| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
NA MANSARDI Posle dve godine stanovanja u nameštenoj sobi kod Jovana
Simića, preselili smo se u Dom narodnog zdravlja. Otac je na prvom spratu Doma,
u desnom krilu, dobio dve sobe i nuzprostorije, da smesti porodicu, dobrotom
tadašnjeg upravnika Doma dr Lederera koji je shvatio stambene i novčane
neprilike mladog para. Jer, otac je nekoliko godina po završetku studija otplaćivao
dugove od studentskih kredita i drugih pozajmica, naročito za dve poslednje
godine kada se već oženio, a nije imao nikakve prihode. Otuda je ova prilika
bila odlična za roditelje, a i prostora je bilo mnogo više nego u jednoj sobi.
Promena ambijenta, za dete od nepunih pet godina, iz Ciganluka u centar grada
značila je mnogo. Već ranije majka me je upisala u zabavište Kola srpskih
sestara, gde sam upoznala mnoge dečake i devojčice sa kojima ću kasnije ići
u školu, a sa nekima sam ostala u doživotnom prijateljstvu. Na fotografiji sačuvanoj
iz tog vremena vidi se da sam bila medju najmladjima – majka me dovodila i
odvodila kući. Dolaskom u Dom pružila mi se prilika da steknem druga u igri i
prijatelja sa kojim ću ostati u trajnoj, životnoj prijateljskoj vezi. Iznad
nas, u potkrovlju Doma, na mansardi stanovali su Baumanovi – porodica ruskih
emigranata. Otac, Vladimir, majka Varvara i sin Saša. Dečko dve godine stariji
od mene, bio je takodje jedinac, prilično usamljeno dete, pošto su oba
roditelja radili u Domu – majka u dečjem Dispanzeru kod oca, kao medicinska
sestra, a otac u Bakteriološkoj laboratoriji. Te godine Saša je trebalo da
podje u osnovnu školu. U stvari, Saša i ja smo se prvi put sreli i upoznali već
ranije, u Dečjem letovalištu na Ozrenu, gde su odlazila deca na odmor od po 15
dana, pa je Baumanka (tako smo je zvali), povela zajedno s drugom decom mene i
Sašu, i pazila je na nas. Bilo je to negde 1931. godine, dok su roditelji otišli
sa skautima na more u Budvu. Bila sam tada najmladje dete u koloniji, ispod
predvidjenog uzrasta, pa nisam mogla da učestvujem u raznim aktivnostima, vežbama,
trčanju i pešačenju, već sam uglavnom išla uz Baumanku i stajala po strani
dok su deca vežbala. Odmaralište je bilo u lepom šumskom ambijentu, u
zelenilu. U velikim prostorijama koje su meni izgledale ogromne, imali smo
trpezariju, sedeli smo na drvenim klupama za dugim stolovima i tu smo se
hranili. Spavali smo u spavaonicama sa nameštenim krevetima. Bile su to drvene
barake, sa svim potrebnim komforom, vodom i kanalizacijom. Odmaralište na
Ozrenu je radilo sve do rata 1941., a onda je u ratnom vihoru uništeno. Pošto nas je u Domu delio samo jedan sprat, mansarda je
pružala idealno mesto za igru. Trčanje gore-dole po stepenicama, klizanje sedeći
na gelenderu, a najviše na samoj mansardi, gde smo stvorili malo carstvo dečje
igre. Mansarda, kad sam je ja upoznala bila je prilično sredjena i adaptirana
za stanovanje, ranije kad su tek uselili bila je obični tavan, pa je Dom negde
krajem 20-ih godina uložio sredstva da se mansarda upriliči za stanovanje. Sa stepeništa se pravo ulazilo u prostor koji je bio neka
vrsta predsoblja a u drugom delu iza jednog zida bila je mala kuhinja, tj. tu je
bio postavljen šporet. Na desnoj strani ispod kosog prozora bio je veliki sto
na kome je Baumanka spremala hranu i ponekad peglala. Ceo taj prostor ostao je
relativno nedoteran, videle su se grede, zidovi su bili nemalterisani, a neravna
površina poda bila je popločana ciglom što je davalo kuhinji toplotu i
prijatnost – bar se meni tako činilo. Iz kuhinje se preko dva stepenika ulazilo najpre u prvu,
malo veću sobu, ututkanu i sa lepim ručnim radovima, koja je služila za
goste, za sedenje, pijenje čaja oko pet sati, za neku vrstu društvenog života.
U toj, da je nazovemo gostinjskoj sobi, bio je pod prozorima smešten sto sa 4
stolice, na prednjem zidu bio je naslonjen kredenac, a do njega ormančić-komoda
sa Sašinim knjigama. Vremenom će Baumanovi kupovati kod “Kruljca” na
otplatu komad po komad nameštaja i već pred rat ova soba biće ispunjena novim
i lepim nameštajem. Druga soba bila je spavaća, sa tri gvozdena, bela bolnička
kreveta postavljena uza zidove – verovatno pozajmljeni od Doma. Ispod visoko
postavljenih prozora stajao je manji stočić i polica, a uz sama ulazna vrata
mala tučana peć ofarbana bronzom u koju su Baumanka i njen muž stalno
ubacivali mrki krečanski ugalj, pošto su navraćali sa donjeg sprata u stan
svakih dva-tri sata. Na čeonom zidu iznad kreveta visila je slika sa troje tipično
ruske dece: dve devojčice s mašnom u kosi, Nina i Volodja Bauman, deca Sašinog
strica Miše, i Nataša, ćerka Sašine tetke Marusje, koji su detinjstvo
proveli kod bake Lize u Pavlovsku. Slika je sve vreme stajala na zidu i bila je
neka vrsta kultnog predmeta i zaštitni znak mansarde. U stanu, koliko se sećam
nije bilo tepiha, već su ponegde bile prostrte krpare ili po bosanski
“ponjave” – tradicionalna sirotinjska prostirka. Prozori u obe sobe bili
su visoko podignuti – samo smo ih penjanjem na stolicu mogli dosegnuti, bili
su okrenuti na istu stranu i gledali su ka brdu Borić. Iz kujne se kroz podignuta vrata ulazilo u tajnoviti
tavanski prostor koji je bio neuredjen i pun visokih greda preko kojih smo
preskakali. Bio je to pravi, solidno izgradjen tavan od crvenog crepa i prepun
greda gde su se nalazile razne stvari–sanduci, kutije, prošlogodišnja jelka.
Ponekad smo zalazili u dubinu potkrovlja, od čega je mene obuzimala jeza, dok
se Saša kretao kao po svojoj teritoriji. Idealno mesto za igru žmurke i razna
istraživanja, ali mesto zabranjeno za duži boravak zbog hladnoće i raznih
“opasnosti”. Ispod nas, na prvom spratu Doma, sve je bilo čisto i svetlo,
mirisalo je na lizol i jodoform. Dok sam bila manja, Baumanovi su me vodili sa sobom u
posete – kod bračnog para Lastovjecki, kod Milohova na Slanoj Banji i kod
Podurecovih u Kreki… Gospodja Lastovjecki, punačka i nasmejana, lepo našminkana
Ruskinja i njen muž visok, prosed čovek sa cvikerom na nosu, primali su nas na
čaj i gospodja nam je pokazivala svoje ručne radove. Kod Milohova sam bila u
najranijem detinjstvu – odlazak kod njih za moje dečje noge bio je pravi
izlet. Njihova kuća nalazila se u krugu Slane Banje pošto se već udje kroz
banjsku kapiju, sa leve strane puta, ispod samih bušotina. Preko puta njih sa
druge strane ulice stanovao je inženjer, Nemac Muk. Kod Milohovih smo se morali
popeti uz strme, drvene stepenice, što je meni izgledalo kao “čardak ni na
nebu ni na zemlji”. Starica je bila tipična Ruskinja s pundjom na potiljku i
u skromnim, dugim haljinama, a sam Milohov bio je najstariji i najugledniji član
ruske kolonije u Tuzli, pošto je iz rata izišao kao pukovnik. Malo mu je to
vredelo u našoj bosanskoj zabiti, ali on nikada nije skidao svoju oficirsku
uniformu bez epoleta, i oficirsku šapku. Imali su sina geologa u Francuskoj, i
ćerku Valentinu udatu Materno, koja je s mužem u Beogradu držala mlekaru
"Kijev”. Deca su ih ponekad posećivala da bi ih negde 50-ih odveli kod
sebe u Francusku, gde su i umrli. Najradije i najčešće sam išla kod
Podurecovih u Kreki, pa i u kasnijim godinama. Rudarski inžinjer Podurec, plećat,
visok i mladolik, sa ženom sitnom i delikatnom, živeo je sa dve ćerke u nizu
kuća na ulazu u Kreku. Ove su bile rezervisane za inžinjere mahom iz Srbije, i
drugih krajeva. Gospodja Podurec, sitna, mužu do ramena, bila je tiha i nečujna,
ćerka Ljuba visoka i stasita na oca, a mladja Tanja plava s pletenicama više
je ličila na majku. S Tanjom sam išla u isti razred gimnazije, pa su mi
odlasci u Kreku prijali. Igrali smo se u prostranom dvorištu iznad kuće gde je
bilo raznih zanimljivih stvari, povrtnjak sa zasadjenim povrćem, razne šupe i
mesta za skrivanje. Jedne godine, Ljubin udvarač, mladi tehničar, izvršio je
samoubistvo pred njihovom kućom – navodno zbog neuzvraćene ljubavi – posle
čega su se Podurecovi nekako povukli. U ranoj mladosti Saša se družio sa sinom rudarskog inžinjera
Tarasova, Vsevolodom. Njegova majka, Natalija, lepa i živahna žena, obolela je
1936. godine od trbušnog tifusa. Živeli su na Bukinju, u rudničkoj koloniji.
