Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Kad je s proleća 1933. otac pušten iz zatvora, počeo je ozbiljno razmišljati o našoj budućoj sudbini. Njegovi drugovi, većina njih, bili su osudjeni na višegodišnje robije, on i nekolicina njih su bili pušteni na slobodu. Moglo se očekivati da će otac biti u obavezi da pomaže mnogima koji su ostali bez hranitelja. Uz to su i njegove porodične obaveze postajale sve veće, a hteo je i da pomogne u školovanju mladje braće. Sem toga i pritisak "odozdo", od strane pacijenata išao je u prilog tome da se otac odluči da otvori privatnu praksu. U svom dotadašnjem statusu nije mogao da se odaziva na mnogobrojne pozive dece i odraslih kojima je bila potrebna pomoć kod kuće, jer državna služba sa punom lekarskom platom nije mu dozvoljavala da se bavi lečenjem privatno. Tako su mnogi faktori uticali na ovu njegovu odluku, o čemu mi je majka kasnije više puta pričala. Dodatni razlog bio je i taj što je Dom zdravlja otkazao mogućnost našeg stanovanja u Domu, a to je značilo pronalaženje odgovarajućeg stana i plaćanje kirije. Tako je otac nalaženjem stana i otvaranjem privatne prakse, donekle izmenio dotadašnji način života, svoj i svoje porodice. Sada je, nakon službe u Dečjem dispanzeru, radio u svojoj ordinaciji od 2 do 5 po podne, a u ostalo vreme bio je stalno na raspolaganju pacijentima koji su ga zvali kući, i danju i noću. Stan je otac našao u kući advokata Djerića u strogom centru, na drugom spratu lepe, za naše prilike visoke zgrade koja je izlazila na dve ulice: na ulicu Zrinjskog i Frankopana i Malu ulicu ili Hadži Ibrahimbegovića sokak. Zgrada je po svom izgledu i kvalitetu bila znatno solidnija i otmenija od naših dotadašnjih stanova. Izgradjena je 1906. godine, a graditelji su bili italijanski majstori, doseljenici, kojih je bilo u našim krajevima, naročito iz gradjevinske struke. Ostavili su zapisan svoj trag od dva slova "C" - "Cordiani i Candotti". Advokat Dušan Djerić kupio je ovu kuću od porodice Pašić 1928.godine.

Moja najranija dečja sećanja vezana su za nekoliko staništa u Tuzli, od kuće Jovana Simića u Ciganluku, Doma narodnog zdravlja, pa Djerićeve i na kraju Čalićeve kuće na Glavnoj ulici gde smo se zadržali najduže, sedam godina do 1943. I u pamćenju i u snovima javljaju mi se ova staništa kao neka vrsta rodne kuće koja ima nekoliko raznih verzija. Ipak, u nekoj ružičasto-plavičastoj svetlosti, na najromantičniji način zadržale su se slike iz Djerićeve kuće. Kako dobro pamtim svaku pojedinost iz tog lepog stana - visoka bela dvokrilna vrata u svim sobama sa mlečnim staklom, veliki beli kamin u dnevnoj sobi, njegove glatke pločice još osećam pod rukom, sjajna mesingana vrata i crna plehana korpa za ugalj koja leži položena, a ne uspravno, sa jednom crnom lopaticom pored kamina, pogled sa visine drugog sprata i strah da se suviše ne naginjem.

Posebnu priču predstavljalo je stepenište - uredno, čisto sa lepom gvozdenom ogradom. Bilo je to neko moje carstvo gde sam jurila gore-dole, jer dvorište nismo imali. Tih 54 stepenika su bili moja svakodnevna staza kojom sam se spuštala po nekoliko puta dnevno. Otac koji je bio sportski i planinarski nastrojen savladavao je ovo stepenište velikom brzinom, koju ja nisam mogla dostići. On je, na gore, preskakao po dva-tri stepenika, a na dole isto tako. Nikada ga nisam videla da ide jednu po jednu stepenicu, zbog čega je majka stalno ponavljala: "Polomićete noge!". Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavao prizor kad se otac klizao niz gelender na dole, što je bilo zaista smešno i neobično za čoveka njegovih godina. Majka se zgražala i govorila: "Treba da te vide tvoji pacijenti!" Nisam uspevala u pokušaju da podražavam oca, jer nisam mogla da se održim na gelenderu, ali po dve stepenice uzbrdo bila je obavezna vežba. Sva zadihana sam stizala na kućna vrata. Medjutim, takve kakve su bile, ove stepenice su odigrale ključnu ulogu u očevoj odluci, da se posle dve-tri godine preselimo u susednu, jednospratnu kuću, pošto su se pacijenti žalili da ne mogu da se penju.

