a za vreme rata završila je kurs Crvenog krsta u Moskvi i radila je kao hirurška sestra u jednoj bolnici na rumunskom frontu. Zapamtila sam je najviše u belom bolničkom mantilu koji je bio jako zategnut u struku. Na ulici je obično nosila malu crnu filcanu toku umesto šešira. Njen muž Vladimir bio je rodom iz Batuma, od oca naturalizovanog nemačkog porekla i majke Ruskinje. Kraj rata je dočekao u činu potpukovnika, završio je vojnu gimnaziju i vojnu artiljerijsku akademiju.

          Oboje su u Rusiji ostavili brojnu rodbinu, obe majke, braću, sestre i njihovu decu. Dopisivali su se sa rodbinom sve negde do 1934.godine kad je obustavljena svaka prepiska sa Sovjetskom Rusijom. Sećam se, kao danas, jednog pisma koje je stiglo iz Rusije, bilo je napisano na papirnatoj kesi, umotanoj i presavijenoj u vidu koverta. Pitala sam kod kuće, zar oni tamo nemaju papir i koverte, na što se otac nasmejao i rekao da žive u velikoj bedi.

          Baumanka je mnogo bolje govorila naš jezik, nego njen muž, što je i razumljivo, jer je ona imala mnogo više kontakta s ljudima svakodnevno, dok je on sedeo tako reći sam u laboratoriji i gledao u mikroskop. Verovatno je bio i manje nadaren za učenje jezika. Često je s mukom izgovarao neke reči a meni se naročito dopadalo kad je on umesto gospodja, govorio "gospoža" - deci obično padaju u oči smešne stvari. Ponekad bi se ja i Saša došuljali neprimetno i nečujno do laboratorije na prstima, gde je sve bilo neobično i tajnovito. More epruveta na stolovima, razni aparati, specifični miris - sve je to bilo izuzetno i nesvakidašnje, a uz to čisto i uglancano, skoro klizavo.          Bauman je po prirodi bio ćutljiv i povučen, pa je svojoj ženi prepuštao da vodi glavnu reč. Medjutim, oboje bi pocrveneli u licu kad bi se poveo razgovor o revoluciji u Rusiji. Razumljivo je da su većina ruskih emigranata bili antisovjetski raspoloženi, ali kod gospodje Bauman je to bilo naročito izraženo. Bila je netrpeljiva na svaki pomen revolucije i Sovjetskog Saveza. Sa ocem je dobro saradjivala, uzajamno su se poštovali, ali dok je otac donekle shvatao njihovu političku netrpeljivost, ona nikako nije mogla da shvati kako je uopšte moguće biti komunista i podržava Sovjetski Savez a naročito kako je moguće da jedan mladi lekar, uz to oženjen pravoslavnom ženom može da simpatizira s komunistima - o tome je razgovarala ponekada s mojom majkom. S ocem, mislim da su izbegavali političke teme, ali ako bi ponekad do toga došlo, ona se jako uzrujavala. Otac nije želeo da potresa Baumanku, samo je pokušavao da objasni da revolucija nije uzrok, već posledica svetskog rata u koji su narodi gurnuti protiv svoje volje, te da vlastodršci koji su naoružali narode i naterali ih da se medjusobno ubijaju ne mogu ništa bolje da očekuju posle 4 godine krvarenja, već da ih narod otera s vlasti. Jednom, ostalo mi je urezano u pamćenje, bili su kod nas u gostima - ona je jako pocrvenela u licu i samo je rekla, već ranije ponavljanu rečenicu. "Samo da i kod vas dodje revolucija, pa ćete videti". Taj strah od neke buduće revolucije i oterao je Baumanove, kasnije 1942. da izbegnu iz Bosne u Nemačku. Otac je cenio ljude čvrstih ideja i uverenja, pa je i Baumanove shvatao u njihovoj totalnoj predanosti svojim idejama carske Rusije. Govorio je da njima nije lako, napustili su svoju domovinu, došli u tudju zemlju, bez izgleda na povratak. Majka je još manje nastojala da se premosti ovaj jaz. Njoj je bilo jasno da se radi o nepremostivim suprotnostima. "Oni su izgubili svoju otadžbinu, govorila je, žive u tudjini, misle da se nikada više ne mogu vratiti, ono što su doživeli bilo je svakako strašno" - u raznim varijantama slušala sam od majke njen sud o tome.