Na preporuku Baumanovih otac je išao u posetu oboleloj ženi Tarasova, ali ona
je već u rekovalescenciji prekršila strogu dijetu, dobila je peritonitis i na
kraju u teškim mukama umrla, za što je inž. Tarasov krivio oca. Sećam se da
je otac sa žaljenjem govorio kod kuće o tom slučaju, jer je ona već bila
prebolela krizu bolesti, ali je posle sama sebe dovela u opasnost. Tada nije
bilo antibiotika, i takva bolest obično se tragično završavala. Poznato je da su medju emigrantima dospeli u Jugoslaviju
mnogi odlični stručnjaci, medju njima oko 1.200 inžinjera raznih struka. I
kod nas u Tuzli i Kreki radilo je nekoliko, uglavnom rudarskih inžinjera:
Podurec, Kakovin, Tarasov, Timošok i gradjevinski inžinjer Babkin, koji je
projektovao naš čuveni Bazen na Slanoj banji. Baumanov stančić sa malo nameštaja, gde su sredine soba
bile poluprazne, ostavljao nam je dosta mesta za igru. Naše omiljene dečje
igre bile su raznovrsne i menjale su se u skladu sa našim odrastanjem i novim
saznanjima. Najpre smo se igrali piljaka u dvorištancetu doma, zatim smo terali
obruče, bili su to točkovi od drveta koji su mogli s jednim štapom da se
teraju duž gradskih trotoara, zatim, kad sam dobila rolšue bilo je pokušaja
da se naučimo toj veštini. Kao osnovci Saša i ja smo izmišljali razne igre – kao
da se vozimo parobrodom, da letimo u avionu, da se vozimo u automobilu.
Prevrtali smo stolice i sedali na naslone, između drvenih nogu smeštali smo se
kao u naslonjače. Kao putujemo na prekookeanskom brodu, ali mi se ne poznajemo,
a faktički mi smo braća. Igra se zove “Neupoznata braća”. Pošto se
upoznamo naš razgovor se kreće najpre od poznatih stvari, preko manje
poznatih, do novih saznanja, kad najzad otkrivamo da smo mi braća koja su
razdvojena još u najranijem detinjstvu. Priča je imala svoje varijante, ali
uvek se radilo o prevrnutim stolicama, tj. o brodu gde se braća konačno
upoznaju. Tada mi nije padalo na pamet zašto nismo bili brat i sestra koji se
ne poznaju već upravo dvojica braće, što je mogao da bude znak Sašine čežnje
za bratom ili drugom, pošto je on bio glavni “izmišljator” igre, a ja sam
bila samo izvodjač. Bela Hamvaš kaže da “svako prijateljstvo počinje
maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća.
Čak kao da smo bili blizanci. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je
taj odlazak samo privid. Negde, ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim i
pre susreta”. Iz riznice sećanja sa baumanske mansarde ostalo je mnogo
trajno utisnutih slika, “slika od kojih se živi”. Stojimo pred otvorenim
prozorima mansarde, popeli smo se na stolice, Saša drži u rukama kućnu
relikviju, očev oficirski durbin i pokazuje mi kako ga treba držati i izoštravati
sliku. On gleda i glasno komentariše kretanje na brdu Boriću, upravo preko
puta nas. Iako je brdo udaljeno, sad izlazi jedna žena, hrani piliće u dvorištu,
prosipa nešto po zemlji. "Daj mi malo da i ja gledam”, moljakam ja dok
Saša odugovlači, očigledno uživa u gledanju, ali isprobava moje strpljenje.
Na kraju, Saša popušta i daje mi ga u ruke, ja se onda penjem na stolicu, jer
prozor mansarde je previsok da bi se išta videlo. Vrtim prstima po durbinu,
nameštam sliku. “Jeste, eno žena hrani piliće, i ja to vidim, deca se
igraju u dvorištu, nešto se vidi i u unutrašnjost stana, - toliko je sve čudesno,
jasno i razgovetno. Durbin je bio Baumanov zajedno sa starim oficirskim čizmama,
kapom i drugim ostacima nekadašnje uniforme. Hrapava površina tog starog
durbina, ostala mi je zauvek pod prstima, jedan dečji pogled u drugačiji svet,
u tudje dvorište, na susednom brdu Borić.
Badnje večeri kod Baumanovih bile su svetli trenuci nepomućene dečije
sreće. Najveće uživanje i najzanimljivija igra koju smo poštovali do kraja
našeg druženja 1942. godine – znači dobrih desetak godina – bilo je
pravljenje božićne jelke. Ukrašavanje jelke bio je poseban ritual i naročito
se negovao u ruskoj tradiciji, što kod naših pravoslavaca nije bio prvobitni
običaj. Takodje i Deda-Mraz, bio je po tradiciji ruski, a ne sovjetski, kako se
to danas tvrdi - “Djed Maroz”, govorila je Baumanka. I u baumanskoj mansardi
bio je to prvorazredni dogadjaj na koji se s radošću čekalo preko cele
godine. Nekoliko dana pred Božić, Bauman-otac je odnekuda donosio veliku
jelku, uvek granatu i visoku, sam je tesao krst za nju i postavljao je da stoji
u jednom uglu prednje, veće sobe i tamo gde je plafon pod nagibom najviši, ona
je čekala svoj dan. Toga dana sam se uvek budila rano, i ranije nego što treba
već “nacrtala” na mansardi u prijatnom iščekivanju. Saša je svečano i
sa pijetetom odnegde iznosio kutije sa nakitom za jelku i počinjali smo da se
pripremamo za svečani čin. Medju ukrasima, osim nekoliko sjajnih kugli i
raznih veštačkih ukrasa bilo je najviše onih rukom napravljenih – srebrenom
i bronzanom bojom obojeni krupni orasi i kroz njih provučen konac da bi mogli
biti okačeni, zatim mnogi Deda Mrazevi napravljeni od vate sa crvenim delovima
odeće, neki kolači takodje uvijeni u staniol, svećice i prskalice, ali iznad
svega velika i lepa sjajna zvezda koja je uvek dolazila na vrh jelke. Za početak
obreda Saša je najpre delio figure, one koje će on kačiti, i one koje će
meni dopustiti da ih prikačim. Jednu ja, jednu ti – to je bilo kao neko
nepisano pravilo. Bio je spretan i strpljiv i ukrasi su se nekako lako smeštali
na jelku, dok sam ja uvek nešto petljala s figurama, konci su mi se mrsili,
iglice jelke su me bockale. Konačno, posle sat-dva tihog i smirenog uživanja
privodili bi ukrašavanje kraju. Završnicu ovog obreda predstavljalo je
postavljanje zlatne, osmokrake zvezde na vrh jelke. Ovaj završni deo rituala Saša
je ostavljao za sebe, i kao glavni vlasnik jelke i kao viši rastom, pošto su
jelke obično dosezale do plafona. Za celo vreme dok smo ukrašavali jelku, Baumanka ili njen
muž navraćali su kod nas, da bi nas nadzirali da ne napravimo neku štetu.