Na stepeništu je leti bila hladovina kao u frižideru. Naš stan na drugom spratu bio je identičan sa stanom na spratu niže, gde je stanovala porodica Djerić. Ulaz sa dvokrilnim vratima u dugi hodnik koji je išao na levu stranu, zatim vrata u veliku dnevnu sobu iz koje se išlo na desno u spavaću sobu, a desno u sobu "sa erkerom" (kako je majka govorila), lepa prostrana soba sa okruglim udubljenjem. Iz nje se išlo u jednu malu sobu koja je imala izlaz na stepenište, što je poslužilo ocu kao ordinacija. U hodniku su bila vrata za kuhinju sa terasom, kupatilo, WC i špajz. Toliko kompletan, solidan i estetski uredjen stan nismo više nikada imali. U nekim prostorijama bile su keramičke pločice u kupatilu, kujni i WC-u, a u sobama parket. Dvokrilna vrata bila su u svim sobama, a gornji deo bio je od neprozirnog stakla.

Razlika izmedju našeg i Djerićevog stana bila je u tome što je njihov bio lepo i kompletno namešten, kao u boljoj gradjanskoj porodici jednog advokata, a naš je bio poluprazan - osim spavaće sobe. U srednjoj velikoj sobi bio je lep, od belih kaljevih pločica izgradjen kamin, sa vratima od kovanog gvoždja i mi smo uživali pored njega u zimskim hladnim danima, dok je advokat Djerić zbog straha da će neko od dece ući u kamin, porušio kamin i stavio belu "Zefir"-peć. Ne bi se moglo reći da smo se družili sa našim stanodavcima, jer su generacijske razlike bile velike, njihova deca već odrasla i na studijama, a oni sami 10 do 15 godina stariji od roditelja. Ipak, naši odnosi su bili veoma prisni i srdačni i njihovo prisustvo ostavilo je trag topline u mojoj dečjoj duši. Glava kuće, dr Dušan Djerić, maturirao je u Tuzli, završio je pravni fakultet u Zagrebu. Svoju advokatsku kancelariju smestio je preko puta, u velikoj Čalićevoj kući, gde ćemo se mi za neku godinu preseliti. Tu je imao tri prostorije za sebe i svoje stranke i nekog od pomoćnika. On je bio sem toga senator, i ličnost uvažavana medju ljudima svih vera i nacija. Pušio je debelu havana-cigaru, zvanu kod nas "Kuba", i njegov trag je ostavljao za sobom prepoznatljiv miris. Leti je nosio obavezni slamni šešir, a zimi tamni borsalino.

Njegov štićenik i učenik bio je dečko iz Mosnika, Bajro Mešić, koga je Djerić uzeo u svoju kuću i kancelariju, i postepeno ga obučio za pomoćnika u administrativnim poslovima. Bajro je naučio daktilografiju i izrastao je u čestitog, poverljivog i odanog čoveka. Djerića je odneo genocidni ustaški talas - odveden je u prvoj grupi u leto 1941. sa desetinama uglednih Srba, najpre u logor "Danica" kraj Koprivnice, a zatim na put bez povratka u Jadovno na Velebitu, u jednu od vrletnih jama. Stub kuće bila je gospodja Djerić Hristina, iz porodice Ristić, stasita, visoka i lepa žena sa kovrdžavom i prosedom kosom. Meni je najlepši bio njen glas i govor i mogla bih je slušati satima, ali su naši razgovori bili kratki i povremeni. Govorila je čistim bosanskim govorom kakvim govori srpsko stanovništvo u Bosni, bez akcenta i bez mnogo provincijalizama, a dikcija je bila besprekorna. Prava šteta što je samo mali krug ljudi bio u prilici da je sluša u to vreme, samo njena najuža porodica i nešto rodbine i prijatelja. Za mene je bio praznik kad bi me videla na stepeništu, u vreme dok su svi na poslu i u školi, pa bi me pozvala u kuću. "Hoćeš malo da lupkaš po klaviru"? - sedala sam ukočeno i svečano za klavir, na kome je pisalo "Franz Wirth - Wien", i nešto sam pokušavala da "odsviram", čemu se Djerićka slatko smejala. Njeni kolači su bili sitni i apotekarski složeni u dugu staklenu tacnu, i uvek me je ponudila, uzimala sam moj omiljeni kolačić što sam ga zvala "cigareta", štanglica od oraha presvučena belim šamom. Za njihovu slavu Sv. Ignjatija, slala nam je tanjir sa slavskim kolačima, pošto majka nije išla nigde na slave, jer sama nije slavila.