          Kao što u verskom pogledu svi Rusi nisu bili preterano pobožni i revnosni posetioci crkve kao Baumanovi, tako ni u političkom pogledu nisu bili podjednako ogorčeni antiboljševici. Neki su bili blaži, a neki oštriji, ali su se svi kretali u jednom antiboljševičkom ambijentu, što je bio neizbežni istorijski okvir njihovog bivstvovanja u emigraciji. Izuzetak je bio Arkadije Rudomino - Adik, student, sin vrlo skromnih, moglo bi se reći siromašnih roditelja. Otac, suvonjavi brkajlija, uvek sa šeširom na glavi, majka omanja, punačka, brzonoga ženica koja je davala časove francuskog. Arkadije je stigao naknadno iz Rusije, krajem 20-ih godina, gde je proveo prve detinje godine i bio je pravi "sovjetčik", što je ostavilo trajan trag na njegovim političkim uverenjima. Rumenih obraza, kako to biva kod plućnih bolesnika, Arkadije je bio lep, smiren i veoma mio čovek. Učestvovao je u studentskom pokretu na zagrebačkom univerzitetu i već 1941. bio je u Tuzli uhapšen i pretučen od ustaša. Doktor Šerstnjev i otac su ga nekako izbavili iz ruku policije i smestili u bolnicu zbog telesnih povreda, a  kasnije, čim je pušten otišao je u Hrvatsku, a odatle na slobodnu teritoriju. Njegovo držanje u zatvoru je nadahnuto opisao Meša Selimović u svojim "Sećanjima" ali se Arkadije kasnije branio i tvrdio da on nije takav heroj kako ga je Meša doživeo. Ostao je dosledan svojim uverenjima, postao kasnije žrtva Golog Otoka, da bi se konačno vratio u normalan život i sa ženom i dva sina proživeo u Zagrebu. Kada je negde tokom rata umro stari Rudomino, Arkadijeva majka je bila bez sredstava za život, pa je Mjesni komitet SKOJ-a na sebe preuzeo organizaciju i troškove sahrane starog Rudomina. Osim njega, i Kosta Popov, nastavnik gimnastike u Gimnaziji je pripadao progresivnom pokretu, pa je kao takav 1941. bio hapšen. Pobegao je na slobodnu teritoriju na Majevicu i poginuo je u februaru 1942. od četničke ruke,  a njegova žena je odvedena u logor Gradišku, odakle se nije vratila.

          Prema popisu koji sam dobila od Saše a i po mom pamćenju, ruskih porodica u Tuzli bilo je oko 60, i to sa tri-četiri člana, što je iznosilo oko 200 ljudi. Da li su bili popularni i omiljeni u našoj sredini, teško je reći. Ne može se govoriti generalno, već je to zavisilo od samog čoveka. Neki su bili više u dodiru s ljudima - profesori, sudije, dok su drugi živeli sasvim po strani u nekom svom svetu. Svima im je bilo zajedničko teško savladavanje našeg tvrdog jezika, nasuprot njihovom mekom. Čak i njihova deca rodjena u Bosni uvek su zadržala ponešto od stranog akcenta. Bosanski čovek, navikao na mešovito stanovništvo  i razne nacije u svojoj sredini prihvatio je i ove Ruse koji su opštem nacionalnom šarenilu dodali svoju specifičnu crtu. Tuzla nije bila počastvovana ni jednom od knjeginja plave krvi, što su se rasule po Evropi. Naši Rusi bili su mahom iz srednjeg staleža, bivši oficiri, pripadnici nižeg plemstva, razni stručnjaci. Istina, bio je i jedan general medju nama. Zvao se Šeftelzon, a bio je tast gardijskog pukovnika kneza Jeleckog – radio je u fabrici Solvaj-sode u Lukavcu.