Konačno bi došao kraj radnom vremenu i Sašini roditelji su stigli na mansardu
kada bi počeo drugi deo rituala. Baumanka je u kujni dovršavala jelo za večeru,
toga dana nismo ništa jeli, a večera bi počela kad se pojavi prva zvezda na
nebu, kako je govorila Sašina mama. Ja sam bila nestrpljiva i stalno sam
gledala u nebo, čak je bio upotrebljen i oficirski durbin da bi se bolje uočilo
pojavljivanje prve zvezde. Gledali smo ukočeno u tamno nebo, i nazirali zlatni
trag prve zvezde. S mansarde se nebo činilo bliže. Nisam sigurna, ali mislim
da smo prvo večerali, a onda smo palili svećice na jelki i uzimali smo svako
svoj poklon. Večera je bila po mom ukusu, bilo je slane ribe, kiselih
krastavaca i drugih salata i piroški. Jednom okićena, jelka je osvajala prostor oko sebe, pa i
ceo stan – mansardu. Oko nje se širio magični krug u kome su svi postajali
lepši i bolji. Uzbudjenje, moje i Sašino, bilo je na vrhuncu kada bi se
pristupilo paljenju svećica na jelki i deljenju i razgledanju poklona koji su
često bili vrlo maštoviti i neobični. Pokloni su bili rasporedjeni ispod
jelke, koja je dodirivala plafon mansarde, a svaki je bio posebno zapakovan sa
natpisom za koga je. Ja sam – razume se, donosila poklon, za Sašu, a oni su
obavezno pripremali poklon i za moju majku, dok oca nisu uzimali u kombinaciju.
Značenje tih baumanskih poklona nije bilo u njihovoj materijalnoj vrednosti već
u pažnji s kojom su odabrani i načinu kako su pripremani. Većinom su bili ručno
izradjeni ili naučeni. Saša je obično odrecitovao neku lepu rusku recitaciju,
ili odsvirao nešto na violini, što je tajno učio, da oni nisu znali unapred.
Baumanka je obično izradila neki lep ručni rad za majku i za mene. Saša mi je
obično poklanjao knjigu ili neki lep crtež, ali najkrupniji i najtrajniji bili
su pokloni koje je pravio stari Bauman. On je znao stolarski zanat i s velikom
veštinom je pravio razne predmete od drveta. Jednom mi je poklonio za Božić
veliku mapu Jugoslavije prikovanu na jednoj drvenoj tabli koja je imala sijalice
uz svako veće mesto pa su se prilikom traženja pojedinih gradova te male
sijalice palile i gasile. Umorna i zadovoljna vraćala sam se uveče kući prilično
kasno, i pričala sam s uzbudjenjem roditeljima kako je proteklo Badnje veče i
pokazivala sam poklone.
Dok su me kod kuće jurili zbog svakog zalogaja u kući Baumanovih jela
sam skoro sve što su mi ponudili. Ipak, moja prijemčivost za rusku ishranu
imala je granice – boršč nisam mogla da podnesem, mnogo tečnosti, mnogo
povrća, što nisam volela. U danima Uskrsa mi je teško padalo tradicionalno
jelo “Sirnaja pasha”, koju je Baumanka pravila. Iako specifično, to jelo,
zapravo slatkiš, svakome se dopadalo, osim meni.
U našoj kući majka je kuvala svakodnevnu hranu iz potrebe i nužde da
se nešto jede – niti je kuvanje volela, a nije imala ni mnogo smisla.
Baumanovi su po ruskom običaju ishrani pridavali ritualni značaj. Sve je bilo
po nekim pravilima, posebni nazivi svakog jela, kako se spravljaju, kada se jede
jedno, a kada drugo i tako redom. Od svih jela sa Baumankinog repertoara najviše
sklonosti imala sam za piroške, zatim za popodnevno pijenje čaja.
Kao i svi Rusi, Baumanovi su gajili ljubav prema čajnom napitku. To je
bio obred i svakodnevno zadovoljstvo – pijenje čaja, negde oko 5 sati po
podne. U to vreme ja nisam razumela zašto se baš svakog dana pije čaj, kad ga
mi pijemo samo kad smo bolesni. “Tjeper vipijom čajku”, govorio je Bauman
– sada ćemo piti čaj… i to svakog dana u isto vreme i sa istim
entuzijazmom. “Nema mora bez barke”, kažu Dalmatinci, a ja sam mogla već
tada reći “Nema Rusa bez čaja”. Ne zato što sam volela čaj, naprotiv –
već zbog celog rituala i zbog raznih posluženja uz čaj – sitnih kolačića
i keksa koje je pravila Baumanka, zatim raznih slanih ribica koje sam volela, džema
i meda uz mazanje buterom i slično. Ipak, neke kombinacije bile su za mene
neshvatljive, na primer čaj s mlekom. Bauman je voleo da sipa mleko u čaj “Čaj
s malakom” i u tome je uživao, a ponekad je sipao tečnost u jedan dublji
tanjir pa je iz njega pio umesto iz šolje i naglas je srkutao.
U našem porodičnom životu nije bilo rituala, sve je bilo podredjeno očevom
poslovnom ritmu, a taj je bio brz i dinamičan. Mnogo vremena za bavljenje
“sporednim stvarima” nije bilo, a upravo tim sporednim stvarima se kod
Baumanovih pridavao značaj i važnost.
Kao kod većine Rusa imendani i rodjendani su u životu porodice Bauman
igrali veliku ulogu. Ma gde da se nadju od Južnog do Severnog pola Rusi će
slaviti svoje imendane i rodjendane, što je svakako bilo jedno od lepih
nasledja aristokratskog života – prilika za proslavljanje i poklone. Pamtili
su datume svih prijatelja i rodbine, a toga nije bilo malo.
Bauman koji je bio vičan raznim tehničkim znanjima, - na kadetskom
korpusu je završio i stolarski zanat – pravio nam je razne igračke i cele
igre od drveta i kartona. Tako nam je izradio pokretne slike i stripove iscrtane
u kartonu i obojene, pa su mogle da se kreću. Imali smo priliku da gledamo
predstavu “Ruslan i Ljudmila” uz Baumanovo recitovanje na ruskom, i uz
pokretanje likova na jednoj kartonskoj traci. Meni je za jedan rodjendan
napravio malu kuhinju za lutku, s kredencom, stolom i stolicama, a zatim i spavaću
sobu, s krevetima i ormanima. Što je najvažnije sve te sprave, drvenariju i
igre on je pravio u tajnosti, da ga niko od nas ne vidi kako bi nas iznenadio s
poklonima.
Baumanka je sa svoje strane znala da šije i radi razne ručne radove, pa
je majci za svaki praznik ili rodjendan poklanjala svoje rukotvorine – podmetače,
šustikle i jastučiće. Kad je otac otvorio ordinaciju privatne prakse ona mu
je poklonila jedno okruglo jastuče za stolicu kod radnog stola i to je jastuče
preživelo i rat i očevu smrt. Njeni ručni radovi su nadživeli i tvorca i
vlasnika i ostali su kao izbledeli svedoci jednog prijateljstva.
U to vreme žene su, pa čak i one siromašnije imale u kući šivaću mašinu,
obično “Singerku” na nožni pogon, ali Baumanka je imala malu mašinu koja
je imala ručni pogon. Uživala sam da stojim pored nje, kad je nešto šila,
jer mi tu spravu nismo imali u kući. Ona je to vrlo vešto radila i uglavnom je
šila obične stvari. Ponekad mi je dozvoljavala da ja okrećem ručicu, dok je
ona sa obe ruke pridržavala materijal. Kasnije sam, celog života žalila što
moja majka nije šila, jer se to obično prenosi na žensku decu.
Baumanovi su bili skromni i uzdržani, nisu nametali svoje društvo, pa
je i Saša bio jako uzdržan – nije često dolazio, dok sam ja svaki slobodan
trenutak koristila da skoknem do mansarde. Već samo ustrčavanje uz dva sprata
Doma zdravlja bilo je uzbudljivo, preskakala sam po dva stepenika, da bi sva
zadihana uletela u njihovo “rajsko” potkrovlje. Već u prvoj prostoriji,
koja je bila i kuhinja uvek se nešto mirisno krčkalo na šporetu, ili je
Baumanka mesila nešto za velikim stolom. U stanu je Saša obično učio i radio
domaće zadatke, ili je vežbao violinu, pa sam ja u stvari remetila njihov
dnevni raspored. Ali tu je bio stari Bauman koji je uvek imao vremena za mene,
pokazivao mi neke slike, ili knjige, pričao sa mnom ili se trudio da me nauči
ruske pesmice.