Njihova deca, najstarija Radojka bila je na maturi kad sam ja polazila u osnovnu školu, sin Branko u završnim razredima gimnazije, a najmladja Mira je pošla u Trgovačku akademiju najpre u Sarajevu, a posle u Zemunu. Za njih sam ja bila malo, mnogo mladje dete, dok sam ja njih posmatrala s pažnjom i znatiželjom. Radojka je do rata diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Branko započeo studije prava, a Mira završila Trgovačku akademiju u Zemunu.

U neposrednoj blizini Djerićeve kuće, na istoj strani Male ulice, stajala je porodična kuća Ristićevih, Djerićkinih roditelja, i ona je mogla svaki dan da ih obilazi. Stara Ristićka bila je već odavno umrla, ostao je stari otac, sa crnim šeširom na glavi, i njegovi sinovi, Borko sa porodicom i Risto. Pored kuće na Glavnoj ulici bila je njihova gostionica gde se točilo piće, sa nekoliko stolova na ulici. Ovim lokalom je upravljao Risto i sa keceljom oko pasa služio je stalne goste. Borko je imao električni mlin pored mosta sa Kipovima, ali ga je prodao. Dvorište oko kuće bilo je uredjeno sa mnogo cveća, rascvetanom kajsijom u proleće i drugim zelenilom. Borko je imao troje dece, Desu udatu Kovačević koja je živela u Sarajevu, Nadu udatu za dr. Strahinjića zubara i sina Ratka koji je pred rat diplomirao pravo i dobio zaposlenje u Bjeljini a kasnije otišao u NOV. Njegov mladi život okončali su četnici, 1944. godine - zarobili su ga i zverski ubili u Bjeljini.

Dok smo živeli u Djerićevoj kući - od moje sedme do devete godine, desile su se mnoge prijatne i lepe stvari, ali i neke neprijatne. Pojavila se, naime, jedna nova, stvar za mene. Prednji zubi počeli su da se klate i da im preti ispadanje. Kad je prvi zub počeo da se klati, otac je predložio da odemo kod Voje zubara da mi ga on izvadi. "Inače ćeš ga progutati", govorio je on. Sećam se kao danas, bila je nedelja, roditelji su se obukli, pa i mene su uljudili i sad je počelo licitiranje: "Idemo kod doktora Voje", već obučeni, otac i majka bili su spremni za polazak, što sam ja dočekivala plačem i vrištanjem "Neću kod doktora Voje! "Onda ću ti ga ja izvaditi", govorio je otac i prilazio mi sa strane, posle čega bi ja udarala u još veći plač i vrisku. Izmedju toga "hoću i neću", koje se nekoliko puta ponovilo, oca je izdalo strpljenje pa je užasno uzrujan prišao i raspalio mi jedan gromovski šamar od koga mi je sve zazvonilo u glavi. Bio je to prvi i poslednji šamar, u mom i njegovom životu, i, gle, u ustima pod jezikom osetila sam zub koji je sam ispao, zapravo od šamara. Bilo je to divno osećanje, da su moje muke prošle, kroz suze sam počela da se smejem i roditeljima je odlaknulo. U buduće se više nisam plašila, moja tetka Mica je našla metod, pa mi je rasklimani zub vezivala koncem za vrata i jako bi zalupila vrata. Taj dogadjaj je ušao u našu porodičnu istoriju i kad god bi se nešto nećkala i kenjkala, otac je govorio: "Nemoj da bude kao sa zubom - kod Voje zubara!"