          Od celokupne ruske kolonije u Tuzli, koliko mi je poznato, stradao je samo profesor Muravjov. Nikolaj Muravjov bio je profesor u našoj Gimnaziji  - došao je neku godinu pred rat. Prosed, srednjeg rasta, vrlo brz u pokretima i na neki način nemio čovek, bar za nas djake. Predavao je prirodopis. Svoje opredeljenje iskazao je po dolasku Nemaca na taj način, što je u školi vrlo striktno izvršavao ustaške propise, naročito one o pozdravu s ispruženom rukom "Za Dom - spremni". Ta njegova ispružena ruka još dok nije ušao na vrata razreda činila ga je omraženim, naročito medju skojevskom omladinom koja je bila prilično brojna. Posle drugog oslobodjenja Tuzle u jesen 1944. neko se od njegovih djaka pobrinuo da stigne u zatvor. Smatralo se da je, svakako, bio jedan od ustaških doušnika, što nije bilo dokazano, ali je profesor bio streljan. Možda se i sam pribojavao ustaša, pa je zbog toga revnosno  dizao ruku, ali je u svesti svojih djaka ostao kao simbol podrške zlu i beščašću. Da je Muravjov konzervativac i antiboljševik bilo je već odranije poznato, ali da će tako revnosno prihvatiti ustaška pravila, to nas je prilično iznenadilo. Milica Ćesarević, profesorka u našoj Gimnaziji još od 1934., mnogo godina kasnije pričala mi je da ga jednom pre 1941. u zbornici povodom progona Dekabrista u Rusiji, pitala da li mu je bio srodnik dekabrista Muravov, na što je on odgovorio "Ja sam bio od onih koji su streljali, a ne od onih koji su streljani“. Njegova žena Milica Zukijević, profesorica latinskog, dolazila je kod nas kući i plačući je molila majku da joj pomogne, kako bi mu ublažili kaznu - bilo je žalosno videti je bednu i bespomoćnu, nekadašnju strogu i nadobudnu profesorku koje su se svi plašili. Majka koja nije imala nikakve veze sa hapšenjima OZN-e, malo je mogla da joj pomogne. Rekla joj je u mom prisustvu: "Nemojte plakati, nadajte se da će ako nije kriv, biti pušten na slobodu..."

          Svi ostali Rusi ili bar većina njih, ostali su da žive u Tuzli do svoje penzije, a njihova deca su se uglavnom školovala kao i svi ostali. U kasnim 80-im godinama u Domu penzionera u Tuzli, srela sam roditelje Igora Nicenka, majku poluslepu i oca koji se dobro držao, gde su proveli poslednje godine svog života, pošto su rano izgubili jedinca sina Igora. Nekada sam na beogradskim ulicama sretala starog Nicenka, kako sa nekim alatom i cvećem ide na rusko groblje gde je Igor sahranjen.

          Ugladjenost, pobožnost, sklonost prema tradiciji i utvrdjenom redu stvari, bio je onaj okvir za sliku Baumanskog društva u kome su dva osnovna stuba bila Crkva i Car koji su nezamenljivi i večni. Privrženost Caru nije se odvajala od privrženosti Crkvi i Bogu.

          Mi koji nismo imali cara, a Crkva je bila za većinu dece više-manje obavezna disciplina o kojoj se ne razmišlja - mi smo bili izvan tog baumanskog duhovnog kruga, ali smo shvatali da su to njihova sveta ubedjenja, njihov "Kredo" koji im je utisnut za ceo život.

          Moji prvi koraci u život su vezani za boravak na baumanskoj mansardi - u igri s mojim drugom Sašom. U tim dvema sobicama na mansardi Doma narodnog zdravlja bilo je više duhovnosti, topline i tradicije ruskog čoveka nego u tomovima nepročitanih knjiga. Tu su živeli Ruslan i Ljudmila, ruski bogatiri, poeme Puškina i Krilova. Sve je bilo čisto i belo, kao na beloj ladji. Baumanska mansarda bila je utočište moje dečje usamljenosti, skromno stanište ruskih emigranata koji su sobom doneli miris rodnog tla i lepotu ruskog jezika.

          Razaranje našeg malog sveta nastupilo je već uoči rata kada su se sve više polarizovale suprotnosti oko nastupajućeg fašizma – ono je postalo definitivno kada su Nemci ušli medju nas.