Baumanova velika želja bila je da me nauči “gavaritj pa ruski”, ali
u tome nije imao mnogo uspeha. Mada sam sve razumela i zapravo, mogla bih i da
progovorim, da nisam bila toliko stidljiva, - ali nisam mogla da prozustim “pa
ruski”. Šta sve nije pokušavao stari Bauman. Učio me je danima pesmu –
recitaciju od Krilova “Pa uljicam slana vadjili …“ ali i to se završilo
potpunim krahom. Kad je trebalo da na Badnje veče odrecitujem pesmicu, ja sam
uspela da prozborim samo prvu strofu i dalje ni makac.
Već u najranijem detinjstvu Bauman me je uz crtanje “čovečuljka”
naučio pesmicu što se pamti do groba: “Točka, točka, zapitaja, minus, rožica
krivaja, us, us – barada, uho, uho – volasa ručki, noški, agurječik, vot
i višel čelovječik”.
Mnoge srećne i radoznale trenutke provela sam stojeći pred ormanom u čijem
su gornjem delu stajale Sašine knjige. Ne znam ko je bio tvorac ovog ormana, da
li sam Bauman ili neki stolar, tek ovaj orman je odigrao značajnu ulogu u mom
detinjstvu. Najpre zbog svog privlačnog izgleda – bila je to neka vrsta
komode, okruglasta, povisoka, sa gornjim delom u kom su bile knjige, i donjim
pregradama gde bi Baumanka držala razne stvari. U gornjem polukružnom delu sa
staklom i zavesicama stajale su Sašine knjige. Mnoge knjige bile su istovetne s
mojima, ali predmet interesovanja bile su one knjige koje nisam imala. Vidim
sebe kako stojim pred ormanom i po ko zna koji put molim da mi pozajmi moju
omiljenu knjigu “Trojica u snijegu” (“Die Drei im Schnee”), od Eriha
Kestnera. Već sam je čitala nekoliko puta, ali, pošto uvek moram da je vratim
Saši, posle izvesnog vremena poželim ponovo da je čitam. Saša kao vlasnik
knjige čuva svoj monopol i nerado je daje i to uvek s istim upozorenjem: “Pa
već si je čitala, koliko ćeš je puta uzimati…” Meni se uvek iznova čita,
ne znam zašto, verovatno što je knjiga humorističnog sadržaja, napisana za
“djecu od 6 do 60 godina”. Moj omiljeni pisac Erih Kestner u svim svojim
knjigama prevedenim u nas pisao je za decu i o deci. Ovo je bila zapravo za mene
prva knjiga gde se uglavnom radilo o odraslima.
Živeli smo u svetu knjige i mašte,umesto u realnom svetu. Bliži nam je
bio “Ajvanho” i “Čovek bez senke”, nego ljudi iz susedstva. Svet
odraslih nam je bio prilično nerazumljiv i tudj, pun nekih pravila, naloga,
zabrana i zapovedi, što nas je od njega udaljavalo i upućivalo zlatnom stazom
snova i mašte. U Sašinom životu bilo je, doduše, mnogo više regulativa i
naredbi nego u mome. Najpre crkva i njeni nalozi, što je imalo veliku ulogu za
sticanje pobožnosti i prave vere, kod mene je potpuno izostala. Otac je učinio
sve da u taj svet bogobojažljivosti i ne udjem, i da me on ne uhvati u svoje
zamke. Zatim, strogi vaspitni nazori Sašinih roditelja koji su svoje
obrazovanje sticali u strogim internatskim modelima ženskih instituta i muških
vojnih internata, pa su nastojali da ih prenesu i na Sašu. Iako pravog razloga
nije bilo, - Saša je već po sebi bio poslušan i smeran dečak - majka je
insistirala na strogosti, učenju i ponavljanju lekcija. Podrediti se pravilima
bilo je glavno načelo njihovog vaspitnog metoda. Dotle je moja pozicija bila u
“slobodnom lebdenju” izmedju jakih političkih preokupacija roditelja i onih
praznina koje ležeran način rukovanja detetom ostavlja na volju. Saša je
svoje radne navike sticao strogom disciplinom i pod stalnim nadzorom roditelja,
a ja svoju prirodnu lenjost nisam mogla bez nadzora i učešća roditelja u mom
školovanju, da savladam. Umesto redovnog učenja i ponavljanja lekcija, ja sam
čitala knjige, a umesto zadaća zapisivala sam razne neobične stvari u svoje
beležnice. Domaći zadatak sam obično ispisivala pred sam čas, i to
matematiku prepisivanjem, a srpski iz svoje glave. Svodilo se na isto, iako sam
već tada osećala manjkavosti takve improvizacije.
Sem knjiga, Saša i ja smo uživali u čitanju stripova, s tim što je Saša
više nego ja želeo da ih sačuva. Isecao ih je a zatim je po završetku priče
stavljao medju kartonske korice, prišivao ih debelom vrpcom ili kanapom i tako
ih koričio. Kad su bili tako lepo uredjeni onda smo ih ponovo čitali i,
razmenjivali ih, jer sam i ja poučena njegovim primerom i sama koričila neke
stripove. Bili su to klasični Diznijevi stripovi, ali i detektivske priče o
tajnom agentu “Iks 9”. Paja Patak, Miki, Mini i Šilja, crtani junaci našeg
detinjstva bili su nam toliko bliski da nam se činilo kao da su rodjeni negde u
našem kraju. Moj omiljeni strip bio je o razmaženoj princezi iz zemlje Šećerleme
koja ne može da se odluči izmedju mnogih udvarača. Medju njenim kandidatima
bilo je raznih, pa je bio i Burek-Djura, gadan i ružan. “To je, znate,
Burek-Djura, svakome se on natura, sav je masan kao prasac, miriše na loj i
kvasac”. A mladić koji voli princezu a ne zna da je ona, zapravo, princeza, a
kome takodje nude Šećerlemu; “Šta će meni sve počasti carske, šta će
meni krune licitarske, šta će meni cela Šećerlema, kad bez tebe meni sreće
nema”. Mi smo uglavnom sve te stihove znali napamet i slatko se smejali nad
njima. „Čoveče ne ljuti se“, bila je takodje lepa razonoda kao i domine
koje smo neumorno igrali. S lutkama se nismo igrali, jer to ne priliči dečaku,
a ni ja nisam bila jako zainteresovana za tu vrstu igre, iako mi je Bauman
pravio razni nameštaj za lutke. Odrastanjem se sve više proširivalo naše
interesovanje, ali samim tim i naše blago udaljavanje, jer su zanimanja bila
različita.
Pored toga Saša je učio nekoliko godina violinu kod Todika Stetkijevića
i već je prilično napredovao. Često je vežbao dok sam ja sedela na mansardi,
meni se činilo da violina užasno škripi i nisam je volela. Mnogo mi je draži
bio klavir koji sam učila kod Hilde Perović, pa smo Saša i ja ponekad zajedno
“muzicirali”, ali to je bilo pravo mučenje, jer ja nisam imala nikakvog
dara za sviranje u dvoje. Nismo dalje odmakli od Bokerinijevog “Menueta”
i “Chanson triste” Čajkovskog. Posebnu radost nam je donosila zima,
kada smo vadili svoje sanke iz skrovišta – Sašine su bile na tavanu, a moje
u jednom špajzu, i okretali smo se Trnovcu ili Golom Brijegu. Mi smo te sanke
zvali “rodle” ili saonice, a sam sport je bio rodlanje. Deca čiji roditelji
nisu mogli da kupe propisne rodle, pravili su male sanke, samo za jednu osobu,
od nekih dasaka i sa gvozdenim podlogama koje su letele kao po ledu i zvali su
ih “ligure”. Ta deca su jurila niz brdo po snegu mnogo brže nego mi sa
“finim” saonicama.