Iz našeg kraja nije izašlo mnogo značajnih ljudi, ali oni koji su se pročuli, čuli su se nadaleko. Imala sam čast da dvojicu od njih upoznam lično još u detinjstvu - Mešu Selimovića kao profesora gimnazije i Ismeta Mujezinovića u našoj kući. Jednog dana otac je majci najavio dolazak slikara u našu kuću. "To je naš čovek, koji se vratio iz Pariza sa školovanja. Mnogo obećava i treba mu pomoći da krene svojim putem". Prvi put sam tada videla živog slikara - ušao je na vrata zajedno s ocem. Duga plava kosa spuštala se do vrata. Otac ga je upoznao s majkom i njenom sestrom Ljubom koja je tad boravila kod nas u gostima, a zatim i sa mnom. Bio je to Ismet Mujezinović i otac ga je oslovljavao po imenu, i na "ti". Ručali smo zajedno toga dana, a zatim je nastavio da dolazi povremeno. Jedno veče, dobro se sećam, majka je pravila pohovane palačinke sa sirom, sedeli smo za stolom i slušali slikara kako priča o svom životu u Parizu. Mnogo toga nisam razumela, više sam ga posmatrala sa strane kako gestikuliše dugoprstim rukama, zabacuje kosu i popravlja tanku maramu koju je nosio oko vrata. Otac je odlučio da ga preporuči nekolicini svojih imućnijih poznanika i pacijenata, da bi portretisao njihove roditelje ili decu. Nekolicina se odazvala i slikar je imao pune ruke posla. Ponekad je pozivao oca da mu pokaže portret, pa sam i ja bila prisutna publika. Išli smo u kuću stare Markovićke, majke trgovaca Mike i Jove Markovića čiji je portret izradio. Stara nas je služila slatko i vodu i pozivala nas da sednemo. Meni se portret nije svidjao ali su svi, izgleda, bili zadovoljni. Neki portreti su bili većih dimenzija i sa izrazitijim pretenzijama naručioca. Tako je bilo sa portretom gospodje Jusufbegović, žene apotekara Muradbega Jusufbegovića čija je apoteka bila na uglu Bolničke i Konjaničke ulice. Ne znam zašto, slikar je pozivao mene da mu pravim društvo dok slika. Sedela sam neko vreme mirno, a posle bi mi dosadilo, pa sam se meškoljila i vrtela na stolici. Gospodja je stajala u uglu velike, svetle sobe ispred jedne bogate zavese. U prirodnoj veličini, obučena u dugu zelenu satensku haljinu sa sjajnim perlama koje su dosezale do pojasa i sa belom lepezom od nojevog perja. Njene oči, crne i okruglaste već su nas posmatrale sa slike. Bila je to živahna, crnpurasta Slovenka koja je očigledno bila zadovoljna što će dobiti svoj portret u prirodnoj veličini. Kad nije pozirala, skakutala je oko nas i glasno izražavala divljenje za slikarevo delo. Kad je portret bio završen, ona je priredila prijem - večeru koja je za moje pojmove bila vrlo svečana i bogata. Sedeli smo za velikim trepzarijskim stolom, kristalne čaše su zveckale, neko je sipao vino. Vodio se razgovor koji sam čula kao kroz san. Atmosfera te nezaboravne večeri ostala je negde u mom sećanju, i to najviše zvonki glas domaćice i ružičasta boja vina u kristalnim čašama. Posle toga, pošto je izradio nekoliko portreta, slikar je izjavio da želi da se oduži ocu time što će izraditi portret njegove kćeri, to jest mene.

Morala sam da sedim na jednom velikom otomanu preko kojeg je bio prebačen zeleno-plavi tanki sarajevski tepih kupljen nedavno u Brajnerovoj ćilimari. Stanje dok sedim nepomično na otomanu i držim ruke ispružene na kolenima zove se poziranje, bar tako slikar kaže. Meni su obukli lepu plavu bluzu sa visokom ruskom kragnom i braon suknju sa tregerima, to je u stvari najbolje šta sam tada imala. Slikaru se svidjala ta kombinacija boja, braon i plavo. To sedenje bilo je za mene pravo mučenje, ali posle nekoliko seansi i tome je došao kraj. Portret je bio gotov, slikar je morao da otputuje, a prsti na mojim rukama ostali su donekle nedovršeni.

Mi smo i pre i posle toga odlazili u kuću apotekara Jusufbegovića. Čovek je bio krupan, povisok, nosio je fes, i zlatni lanac od sata video se kad je sedeo. U apoteci je uvek imao nekog mladjeg magistra, jedno vreme Mašu apotekara, a kasnije nekog svog rodjaka. Muradbeg je počeo da poboljeva i umro je koju godinu pred rat, ali u to vreme već nismo odlazili kod njih.*