          Rat je ovaj puta bio “najveći revolucionar”, razarao je stare odnose postojeće veze, navike i ustaljeni red i poredak. Rat je na neki način, ako ne razorio a ono doveo u pitanje staro prijateljstvo izmedju nas – mene i Saše. Njegovi su, a i on s njima žarko želeli da se na neki način domognu Rusije, ustvari na svaki način, pa i putem Hitlerovog oružja ako treba, da se sklone iz našeg uzavrelog lonca, da izbegnu Sašino mobilisanje u vojsku, a sve to pomoću svog nabedjenog nemačkog pripadništva. Ime Bauman pomoglo je starom Baumanu da se zapiše i deklariše kao poreklom Nemac, pa shodno tome da može i da iseli iz NDH, negde u Evropu, Nemačku ili Austriju. Ono što je za njih bilo spasonosno rešenje, za nas je bila propast. Mi smo, naprotiv žarko želeli pobedu Crvene Armije, kako bi se svi zajedno oslobodili najvećeg mučitelja svih vremena. Mnogo se o tome nije medju nama govorilo, ali to se znalo. Pobeda hitlerizma, za njih bi bila povratak u Rusiju, a za nas propast.

          Dolazak lekara-Jevreja u jesen 1941. nije mnogo obradovao Baumanove. Stari je imao već svoje navike i ustaljeni način rada, bio je uglavnom samostalan i bez šefova, a posla je bilo toliko da se moglo savladati. Sa akcijom protiv sifilisa silno su se razgranali poslovi na pregledu krvi, posla je bilo za mnogo ljudi, a slatko predratno vreme je bilo zauvek prošlo. On je gledao na njih s nepoverenjem, a oni su zbog nemačkog prezimena i najavljenog odlaska zazirali od njega. Ipak, sa ženom doktora Nojfelda, Baumanka se kako tako sprijateljila i kad se rodila prva kćerka Najfeldovih i to na dan 22.juna 1942. Baumanka je predložila da dete dobije rusko ime, kad se već rodila na dan napada na Rusiju. Dali su joj ime Irina, nažalost nije preživela rat. Poginula je za vreme bombardovanja Bosanske Krupe (po iskazu Ete Najfeld).

          Jesen 1942. Stvari se pakuju, porodica iseljava s mansarde gde je provela preko petnaest godina mirnog života i gde je Saša odrastao. Na sred sobe stoje zapakovani koferi i torbe i jedna velika korpa okruglog oblika koja je prekrivena sargijom i prošivena kanapom oko korpe. Šta je sve spakovala Baumanka u tu korpu, ne znam, tek tu su bile verovatno knjige, i druge porodične stvari. Ta korpa koja je stajala spakovana neko vreme pre njihovog odlaska bila je za mene simbol njihove emigrantske sudbine i izbeglištva. Baumanka je u jednom trenutku sela na stolicu i rekla, “Evo, to je sve što nosimo sa sobom”. Mukom i štednjom, velikim odricanjem mansarda je bila ispunjena lepim nameštajem kupljenim kod “Kruljca” na otplatu. Ceo taj inventar ostavljen je na licu mesta, ništa se nije moglo poneti, ali ništa nije ni prodato. Ko je uzeo te stvari nije mi bilo poznato, verovatno oni koji su posle njih došli na mansardu. Tek komisija za iseljenje obećala je Baumanu da će po dolasku u Poljsku dobiti potreban inventar, što je on poverovao, ali od tog obećanja nije bilo ništa kao ni od cele te poljske avanture – bila je od početka nerealna. Njihov davnašnji san da se nekako domognu Rusije, propao je već na samom početku, Nemci da postanu nisu mogli, Hitlerov pohod na Rusiju već je pokazivao prve znake svoje propasti, a Baumanovi su morali da plate visoku cenu svoje lakovernosti. Niti su mogli da stignu do Rusije, niti da se zadrže u Poljskoj gde su bili na svakom koraku suočeni sa posledicama terora i genocida.