Leto i letnji raspust donosili su nam još veće radosti – izlete,
kupanje na Spreči, a nekad i na rečicama Oskovi i Gostelji, svakodnevne šetnje
po Trnovcu, Ilinčici i okolini. A tek kad je otvoren Slani Bazen na Banji, to
je bio najveći mogući poklon tuzlanskoj deci i omladini. Odlasci na Bazen,
obavezni i svakodnevni, kupanje u slanoj vodi, sunčanje, ronjenje i sve ostalo.
Jedino što nas je razlikovalo, mene i Sašu – on je morao da se šiša do
glave, ja to nisam morala. Šišanje muške dece u letnjim mesecima “na
nulu” ili nulericu, bilo je u modi izmedju dva rata. Verovalo se da će to
doprineti boljem rastu i gustini kose. Čim počne leto pojavljivali su se dečaci
obrijane glave i smešnog izgleda, - na pocrnelom telu i licu glava se izdvajala
kao neka bundeva ili dinja. Imaš glavu kao dinja, govorila sam Saši koji je
nerado morao da se povinuje, roditeljskoj brizi za gušću kosu. Nije mu bilo
pravo, ali posle nekoliko dana se navikavao, a kad je proradio bazen bilo je još
prijatnije kupanje bez kose.
Doba našeg najintenzivnijeg druženja bilo je izmedju moje pete i desete
godine, da bi se nastavilo i kasnije, ali smanjenog intenziteta zbog školskih
obaveza i privatnih časova muzičkih i jezičkih koje smo oboje pohadjali, zbog
druženja sa novim drugovima i drugaricama. Dok sam nekada u ranom detinjstvu
uglavnom ja bila počasni gost na mansardi, sada su Sašini drugovi dolazili,
igrali šah i druge igre, učili i pričali svoje priče u kojima nisam učestvovala.
Koju godinu pre rata, Saša je već uveliko igrao šah sa svojim
drugovima Mišom Gvozdićem, Mišom Vokićem i Momirom Savićem. Udubljeni u
kockastu tablu – dva dečaka sede i zaneseni ne primećuju moje prisustvo,
povremeno pomičući figure levo-desno, gore-dole. To što ne primećuju moje
prisustvo i što sam im potpuno nepotrebna mogla bih još da im oprostim, ali
igra koja isključuje moje učešće, dovodi me do blage zavisti. Saša traži
sebi ravne partnere, pa iako me je naučio osnovna pravila igre, shvatio je da
sam potpuno nesposobna za tu vrstu kombinatorike. Ukoliko me ponekad udostojio
da odigra sa mnom neku partiju, on je za pet-šest poteza doveo do šah mata…
Dečaci su bili pristojni i pažljivi prema meni, ali su me tretirali kao suvišnu
i nepotrebnu, kao balast koji ometa njihove “muške” razgovore. Okretali smo
se nekim novim naklonostima, ja mojim drugaricama, a on drugovima.
Negde pred rat, 1940. Saša je dobio na poklon bicikl što je tada medju
muškom omladinom bilo vrlo moderno. Pokušavao je i mene da nauči vožnji
biciklom, ali kao veliki nespretnjaković nisam bila u stanju da se oslobodim i
da sama vozim. Druga deca su već uveliko krstarila “na točku”, kako se
govorilo, po ulicama i na Banji, a ja sam se tešila da ću se kada mi otac kupi
bicikl, valjda i ja osloboditi i sesti na bicikl. Takva prilika se više nije
ponovila, izbio je rat 1941.
U to vreme postalo je za djake i studente moderno obilaziti biciklom
razne krajeve naše zemlje. Tako se i Saša sa svojim drugom Mišom Gvozdićem
rešio da napravi turneju biciklom i to do sela Koraj gde je živeo njihov školski
drug Vojo Gojković. U leto za vreme raspusta stigli su u Koraj gde su proveli
dva dana, a zatim im se pridružio Jovo, Vojin stariji
brat, pa su krenuli do Brčkog, a zatim i do Bjeljine gde su stigli u noć.
Tražili su neku Jovinu tetku da kod nje prenoće ali je nisu našli, a Sokolski
dom je bio zatvoren. Ležali su u parku na klupi, gde ih je pokupila policija i
odvela u kvart, oduzete su im legitimacije i bicikli, i upućeni su u han da
prenoće sa skitnicama i pijanicama – gde su prenoćili na klupi. Dobili su
ujutro svoje bicikle i krenuli do Loznice, prešli Drinu, dospeli u Banju
Koviljaču a onda se preko Zvornika vratili u Tuzlu, gurajući bicikle uzbrdo na
Snagovu oko 9 kilometara. Uzbudljivo putovanje donelo je Saši vaške o čemu je
Baumanka pričala s uzbudjenjem i gustim češljem isterivala ih iz Sašine
kose. Takva se putešestvija nisu više ponovila pošto je iduće godine započeo
rat, a ustaški genocid 1941. je odneo celu porodicu Gojkovića – Jovu, Voju,
Olgu i njihove roditelje, zahvaljujući ustaškom zlikovcu Montaniju pod čijom
su vlašću Jevreji i Srbi udarcima maljem u glavu bacani u Brčkom sa mosta na
Savi. Mišo je pobegao privremeno u Srbiju, a Baumanovi su krenuli svojim putem.
Krajnji rezultat gradjanskog rata u Rusiji bila je emigracija carske
vojske, njihovih porodica i ostalog stanovništva nezadovoljnog ishodom rata. Došlo
je do masovnog iseljavanja - oko 2 miliona ljudi - to je bila najbrojnija politička
emigracija u XX veku. Najveći broj se iselio izmedju 1919. i 1924. Prema
Miroslavu Jovanoviću posle sloma Denjikinove vojske i poraza Vrangelove armije
ljudi su iseljavali u nekoliko talasa iz Rusije. Prvi talas 1919. prošao je
prilično neorganizovano (10.000 na brodovima i 30.000 preko Rumunije), drugi
talas proleća 1920. iz Odese, treći u leto 1920, četvrti u jesen 1920 i peti
talas 1921. U jednom od tih talasa 1920. došli su Vladimir i Varvara Bauman
preko Turske, brodom "Burgomister Šreder" u Boku Kotorsku, tačnije u
luku Herceg Novi. Tamo su proveli oko 10 meseci, gde su muškarci obradjivali bašte,
a gospodja Bauman je radila u kuhinji. Državni i politički faktori
favorizovali su prihvatanje i smeštaj ruskih izbeglica, kao i mogućnosti za
dovršenje školovanja i razne povlastice za osposobljavanje i zaposlenje. Pošto
je bio objavljen kurs za elektromontera Bauman se prijavio i otišli su u Tuzlu.
Stanovali su u barakama vojnog logora, a Bauman je radio u noćnoj šihti na
motoru za vagonete u rudniku Kreka, kasnije kao radnik u Solari i konačno kao
činovnik u Konzumu. Baumanka je po dolasku u Tuzlu zahvaljujući činjenici da
je bila obučena bolničarka u svetskom ratu, našla posao u Domu narodnog
zdravlja u čemu joj je pomogla
Valentina Materno, ćerka pukovnika Milohova - najpre kao nadničarka, a posle
za stalno. Radila je kao patronažna sestra, obilazila je bolesnu decu, pa ju je
u tom poslu pratio i mali Saša da ga ne bi samog ostavljala kod kuće. Kao
vredna i pouzdana sestra dobila je stalni posao u Dečjem dispanzeru upravo u
vreme kada je otac došao za šefa te ustanove. Kako je Bauman bio nezadovoljan
poslom u Kreki, žena ga je nekako smestila u Dom zdravlja u Laboratoriju gde je
počeo da izučava "zanat" laboranta-bakteriologa uz pomoć dr.
Lederera i dr. Frida i na tom poslu je ostao do 1942. Najpre je radio kao nadničar,
a pošto je u Beogradu položio stručno-administrativni ispit, razvrstan je kao
činovnik a u isto vreme dobili su jugoslovensko državljanstvo. Čim su dobili
službu u Domu, doselili su se na mansardu, s tim što je ona u to vreme bila
obični tavan, da bi negde krajem 20-ih preuredjena za stanovanje.
Stub porodice i spiritus rector bila je gospodja Bauman koju smo svi
zvali Baumanka. Iako otac porodice, muž je bio podredjen jačoj ličnosti svoje
žene, njenoj snalažljivosti i inteligenciji.