U leto 1934, pred moj polazak u školu, otac je odlučio "da dijete neće ići ovog ljeta na selo", tj. kod moje najdraže babe u selo Debrc, gde sam inače svakog leta odlazila. Ovu svoju odluku pravdao je činjenicom da sam prethodnog leta došla iz sela sa teškom, dugotrajnom infekcijom koju je jedva posle šest nedelja izlečio. Veću kaznu nije mogao zamisliti, jer je odlazak na selo kod Majke bio za mene najvažniji dogadjaj kome sam se radovala mesecima unapred. Doživela sam to kao neku vrstu stresa, ućutala sam se i povukla u sebe, pa je otac u dogovoru s majkom doneo drugu utešnu odluku - ići ćemo zajedno, svi troje na more. Uz to Majka će doći kod nas na jesen prvi put u goste. Pošto su me donekle odobrovoljili, počele su pripreme i planovi za putovanje. Otac je, ne znam zašto, za naše letovanje izabrao mesto Mlini kod Dubrovnika, što je značilo da idemo preko Sarajeva i Mostara. Vozom preko Doboja, stigli smo u Sarajevo i uputili se pravo u Nemanjinu broj 6, gde je stanovala porodica Kovačević, majka i dve ćerke. Stara Kovačevićka bila je prijatna, dostojanstvena gospodja s jakim dalmatinskim naglaskom, a njene dve kćerke Zorislava i Nevena, nešto mladje od mojih roditelja. Starija Zorislava bila je žena očevog najboljeg druga Branka Bujića koji je u to vreme bio na robiji u Zenici i Lepoglavi. Osudjen 1929. godine na sedam godina, izdržavao je kaznu već šestu godinu i očekivalo se da iduće godine bude pušten na slobodu. Skromna, veoma tiha Zorislava, čekala je Branka svih tih sedam godina, po kojima je on uzeo pseudonim "Sedmak" i tako se potpisivao na svojim stručnim radovima iz političke ekonomije po izlasku sa robije. Otac je koristio svaku priliku da ih poseti u Sarajevu. Njih tri su se istinski radovale našem dolasku, mada meni u to vreme nisu bile jasne sve pomenute okolnosti. Put nas je vodio dalje kroz Mostar gde smo se zadržali jedan dan da bi razgledali ovaj prelepi grad. Očev poznanik, koji je ranije živeo u Tuzli, neki Čustović, pokazivao nam je mostarske znamenitosti. Visok, lep čovek, s naočarima, ne znam šta je radio i čime se bavio. Mene je oduševilo čuveno mostarsko gradsko kupatilo, za tadašnje prilike fantastična gradjevina, ukrašena mozaicima, sa bazenima, bilo je zaostavština nekadašnjeg gradonačelnika Komadine. Išli smo iz jedne prostorije u drugu i divili se. Konačno smo se vozom uputili do Dubrovnika gde nas je dočekalo morsko sunce, lepota i sjaj najlepšeg grada u zemlji. Posle jedne duže šetnje kroz grad, malim brodićem stigli smo u Mline, u pansion "Molnar" koji je držala jedna sredovečna udovica. U blizini pansiona proticale su neke rečice i potočići sa malim mostovima preko njih. Pansion nije bio prepun, ali sa dosta gostiju, uglavnom Čeha i nešto naših ljudi. U bašti gde smo imali sva tri obroka, sedeli smo za stolom s jednim mladim bračnim parom iz Čehoslovačke. Mladi inžinjer i njegova lepa, crnokosa žena, tek venčani. Rado su s ocem pretresali političke teme. Imali su fotografski aparat i stalno su slikali, pa i nas. Te slike su nam poslali naknadno, po povratku u Prag. Zanimljivo je da nas nisu zaboravili i nekoliko godina kasnije, u vreme održavanja Sokolskog sleta u Pragu, oni su izišli na Željezničku stanicu kad je stigla naša delegacija, išli su pored voza i izvikivali su očevo ime i prezime. Čuo ih je predvodnik naših sokola, "brat Meša", video je o čemu se radi i po povratku nam doneo od njih pismo i slike njihovog jednogodišnjeg sinčića.

Na moru smo ostali desetak dana, kupali se i naučili da plivamo, majka i ja. Otac nije voleo da sedi u mestu pa nas je svaki dan vodio u šetnju ili do Srebrenog ili do Kupara, jednom pešačkom stazom preko raznih kamenjara i ograda, što mene nije naročito radovalo. Do Srebrenog još nekako, ali do Kupara sam već bila premorena. U Kuparima je tada bila velika češka kolonija gde su Česi imali višegodišnji zakup, izgradili su veliko i uredno naselje, na jednoj od najlepših plaža u tom kraju. Česi su bili zaljubljeni u naše more i govorili su: "Vaše more - naše more". Otac nas je odveo i do Cavtata gde smo razgledali galeriju Vlaha Bukovca. U tim mestima u to vreme nije bilo hotela, a ni vikendica - sve je bilo po starinskom, prvobitnom izgledu - kamene kuće, skromne i originalne. Na uzvisini iznad Cavtata gde smo stigli jedno veče, videli smo prekrasan zalazak sunca - bilo je to groblje sa mauzolejom porodice Račić. Iako detinjom svešću, shvatila sam da je to jedno od najlepših mesta i kao takvo je za mene ostalo i do sada. Sem toga, otac nas je odveo da posetimo u to vreme čuvenog "Robinzona" koji je živeo negde u blizini. Išli smo do njega čamcem i na kraju stigli do jednog neobičnog čoveka, zaraslog u bradu, oskudno obučenog, koga su svi zvali Robinzon. Iako on nije živeo daleko od ljudi, ipak je to bio neki čudak koji je napustio gradski život i osamio se u nekom mirnom mestu.