          Bilo je to na dan 4. novembra, taj odlazak Švaba iz Tuzle. Vagoni s ljudima i njihovim stvarima stajali su dugo na stanici pre polaska voza. To je bila neka specijalna kompozicija koja nije išla po voznom redu, pa je utovar trajao dugo u iščekivanju polaska. Ja ne bih išla da pratim Lederere niti bilo koga drugog, već sam išla da se oprostim od mog starog dečjeg druga Saše Baumana koji je zajedno s roditeljima krenuo u iseljenje sa Švabama. Zahvaljujući nemačkom prezimenu Bauman se prokrijumčario medju Švabe, da bi iselio iz Bosne, odnosno “kako bi pobegli od revolucije. Jednu smo preživeli, ali drugu ne bi mogli”, govorila je Baumanka. Strah od opasnosti, a i strah od gladi koja je već pomolila glavu, a najviše strah da će Sašu kad završi gimnaziju mobilisati u domobransku vojsku, doprineo je da se odluče za iseljenje s Nemcima. U stvari, najdublji motiv i krajnji cilj njihove odluke bio je uverenje da im se tako pruža mogućnost da se eventualno vrate u Rusiju, bar u onaj deo koji su Nemci okupirali. Bez obzira koliko je ta odluka bila kratkovida i opasna, ona je govorila o njihovoj iskonskoj želji i čežnji da se domognu svog zavičaja makar i po cenu najvećih žrtava naroda koji je trpeo nemačku okupaciju, konkretno Poljaka, jer su najpre stigli u Poljsku. Odredište je bilo tzv. Licmanštat, tj. Lodj. Boraveći u Poljskoj oni su se suočili s nedelima Nemaca u toj unesrećenoj zemlji, sa ispražnjenim imanjima koja su davana folksdojčerima sa Balkana i drugih krajeva. Uspeli su da se izbave iz Poljske uz pomoć dr Lederera, najpre u Linc, a zatim u Beč gde je Saša završio gimnaziju i započeo da studira medicinu. Kada su konačno posle završetka rata bežeći ovaj puta od ruske okupacije, otišli za Argentinu, Saša mi je pisao s tugom. “Naša procena da bi smo mogli uz pomoć Nemaca da se vratimo u svoju domovinu pokazala se pogrešnom…” Bauman i žena morali su da rade u fabrici da bi došli do kakve-takve penzije, a Saša je prekinuo studije medicine i nije je nikada završio. Nova sredina, tj. njihova treća domovina, bila je po mnogo čemu teža nego Bosna koju su napustili. Svi ostali tuzlanski Rusi ostali su u zemlji i mirno su proživeli posleratne godine.

          Iako toga nisam bila svesna, u tom trenutku kada sam otišla na stanicu da se oprostim sa Sašom, pored vagona sa nemačkim iseljenicima, folksdojčerima, stavila sam prijateljstvo iznad politike i svih mogućih predrasuda. Nekolicini dežurnih skojevaca, koji su se u to vreme nalazili na stanici po zadatku, nije bilo pravo kad su me videli da se opraštam od Saše. Po cenu nepovoljne slike o mom političkom moralu, i skojevskoj doslednosti, došla da se rastanem sa drugom iz mladosti i najranijeg detinjstva.

          Rastanak je bio kratak, bez mnogo reči, stisak ruke i oproštajni poljubac, to je bilo sve. Skojevci su sedeli na gvozdenoj staničnoj ogradi i sa izrazom čudjenja posmatrali su ovaj prizor. Teško mi je palo što Saša odlazi na takav način, a i to što mi zameraju. Našla sam se tog trenutka izmedju dve krajnosti, negde na ničijoj zemlji, spuštena sa metafizičkog duhovnog i posvećenog kruga prijateljstva, na  političku i egzistencijalnu ravan, na nivo životnog opstanka i borbe.

          Više puta sam, posle njihovog odlaska iz Tuzle čula od ljudi da su oni bili “profašisti”, “hitlerovci”, ili čak “gestapovci”. Mi smo, medjutim, - majka i ja – znali da oni nisu bili ništa od toga, već naprosto očajni i preplašeni ljudi koji su u odsudnom trenutku učinili pogrešan izbor, i to pre svega na sopstvenu štetu. Ipak, mora se priznati, svoj osnovni cilj da spasu Sašu od odlaska u domobransku vojsku ili na front, oni su postigli. Sačuvali su Sašu od ratnog stradanja i eventualne pogibije.