Varvara Bauman, po rodjenju Protopopova, bila je rodom iz Voronježa,
zavičajnog mesta Ivana Bunjina. Bila je visoka, svetlo smedja ili plava, tanka
u struku sa malo spuštenim ramenima, dugim, lepo oblikovanim nogama i svetlom
kosom uvijenom u pletenicu i smotanu u pundju na zatiljku. Uticala je ukosnice -
zvali smo ih harnadle - u pundju sve dok nije stajala čvrsto. Njene crte bile
su stroge i ozbiljne, retko se smejala, i ulivala je respekt i na poslu i u
porodici. Sve je na njoj bilo čisto i uredno, kao i u kući. U mladosti je završila
gimnaziju i radila je kao učiteljica, a za vreme rata završila je kurs Crvenog
krsta u Moskvi i radila je kao hirurška sestra u jednoj bolnici na rumunskom
frontu. Zapamtila sam je najviše u belom bolničkom mantilu koji je bio jako
zategnut u struku. Na ulici je obično nosila malu crnu filcanu toku umesto šešira.
Njen muž Vladimir bio je rodom iz Batuma, od oca naturalizovanog nemačkog
porekla i majke Ruskinje. Kraj rata je dočekao u činu potpukovnika, završio
je vojnu gimnaziju i vojnu artiljerijsku akademiju.
Oboje su u Rusiji ostavili brojnu rodbinu, obe majke, braću, sestre i
njihovu decu. Dopisivali su se sa rodbinom sve negde do 1934.godine kad je
obustavljena svaka prepiska sa Sovjetskom Rusijom. Sećam se, kao danas, jednog
pisma koje je stiglo iz Rusije, bilo je napisano na papirnatoj kesi, umotanoj i
presavijenoj u vidu koverta. Pitala sam kod kuće, zar oni tamo nemaju papir i
koverte, na što se otac nasmejao i rekao da žive u velikoj bedi.
Baumanka je mnogo bolje govorila naš jezik, nego njen muž, što je i
razumljivo, jer je ona imala mnogo više kontakta s ljudima svakodnevno, dok je
on sedeo tako reći sam u laboratoriji i gledao u mikroskop. Verovatno je bio i
manje nadaren za učenje jezika. Često je s mukom izgovarao neke reči a meni
se naročito dopadalo kad je on umesto gospodja, govorio "gospoža" -
deci obično padaju u oči smešne stvari. Ponekad bi se ja i Saša došuljali
neprimetno i nečujno do laboratorije na prstima, gde je sve bilo neobično i
tajnovito. More epruveta na stolovima, razni aparati, specifični miris - sve je
to bilo izuzetno i nesvakidašnje, a uz to čisto i uglancano, skoro klizavo.
Bauman je po prirodi bio ćutljiv i povučen, pa je svojoj ženi prepuštao
da vodi glavnu reč. Medjutim, oboje bi pocrveneli u licu kad bi se poveo
razgovor o revoluciji u Rusiji. Razumljivo je da su većina ruskih emigranata
bili antisovjetski raspoloženi, ali kod gospodje Bauman je to bilo naročito
izraženo. Bila je netrpeljiva na svaki pomen revolucije i Sovjetskog Saveza. Sa
ocem je dobro saradjivala, uzajamno su se poštovali, ali dok je otac donekle
shvatao njihovu političku netrpeljivost, ona nikako nije mogla da shvati kako
je uopšte moguće biti komunista i podržava Sovjetski Savez a naročito kako
je moguće da jedan mladi lekar, uz to oženjen pravoslavnom ženom može da
simpatizira s komunistima - o tome je razgovarala ponekada s mojom majkom. S
ocem, mislim da su izbegavali političke teme, ali ako bi ponekad do toga došlo,
ona se jako uzrujavala. Otac nije želeo da potresa Baumanku, samo je pokušavao
da objasni da revolucija nije uzrok, već posledica svetskog rata u koji su
narodi gurnuti protiv svoje volje, te da vlastodršci koji su naoružali narode
i naterali ih da se medjusobno ubijaju ne mogu ništa bolje da očekuju posle 4
godine krvarenja, već da ih narod otera s vlasti. Jednom, ostalo mi je urezano
u pamćenje, bili su kod nas u gostima - ona je jako pocrvenela u licu i samo je
rekla, već ranije ponavljanu rečenicu. "Samo da i kod vas dodje
revolucija, pa ćete videti". Taj strah od neke buduće revolucije i oterao
je Baumanove, kasnije 1942. da izbegnu iz Bosne u Nemačku. Otac je cenio ljude
čvrstih ideja i uverenja, pa je i Baumanove shvatao u njihovoj totalnoj
predanosti svojim idejama carske Rusije. Govorio je da njima nije lako,
napustili su svoju domovinu, došli u tudju zemlju, bez izgleda na povratak.
Majka je još manje nastojala da se premosti ovaj jaz. Njoj je bilo jasno da se
radi o nepremostivim suprotnostima. "Oni su izgubili svoju otadžbinu,
govorila je, žive u tudjini, misle da se nikada više ne mogu vratiti, ono što
su doživeli bilo je svakako strašno" - u raznim varijantama slušala sam
od majke njen sud o tome.
Kao što u verskom pogledu svi Rusi nisu bili preterano pobožni i
revnosni posetioci crkve kao Baumanovi, tako ni u političkom pogledu nisu bili
podjednako ogorčeni antiboljševici. Neki su bili blaži, a neki oštriji, ali
su se svi kretali u jednom antiboljševičkom ambijentu, što je bio neizbežni
istorijski okvir njihovog bivstvovanja u emigraciji. Izuzetak je bio Arkadije
Rudomino - Adik, student, sin vrlo skromnih, moglo bi se reći siromašnih
roditelja. Otac, suvonjavi brkajlija, uvek sa šeširom na glavi, majka omanja,
punačka, brzonoga ženica koja je davala časove francuskog. Arkadije je stigao
naknadno iz Rusije, krajem 20-ih godina, gde je proveo prve detinje godine i bio
je pravi "sovjetčik", što je ostavilo trajan trag na njegovim političkim
uverenjima. Rumenih obraza, kako to biva kod plućnih bolesnika, Arkadije je bio
lep, smiren i veoma mio čovek. Učestvovao je u studentskom pokretu na zagrebačkom
univerzitetu i već 1941. bio je u Tuzli uhapšen i pretučen od ustaša. Doktor
Šerstnjev i otac su ga nekako izbavili iz ruku policije i smestili u bolnicu
zbog telesnih povreda, a kasnije,
čim je pušten otišao je u Hrvatsku, a odatle na slobodnu teritoriju. Njegovo
držanje u zatvoru je nadahnuto opisao Meša Selimović u svojim "Sećanjima"
ali se Arkadije kasnije branio i tvrdio da on nije takav heroj kako ga je Meša
doživeo. Ostao je dosledan svojim uverenjima, postao kasnije žrtva Golog
Otoka, da bi se konačno vratio u normalan život i sa ženom i dva sina proživeo
u Zagrebu. Kada je negde tokom rata umro stari Rudomino, Arkadijeva majka je
bila bez sredstava za život, pa je Mjesni komitet SKOJ-a na sebe preuzeo
organizaciju i troškove sahrane starog Rudomina. Osim njega, i Kosta Popov,
nastavnik gimnastike u Gimnaziji je pripadao progresivnom pokretu, pa je kao
takav 1941. bio hapšen. Pobegao je na slobodnu teritoriju na Majevicu i poginuo
je u februaru 1942. od četničke ruke, a
njegova žena je odvedena u logor Gradišku, odakle se nije vratila.
Prema popisu koji sam dobila od Saše a i po mom pamćenju, ruskih
porodica u Tuzli bilo je oko 60, i to sa tri-četiri člana, što je iznosilo
oko 200 ljudi. Da li su bili popularni i omiljeni u našoj sredini, teško je reći.
Ne može se govoriti generalno, već je to zavisilo od samog čoveka. Neki su
bili više u dodiru s ljudima - profesori, sudije, dok su drugi živeli sasvim
po strani u nekom svom svetu. Svima im je bilo zajedničko teško savladavanje
našeg tvrdog jezika, nasuprot njihovom mekom. Čak i njihova deca rodjena u
Bosni uvek su zadržala ponešto od stranog akcenta. Bosanski čovek, navikao na
mešovito stanovništvo i razne nacije u svojoj sredini prihvatio je i ove Ruse koji
su opštem nacionalnom šarenilu dodali svoju specifičnu crtu. Tuzla nije bila
počastvovana ni jednom od knjeginja plave krvi, što su se rasule po Evropi. Naši
Rusi bili su mahom iz srednjeg staleža, bivši oficiri, pripadnici nižeg
plemstva, razni stručnjaci. Istina, bio je i jedan general medju nama. Zvao se
Šeftelzon, a bio je tast gardijskog pukovnika kneza Jeleckog – radio je u
fabrici Solvaj-sode u Lukavcu.
Od celokupne ruske kolonije u Tuzli, koliko mi je poznato, stradao je
samo profesor Muravjov. Nikolaj Muravjov bio je profesor u našoj Gimnaziji
- došao je neku godinu pred rat. Prosed, srednjeg rasta, vrlo brz u
pokretima i na neki način nemio čovek, bar za nas djake. Predavao je
prirodopis. Svoje opredeljenje iskazao je po dolasku Nemaca na taj način, što
je u školi vrlo striktno izvršavao ustaške propise, naročito one o pozdravu
s ispruženom rukom "Za Dom - spremni". Ta njegova ispružena ruka još
dok nije ušao na vrata razreda činila ga je omraženim, naročito medju
skojevskom omladinom koja je bila prilično brojna. Posle drugog oslobodjenja
Tuzle u jesen 1944. neko se od njegovih djaka pobrinuo da stigne u zatvor.
Smatralo se da je, svakako, bio jedan od ustaških doušnika, što nije bilo
dokazano, ali je profesor bio streljan. Možda se i sam pribojavao ustaša, pa
je zbog toga revnosno dizao ruku,
ali je u svesti svojih djaka ostao kao simbol podrške zlu i beščašću. Da je
Muravjov konzervativac i antiboljševik bilo je već odranije poznato, ali da će
tako revnosno prihvatiti ustaška pravila, to nas je prilično iznenadilo.
Milica Ćesarević, profesorka u našoj Gimnaziji još od 1934., mnogo godina
kasnije pričala mi je da ga jednom pre 1941. u zbornici povodom progona
Dekabrista u Rusiji, pitala da li mu je bio srodnik dekabrista Muravov, na što
je on odgovorio "Ja sam bio od onih koji su streljali, a ne od onih koji su
streljani“. Njegova žena Milica Zukijević, profesorica latinskog, dolazila
je kod nas kući i plačući je molila majku da joj pomogne, kako bi mu ublažili
kaznu - bilo je žalosno videti je bednu i bespomoćnu, nekadašnju strogu i
nadobudnu profesorku koje su se svi plašili. Majka koja nije imala nikakve veze
sa hapšenjima OZN-e, malo je mogla da joj pomogne. Rekla joj je u mom
prisustvu: "Nemojte plakati, nadajte se da će ako nije kriv, biti pušten
na slobodu..."
Svi ostali Rusi ili bar većina njih, ostali su da žive u Tuzli do svoje
penzije, a njihova deca su se uglavnom školovala kao i svi ostali. U kasnim
80-im godinama u Domu penzionera u Tuzli, srela sam roditelje Igora Nicenka,
majku poluslepu i oca koji se dobro držao, gde su proveli poslednje godine svog
života, pošto su rano izgubili jedinca sina Igora. Nekada sam na beogradskim
ulicama sretala starog Nicenka, kako sa nekim alatom i cvećem ide na rusko
groblje gde je Igor sahranjen.
Ugladjenost, pobožnost, sklonost prema tradiciji i utvrdjenom redu
stvari, bio je onaj okvir za sliku Baumanskog društva u kome su dva osnovna
stuba bila Crkva i Car koji su nezamenljivi i večni. Privrženost Caru nije se
odvajala od privrženosti Crkvi i Bogu.
Mi koji nismo imali cara, a Crkva je bila za većinu dece više-manje
obavezna disciplina o kojoj se ne razmišlja - mi smo bili izvan tog baumanskog
duhovnog kruga, ali smo shvatali da su to njihova sveta ubedjenja, njihov
"Kredo" koji im je utisnut za ceo život.
Moji prvi koraci u život su vezani za boravak na baumanskoj mansardi - u
igri s mojim drugom Sašom. U tim dvema sobicama na mansardi Doma narodnog
zdravlja bilo je više duhovnosti, topline i tradicije ruskog čoveka nego u
tomovima nepročitanih knjiga. Tu su živeli Ruslan i Ljudmila, ruski bogatiri,
poeme Puškina i Krilova. Sve je bilo čisto i belo, kao na beloj ladji.
Baumanska mansarda bila je utočište moje dečje usamljenosti, skromno stanište
ruskih emigranata koji su sobom doneli miris rodnog tla i lepotu ruskog jezika.
Razaranje našeg malog sveta nastupilo je već uoči rata kada su se sve
više polarizovale suprotnosti oko nastupajućeg fašizma – ono je postalo
definitivno kada su Nemci ušli medju nas.
Rat je ovaj puta bio “najveći revolucionar”, razarao je stare odnose
postojeće veze, navike i ustaljeni red i poredak. Rat je na neki način, ako ne
razorio a ono doveo u pitanje staro prijateljstvo izmedju nas – mene i Saše.
Njegovi su, a i on s njima žarko želeli da se na neki način domognu Rusije,
ustvari na svaki način, pa i putem Hitlerovog oružja ako treba, da se sklone
iz našeg uzavrelog lonca, da izbegnu Sašino mobilisanje u vojsku, a sve to
pomoću svog nabedjenog nemačkog pripadništva. Ime Bauman pomoglo je starom
Baumanu da se zapiše i deklariše kao poreklom Nemac, pa shodno tome da može i
da iseli iz NDH, negde u Evropu, Nemačku ili Austriju. Ono što je za njih bilo
spasonosno rešenje, za nas je bila propast. Mi smo, naprotiv žarko želeli
pobedu Crvene Armije, kako bi se svi zajedno oslobodili najvećeg mučitelja
svih vremena. Mnogo se o tome nije medju nama govorilo, ali to se znalo. Pobeda
hitlerizma, za njih bi bila povratak u Rusiju, a za nas propast.
Dolazak lekara-Jevreja u jesen 1941. nije mnogo obradovao Baumanove.
Stari je imao već svoje navike i ustaljeni način rada, bio je uglavnom
samostalan i bez šefova, a posla je bilo toliko da se moglo savladati. Sa
akcijom protiv sifilisa silno su se razgranali poslovi na pregledu krvi, posla
je bilo za mnogo ljudi, a slatko predratno vreme je bilo zauvek prošlo. On je
gledao na njih s nepoverenjem, a oni su zbog nemačkog prezimena i najavljenog
odlaska zazirali od njega. Ipak, sa ženom doktora Nojfelda, Baumanka se kako
tako sprijateljila i kad se rodila prva kćerka Najfeldovih i to na dan 22.juna
1942. Baumanka je predložila da dete dobije rusko ime, kad se već rodila na
dan napada na Rusiju. Dali su joj ime Irina, nažalost nije preživela rat.
Poginula je za vreme bombardovanja Bosanske Krupe (po iskazu Ete Najfeld).
Jesen 1942. Stvari se pakuju, porodica iseljava s mansarde gde je provela
preko petnaest godina mirnog života i gde je Saša odrastao. Na sred sobe stoje
zapakovani koferi i torbe i jedna velika korpa okruglog oblika koja je
prekrivena sargijom i prošivena kanapom oko korpe. Šta je sve spakovala
Baumanka u tu korpu, ne znam, tek tu su bile verovatno knjige, i druge porodične
stvari. Ta korpa koja je stajala spakovana neko vreme pre njihovog odlaska bila
je za mene simbol njihove emigrantske sudbine i izbeglištva. Baumanka je u
jednom trenutku sela na stolicu i rekla, “Evo, to je sve što nosimo sa
sobom”. Mukom i štednjom, velikim odricanjem mansarda je bila ispunjena lepim
nameštajem kupljenim kod “Kruljca” na otplatu. Ceo taj inventar ostavljen
je na licu mesta, ništa se nije moglo poneti, ali ništa nije ni prodato. Ko je
uzeo te stvari nije mi bilo poznato, verovatno oni koji su posle njih došli na
mansardu. Tek komisija za iseljenje obećala je Baumanu da će po dolasku u
Poljsku dobiti potreban inventar, što je on poverovao, ali od tog obećanja
nije bilo ništa kao ni od cele te poljske avanture – bila je od početka
nerealna. Njihov davnašnji san da se nekako domognu Rusije, propao je već na
samom početku, Nemci da postanu nisu mogli, Hitlerov pohod na Rusiju već je
pokazivao prve znake svoje propasti, a Baumanovi su morali da plate visoku cenu
svoje lakovernosti. Niti su mogli da stignu do Rusije, niti da se zadrže u
Poljskoj gde su bili na svakom koraku suočeni sa posledicama terora i genocida.
Bilo je to na dan 4. novembra, taj odlazak Švaba iz Tuzle. Vagoni s
ljudima i njihovim stvarima stajali su dugo na stanici pre polaska voza. To je
bila neka specijalna kompozicija koja nije išla po voznom redu, pa je utovar
trajao dugo u iščekivanju polaska. Ja ne bih išla da pratim Lederere niti
bilo koga drugog, već sam išla da se oprostim od mog starog dečjeg druga Saše
Baumana koji je zajedno s roditeljima krenuo u iseljenje sa Švabama. Zahvaljujući
nemačkom prezimenu Bauman se prokrijumčario medju Švabe, da bi iselio iz
Bosne, odnosno “kako bi pobegli od revolucije. Jednu smo preživeli, ali drugu
ne bi mogli”, govorila je Baumanka. Strah od opasnosti, a i strah od gladi
koja je već pomolila glavu, a najviše strah da će Sašu kad završi gimnaziju
mobilisati u domobransku vojsku, doprineo je da se odluče za iseljenje s
Nemcima. U stvari, najdublji motiv i krajnji cilj njihove odluke bio je uverenje
da im se tako pruža mogućnost da se eventualno vrate u Rusiju, bar u onaj deo
koji su Nemci okupirali. Bez obzira koliko je ta odluka bila kratkovida i
opasna, ona je govorila o njihovoj iskonskoj želji i čežnji da se domognu
svog zavičaja makar i po cenu najvećih žrtava naroda koji je trpeo nemačku
okupaciju, konkretno Poljaka, jer su najpre stigli u Poljsku. Odredište je bilo
tzv. Licmanštat, tj. Lodj. Boraveći u Poljskoj oni su se suočili s nedelima
Nemaca u toj unesrećenoj zemlji, sa ispražnjenim imanjima koja su davana
folksdojčerima sa Balkana i drugih krajeva. Uspeli su da se izbave iz Poljske
uz pomoć dr Lederera, najpre u Linc, a zatim u Beč gde je Saša završio
gimnaziju i započeo da studira medicinu. Kada su konačno posle završetka rata
bežeći ovaj puta od ruske okupacije, otišli za Argentinu, Saša mi je pisao s
tugom. “Naša procena da bi smo mogli uz pomoć Nemaca da se vratimo u svoju
domovinu pokazala se pogrešnom…” Bauman i žena morali su da rade u fabrici
da bi došli do kakve-takve penzije, a Saša je prekinuo studije medicine i nije
je nikada završio. Nova sredina, tj. njihova treća domovina, bila je po mnogo
čemu teža nego Bosna koju su napustili. Svi ostali tuzlanski Rusi ostali su u
zemlji i mirno su proživeli posleratne godine.
Iako toga nisam bila svesna, u tom trenutku kada sam otišla na stanicu
da se oprostim sa Sašom, pored vagona sa nemačkim iseljenicima, folksdojčerima,
stavila sam prijateljstvo iznad politike i svih mogućih predrasuda. Nekolicini
dežurnih skojevaca, koji su se u to vreme nalazili na stanici po zadatku, nije
bilo pravo kad su me videli da se opraštam od Saše. Po cenu nepovoljne slike o
mom političkom moralu, i skojevskoj doslednosti, došla da se rastanem sa
drugom iz mladosti i najranijeg detinjstva.
Rastanak je bio kratak, bez mnogo reči, stisak ruke i oproštajni
poljubac, to je bilo sve. Skojevci su sedeli na gvozdenoj staničnoj ogradi i sa
izrazom čudjenja posmatrali su ovaj prizor. Teško mi je palo što Saša odlazi
na takav način, a i to što mi zameraju. Našla sam se tog trenutka izmedju dve
krajnosti, negde na ničijoj zemlji, spuštena sa metafizičkog duhovnog i posvećenog
kruga prijateljstva, na političku
i egzistencijalnu ravan, na nivo životnog opstanka i borbe.
Više puta sam, posle njihovog odlaska iz Tuzle čula od ljudi da su oni
bili “profašisti”, “hitlerovci”, ili čak “gestapovci”. Mi smo,
medjutim, - majka i ja – znali da oni nisu bili ništa od toga, već naprosto
očajni i preplašeni ljudi koji su u odsudnom trenutku učinili pogrešan
izbor, i to pre svega na sopstvenu štetu. Ipak, mora se priznati, svoj osnovni
cilj da spasu Sašu od odlaska u domobransku vojsku ili na front, oni su
postigli. Sačuvali su Sašu od ratnog stradanja i eventualne pogibije.
Moje druženje sa Sašom koje traje od pete godine života do danas, daje
mi povoda da kažem neku reč o vrednosti prijateljstva. Druženje sa Sašom
bilo je temelj mome uverenju da su decenije prijateljstva najviši i najuzvišeniji
oblik ljubavi. Ono je toliko snažno da nadživljava vreme, da nadjačava političke
razlike, ideološku isključivost i versku zatucanost. Prijateljstvo je izdržalo
probu vremena i nikada nije dovedeno u pitanje, ma kime ili ma čime. Od kad
znam za sebe, sem u dve tri ratne godine, Saša mi je uvek čestitao rodjendan
14. avgust i Novu godinu, da ne govorim o drugim redovnim pismima. Poslao mi je
celu kolekciju slika i fotografija svoje porodice, svih generacija, u svim
fazama života i lepim i teškim. Iako znatno zaostajem za njim, naročito u
slikanju i fotografijama, ipak, mogu reći da mi je bio i ostao verni drug od
najranijeg detinjstva do danas, uprkos mnogim razlikama, političkim, verskim,
ideološkim i drugim. To je ono nevidljivo, supstancija koja se stvara izmedju
dva bića u jedno bivstvo koje nema temelj ni u porodici, ni u identitetu
nacije, vere ni politike, već je utemeljeno u jednom posebnom obliku života
koje se zove prijateljstvo. Taj oblik života je sasvim poseban, specifičan i
nije zavisan ni od jedne druge zajednice. Većina mislilaca koji su pisali o
fenomenu prijateljstva smatrali su da je ono uglavnom moguće i ostvareno medju
muškarcima. Iz vlastitog iskustva mogu da kažem da je ono moguće i izmedju
dva pola, mada je izgleda retko.
Kao što postoji poetika ljubavi, tako postoji i poetika prijateljstva.
Medju nama je vladao mir, i neka duboka tišina, spokoj zlatnog doba našeg
detinjstva. To nije bilo prosto druženje, i dečja igra, mada je i toga bilo
– mi nismo bili istomišljenici, pa ni školski drugovi. Kao da se polovina
moga bića naselila na mansardu da živi tamo nekim svojim životom. Kad je Saša
bio bolestan, osećala sam se kao da i ja bolujem, a kad su ga roditelji grdili,
nešto se bunilo u meni. Kad se radovao i dobijao poklone, kao da je i meni bilo
poklonjeno. Pošto se ne radi o deci istog pola, moglo bi se reći da je to naše
prijateljstvo bilo prirodni paradoks, jer po prirodi stvari izmedju dečaka i
devojčice radjaju se uzajamne simpatije koje vode ka ljubavi, ili naprosto
nastupa nezainteresovanost.
Živimo u vreme kada se pokazala po ko zna koji put, da su ljudi spremni
da se dave i ubijaju samo zato što se po nečemu razlikuju. Saša je Rus, a ja
Jugo-mešanac, on je bio duboko religiozan, a ja više paganin i spontani
ateist, on je bio antiboljševik, a ja dete politizovanih
intelektualaca-komunista. Zar nije moglo biti većih razlika, pa ipak…
U prijateljstvu ima nečeg od višeg duhovnog reda stvari – vernost,
odanost, postojanost, uzajamnost i nesebičnost – nešto što želi da živi
mimo svih drugih stvari. Otuda se može reći da postoji misterija prijateljstva
koje je samo sebi dovoljno, kao neki klasični krug i kao neka svetlucava tačka
koja zrači tihom svetlošću.
|