Useljenje u prostrani Djerićev stan omogućilo je da nam počnu dolaziti gosti u većem broju nego dotada. Najpre mamina rodbina, a zatim i ostali. Najveći praznik za mene je bio dolazak moje najdraže babe - Majke koja je stigla jedne zime i ostala nekoliko nedelja. Šta sve nisam radila da je zabavim, ne znam ni sama. Čitala sam joj naglas iz knjige koju mi je donela, pokazivala sam joj gradske radnje u centru, išla s njom u kino, vodila je na mansardu kod mog drugara Saše Baumana. U knjižari kod Jakšića kupila je lepu, tvrdo ukoričenu svesku i počela je da piše domaći kuvar s receptima za moju majku. Na prvoj strani je napisala "Mojoj Zagi za uspomenu", Tuzla januara 1935. Svojim lepim, kaligrafskim rukopisom ispisivala je satima recepte, neke iz glave, a neke iz ženskih časopisa i iz "Politike". U tu svrhu sam joj pozajmila moju mastionicu i držalje s perom koje mi je često vraćala:" "Neću da pišem s raskrečenim perom", govorila je, Pero je uvek moralo biti novo a mastionica - po njenom "divit" do pola napunjena. Sačuvan kao porodična relikvija, taj kuvar je poslužio mladjim generacijama.

Polazak u školu predstavlja za svako živo biće kraj dečje bezbrižnosti i carstva igre. Zbog natezanja mojih roditelja oko toga u koju će me školu upisati, pošla sam u školu sa punih sedam godina, odraslija od mnoge dece šestogodišnjaka. Znala sam da čitam ćirilicu, a pošto sam pošla u klostersku osnovnu školu učenje latinice mi je predstojalo već u prvom razredu. U sobi sa erkerom u Djerićevoj kući sedela sam i ispisivala najpre na crnoj tablici, a posle i u svesci linije, tanke i debele. Ne sećam se da su se roditelji mnogo bavili mojim školskim zadacima, mogla sam sve sama da rešim. Kupili su mi školski torbak koji se nosi na ledjima, gde sam smeštala školske knjige, sveske i užinu. Smatralo se da je zdravije nositi torbak na ledjima nego u rukama. Moj polazak u osnovnu školu bio je obeležen pogibijom Kralja Aleksandra, zbog čega smo nosili crni flor na rukavu.

Na polasku u drugi razred razboleh se od difterije, što je otac smatrao neverovatnim, pošto sam je navodno, već jednom preležala u drugoj godini života kod bake u Debrcu. Sad kad se bolest ponovila i laboratorijski bila utvrdjena, otac je mislio da je tada u Debrcu doktor Makević pogrešio - "Verovatno je to bio Krup", jer se, kako je on tvrdio, difterija nije mogla dobiti dva puta. Bilo kako bilo, ja sam ležala sa visokom temperaturom, a bolest je imala buran tok. Pored primljenog seruma temperatura nije spadala a buknula je i tzv. serumska bolest. Bila sam otečena sa sastavljenim očima kao Tatarin, nisam mogla da gledam, a svrabež po celom telu me je spopadao u naletima, tako da je majka morala da mi obe ruke zaveže u male jastučnice, kako se ne bih mogla češati. Mučno osećanje bespomoćnosti, ruku vezanih i zakopčanih i užasnog svrabeža po celom telu ostalo je kao mora upisana u moju dečju memoriju. Naročito je teško bilo noću. Otac koji je pored mnoge dece probdeo preko noći dok ne prodje "kriza", dežurao je pored mog kreveta, i kad sam ječala uzimao me je na ruke i nosio po sobi šetajući uokolo. Već veliko dete od osam godina, osećala sam se kraljevski u očevom naručju - i pored svih mojih muka bilo mi je lepo. "Zahvali se Bogu i Beringu" ponavljao je često otac, misleći na nobelovca Beringa koji je pronašao serum protiv difterije.

Pošto me je otac izlečio od difterije i serumske bolesti, morala sam šest nedelja da budem "zamorče" i da mi svakih nekoliko dana uzimaju "bris" iz grla, što je za mene bilo pravo mučenje. Ne znam zašto, ali je moja osetljivost na preglede u grlu bila nenormalna, a strah od pregleda još veći. Bilo je praktično nemoguće pregledati me i uzeti "bris". Pa i to se nekako završilo.

Iz stana u Djerićevoj kući pružao se vidik na tri strane: sa kuhinjske terase bio je pogled prema Bristolu, sa prozora na erkeru videlo se skoro do Kapije, niz ulicu, a sa sobnih prozora cela ulica Frankopana do nove Tržnice. To je bio već treći stan u mojim dečjim godinama bez dvorišta, što mi je mnogo nedostajalo, pa sam to zamenjivala gledanjem kroz prozor. Visila sam na gvozdenoj ogradi kuhinjske terase i pratila šta se dogadja preko krovova niskih kuća u pravcu "Bristola", u Maloj ulici videla sam dešavanje u advokatskoj kancelariji preko puta, a u prozoru na tzv. Mesarsku ulicu nisam smela duže da se zadržavam, zbog stalnih upozorenja: "Ispašćeš kroz prozor".

U samoj kući i oko nje odvijao se raznovrsan i zanimljiv život, koji sam donekle razumela, ali sam ga živeći u istom gradu tek kasnije shvatila. U prizemlju je bilo nekoliko radnji, na ugaonom delu manja mesara, do nje Vinarija Ante Santice, Dalmatinca sa ženom, ćerkom i sinom, do nje Šabanova kafana gde se pila odlična kafa i dalje niz ulicu sve do Telalbašića dućana, jedna za drugom zanatske radnje i prodavnice. Jedna od zanimljivih kuća pored nas bio je Židovski "Ferajn" (Verein), tj. udruženje gde su se okupljali tuzlanski Jevreji.

U Ulici Frankopana bile su tri mesare: Biberovića, Mujkanovića i ... pa je majka tu ulicu zvala "Mesarska". Gostionicu preko puta je držao stari Petrović, čija je žena Savka Petrovićka bila predsednica "Kola srpskih sestara". Žena veoma lepa, stamena i otresita, nosila je starinsku nošnju gradskih žena sa libadetom preko bluze, dugu satensku suknju i tepeluk na glavi. Pored mesare bila je i piljarnica gde se moglo štošta kupiti, kad nema pijace.

U zgradi pored židovskog "Ferajna", na prvom spratu stanovala je porodica oficira Vasilija Radifkovića. Otac stasiti Crnogorac, školovani oficir, oženjen bečlijkom, koja je uglavnom govorila nemački, a dosta slabo naš jezik, i ćerkom jedinicom Elzom, koja se u gimnaziji zvanično zvala Jelisaveta. Iz tog neobičnog spoja kršnog Crnogorca i krhke, delikatne Bečlijke, rodila se četiri do pet godina starija od mene, vižljasta, bledolika, Elza, tako smo je zvali, kopija svoje majke. Govorila je "po naški" s jedva primetnim akcentom, dok je otac govorio kao čistokrvni Crnogorac. On je krajem prvog svetskog rata službovao na granici sa Rumunijom i sreo se u gradu Žimbolija sa Rozom koja je iz Beča došla kod rodbine u goste. Tako su se upoznali, zaljubili i ubrzo oženili.

Zbog blizine naših stanova, a i zato što je otac bio često pozivan u njihovu kuću, zbog Elzinih prehlada ili angine, mi smo se i pored razlike u godinama družile. Više sam ja trčala u njihovo dvorište, nego što je Elza dolazila kod mene.

Elza je isto bila jedinica, odličan djak i nedostajalo joj je društvo. Kako oni imaju dvorište, to je za mene veliki izazov da se svakodnevno motam po njihovom dvorištu. Što je najlepše, Elza ima u dvorištu montiranu ljuljašku na kojoj se ljulja u sedećem i stojećem položaju. Htela bih da mogu da dosegnem tako daleko kao Elza, ali ja sam plašljiva i bojim se velikog zamahivanja. Ali kad me dohvati Elza i zamahne, odskočim visoko u vazduh i srce mi silazi u pete. Njihova kuća je vrlo gostoprimljiva i Elza često dovodi drugarice na praznike, rodjendane, maskenbale i slično. Meni tu ne bi bilo mesto, pošto sam za njih balavica ili šmrkavica, ali Elza je tatin pacijent, pa sam zahvaljujući ocu ušla u društvo starijih devojčica. Njihove "žurke" bile su zanimljive i uzbudljive.

Najveselije i najlepše je bilo u kući Radifkovića za praznike, naročito za Elzin rodjendan. Tada je gospodja pravila divne sedeljke, sa posluženjem gde su bile pozvane sve Elzine drugarice iz škole, Mila, Nada, Zlata i druge, gde je bilo živahno i gde se na kraju pravio pravi urnebes. Elza je iz velike škrinje svoje majke vadila razne bečke kostime, šešire sa nojevim perjem, duge svilene haljine, šalove i cipele sa visokim štiklama, pa su se devojčice oblačile. Bila je to prava maskarada, koja je trajala do uveče. Ponekad sam uspevala da se uvučem u te poveće cipele na visokim potpeticama, da se nekako doguram do ogledala, pa sam nabadala do velikog ogledala, i ogledala sam se u njemu. Elza je mazala ružem devojčicama obraze i usta i stavljala razne staklene perle oko vrata. Bila je to velika zabava, i za mene, mnogo mladju devojčicu, velika čast. Izmedju toga smo pili belu kafu i kakao, jeli prelepe kolače i štrudle koje je pravila Elzina mama. Devojčice su ponekada izvodile skečeve i razne šale, igrali smo "polupanog telefona“, „fota" i druge igre.

Nekoliko godina pred rat, mislim 1937. u leto, za vreme raspusta, Vaso je dobio premeštaj u Prištinu i morali smo se rastati. Imala sam punih 10 godina, a Elza već 15. Taj dan, kada je već sve bilo spakovano i krenulo za Prištinu, a stan su već napustili, boravili su u Oficirskom domu, u tom lepom parku smo proveli skoro celo pre i posle podne, šetali smo i razgovarali, u uverenju da se nećemo skoro videti, i tako je i bilo. Nismo se više videli posle Prištine, oni su otišli za Kragujevac gde su proveli vreme rata, a posle rata prošlo je mnogo godina dok se Elza i ja nismo ponovo srele. Pa ipak, trag tog mladalačkog druženja ostao je negde duboko u našim srcima.

Pošto sam prebolela difteriju u drugom razredu osnovne škole, otac je smatrao da je vreme da počnem učiti nemački jezik. Bila sam u devetoj godini, a jezik se najlakše uči u dečjem uzrastu, kako je govorio. U tu svrhu obratio se svojoj drugarici iz Gimnazije, Hildi Perović - Elbling čiji je maternji jezik bio nemački, a rodjena u Bosni znala je odlično i naš jezik. Pošto se posle završene mature udala za tadašnjeg gimnazijskog profesora Danila Tunguz-Perovića, rodila s njim dva sina, a potom se od njega razvela i vratila se u roditeljsku kuću, pomagala se davanjem časova. Tako sam od 1935. pa sve do 1943. dva puta nedeljno odlazila u njenu kuću u Bolničkoj ulici najpre za jezik, a kasnije i za klavir. Bila je to lepa porodična kuća u nizu od nekoliko jednakih prizemnih zgrada, s baštom i dvorištem oko kuće i drvenom ogradom. Ulazna vrata na ogradi otvarala su se pomoću jednog gvozdenog zasuna koji se naticao na betonski stub ograde. Iako sam ta vrata otvarala stotinama puta, svaki odlazak u ovu kuću i baštu bio je za mene prijatan dogadjaj, kao i susret s mojom nastavnicom. Ona je u to vreme živela s majkom, mladjom sestrom Hedom, sudijom Okružnog suda, i starijim sinom Milanom, dok je mladji Vojo živeo više kod oca. U Bolničku ulicu sam odlazila svaki put drugim putem - nekad preko Kapije, pijace, pored Trobegovog parka i Medrese, a nekad kroz glavnu ulicu, pa pored Gimnazije, a bilo je još načina da se tamo stigne. Ako sam dva put nedeljno išla kod Perovićke u toku sedam godina, i ako se odbiju raspusti, izračunala sam jednom - onda sam oko 560 puta prešla put do Perovićkine kuće.

Tako je naš boravak u Djerićevoj kući uneo u moj život mnoge korisne i zanimljive promene, od polaska u školu, učenja jezika, odlaska na more, i razna druženja, izlete, kao i drage goste koji su unosili vedrinu i raspoloženje u našu kuću.

* Zanimljiva pričica koja odstupa od ove teme, ali je vezana za bračni par Jusufbegović. Negde 80-ih godina bio je u modi Titov saborac i prijatelj Kopinič, pa su skoro svake novine ili nedeljnik pravile s njim intervjue. Tako je "Duga" u jednom svom broju donela opširan članak - razgovor sa Kopiničem gde je doslovno pisalo da je on Josip Kopinič, bio usvojen negde 20-ih godina od strane doktora Mujbegovića i doveden u Tuzlu. Mene je ta vest zaprepastila, jer je otac u to vreme bio student u Beču, pa sam se lično obratila pismom Kopiniču i zatražila objašnjenje. On mi je odmah odgovorio uz izvinjenje da je reč o grešci koja je nastala tako što se u razgovoru pominjalo ime mog oca, pa je novinar prosto zamenio imena, a kako je rekao Kopinič on je bio 1924. godine usvojen u Tuzlu u porodicu apotekara Jusufbegovića, on precizira, apoteka pored Medrese - i upisan u tuzlansku gimnaziju, li je posle nekog vremena pobegao od njih.