          Moje druženje sa Sašom koje traje od pete godine života do danas, daje mi povoda da kažem neku reč o vrednosti prijateljstva. Druženje sa Sašom bilo je temelj mome uverenju da su decenije prijateljstva najviši i najuzvišeniji oblik ljubavi. Ono je toliko snažno da nadživljava vreme, da nadjačava političke razlike, ideološku isključivost i versku zatucanost. Prijateljstvo je izdržalo probu vremena i nikada nije dovedeno u pitanje, ma kime ili ma čime. Od kad znam za sebe, sem u dve tri ratne godine, Saša mi je uvek čestitao rodjendan 14. avgust i Novu godinu, da ne govorim o drugim redovnim pismima. Poslao mi je celu kolekciju slika i fotografija svoje porodice, svih generacija, u svim fazama života i lepim i teškim. Iako znatno zaostajem za njim, naročito u slikanju i fotografijama, ipak, mogu reći da mi je bio i ostao verni drug od najranijeg detinjstva do danas, uprkos mnogim razlikama, političkim, verskim, ideološkim i drugim. To je ono nevidljivo, supstancija koja se stvara izmedju dva bića u jedno bivstvo koje nema temelj ni u porodici, ni u identitetu nacije, vere ni politike, već je utemeljeno u jednom posebnom obliku života koje se zove prijateljstvo. Taj oblik života je sasvim poseban, specifičan i nije zavisan ni od jedne druge zajednice. Većina mislilaca koji su pisali o fenomenu prijateljstva smatrali su da je ono uglavnom moguće i ostvareno medju muškarcima. Iz vlastitog iskustva mogu da kažem da je ono moguće i izmedju dva pola, mada je izgleda retko.

          Kao što postoji poetika ljubavi, tako postoji i poetika prijateljstva. Medju nama je vladao mir, i neka duboka tišina, spokoj zlatnog doba našeg detinjstva. To nije bilo prosto druženje, i dečja igra, mada je i toga bilo – mi nismo bili istomišljenici, pa ni školski drugovi. Kao da se polovina moga bića naselila na mansardu da živi tamo nekim svojim životom. Kad je Saša bio bolestan, osećala sam se kao da i ja bolujem, a kad su ga roditelji grdili, nešto se bunilo u meni. Kad se radovao i dobijao poklone, kao da je i meni bilo poklonjeno. Pošto se ne radi o deci istog pola, moglo bi se reći da je to naše prijateljstvo bilo prirodni paradoks, jer po prirodi stvari izmedju dečaka i devojčice radjaju se uzajamne simpatije koje vode ka ljubavi, ili naprosto nastupa nezainteresovanost.

          Živimo u vreme kada se pokazala po ko zna koji put, da su ljudi spremni da se dave i ubijaju samo zato što se po nečemu razlikuju. Saša je Rus, a ja Jugo-mešanac, on je bio duboko religiozan, a ja više paganin i spontani ateist, on je bio antiboljševik, a ja dete politizovanih intelektualaca-komunista. Zar nije moglo biti većih razlika, pa ipak…

          U prijateljstvu ima nečeg od višeg duhovnog reda stvari – vernost, odanost, postojanost, uzajamnost i nesebičnost – nešto što želi da živi mimo svih drugih stvari. Otuda se može reći da postoji misterija prijateljstva koje je samo sebi dovoljno, kao neki klasični krug i kao neka svetlucava tačka koja zrači tihom svetlošću.

          Po nekima je prijateljstvo najviši oblik prisnosti izmedju ljudi – ono ne poznaje sujetu, oholost i samoživost. Kažu da je Gete navodno rekao da nije dovoljno da čovek žrtvuje svoj život za prijatelja, već se za njega ako je potrebno, treba odreći i svojih ubedjenja. Ne znam da li je to on zaista rekao, ali u toj preteranosti leži zrnce istine. Želi se naglasiti sama vrednost i dragocenost prijateljstva i njegova neponovljivost. Smatra se da je prijateljstvo dublje od ljubavi, koja je podložna promeni i prolaznosti. Idiličnost i poetičnost prijateljstva čini ga nepomućenim i nepodložnim svakoj promeni. Ono je nesebično jer ne traži ništa sem svesti da postojimo, pa makar i preko debelih mora i okeana. Pa ipak, ono što je zanimljivo u našem prijateljstvu, da se ni ja ni Saša nismo odrekli naših najdubljih uverenja. On je ostao veran roditeljskoj tradiciji, crkvi, monarhiji i religiji, a ja sam takodje ostala odana svojim mladalačkim i roditeljskim idealima – idejama socijalne pravde, i internacionalizma.

 

Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka